Тачно годину дана након што је на Грочански кеј, понос ове вароши на Дунаву, довучен први сплав и тиме започела агонија грађана, слика је данас још суморнија. Не један, већ три сплава сада заклањају поглед на реку, а међу њима се, као симбол пораза здраве памети и владавине права, поново налази и онај први, најбучније најављивани и наводно протерани – сплав „Лукас“.
Овај повратак, међутим, није само чин ината, већ и бахатости. Приликом данашњег обиласка терена, уверили смо се да је сплав „Лукас“ сада уредно прикључен на електро мрежу, чиме се шаље јасна порука: дошли смо да останемо, и нико нам ништа не може.
Подсетимо, пре годину дана долазак првог сплава изазвао је буру негодовања. Портал Жиг инфо је кроз серију текстова детаљно пратио како је ова грдосија наружила један од најлепших делова Гроцке. Било је обећања, најава уклањања и медијских представа тадашњег и садашњег председника општине Гроцка, др Саше Чапрића, који је уверавао јавност да ће кеј бити ослобођен.
Као што видимо данас, та обећања су била само фарса.
Слика са терена је данас поразнија него икад. Три огромна објекта, попут металних наказа, штрче са обале, скривајући Дунав од очију оних којима та обала припада – Грочана. „Шетала сам по Грочанском кеју и ништа нисам видела од сплавова, а затим се замало и не угуши“, написала је једна суграђанка у ауторском тексту, описујући не само визуелно већ и еколошко насиље које се спроводи.
А да би се то насиље несметано одвијало, ту је и службено обезбеђење. Једно возило комуналне милиције и даље даноночно стражари поред приватних сплавова. Поставља се логично и болно питање које су грађани већ постављали: кога и шта чува милиција плаћена новцем свих грађана? Да ли чува јавни ред или приватни бизнис који тај исти ред нарушава? Одговор надлежних, наравно, изостаје.
Највећи апсурд лежи у чињеници да је политичко руководство општине, на челу са председником др Сашом Чаприћем, остало непромењено. Исти људи који су пре годину дана или ћутали или давали лажна обећања, и данас седе у својим фотељама. У било којој уређеној заједници где постоји зрно политичке и моралне одговорности, овакав шамар јавности био би разлог за неопозиву оставку. У Гроцкој, то је изгледа само још једна потврда да је власт сама себи сврха.
Ово није само прича о три сплава. Ово је метафора пропадања Гроцке, слика система у којем је бахатост јача од закона, интерес појединца важнији од јавног добра, а реч власти безвредна. Грочани су, чини се, већ огуглали на осионост и безобразлук, прихватајући ове челичне грдосије као нову, наметнуту реалност.
Док сплавови заклањају поглед на Дунав, грађанима Гроцке постаје све јасније да је поглед власти на њихове потребе одавно заклоњен интересима моћника. Јер где образ престаје, бахатост почиње.
За Жиг инфо:
Жељко Маторчевић
