ГРОЦКА – Иако малина деценијама важи за српско „црвено злато“, ове године би ту ласкаву, али и горку титулу могла преузети трешња. Са ценама које се на пијацама крећу од 800 до чак 1.500 динара по килограму, ово воће постало је симбол не само луксуза, већ и дубоке кризе која је погодила воћаре у Србији, а посебно на подручју општине Гроцка, надалеко чувене по својим воћњацима. Катастрофални пролећни мразеви и учестале кише уништили су већи део рода, остављајући произвођаче на ивици егзистенције, а потрошаче пред празним тезгама и папреним ценама.
Инсајдер: „Воће као да долази из Зимбабвеа, а не из Србије“
Како је недавно писао портал Инсајдер, овогодишње пролеће донело је слику коју ретко виђамо – на пијацама се воће више гледа него што се купује. У анкети коју су спровели, грађани су са неверицом коментарисали цене, истичући да „никада у животу нису видели“ да килограм трешања кошта 1.100 динара и да је већина сезонског воћа за „нормалног грађанина недостижна“.
Временске непогоде – мраз, град и киша – главни су кривци за овакво стање. Општина Гроцка, позната по производњи воћа, тешко је погођена. Како наводи Инсајдер, у овом крају, где се налази и Бегаљица, некадашња „престоница јагоде“, произвођачи су се последњих деценија окренули узгоју трешања, кајсија и брескви. Међутим, ове године ни то им није донело спас.
Браћа Матејић из Бегаљице, којима је воћарство једини извор прихода, за Инсајдер су описали размере катастрофе.
„Оваква година никада није била са воћарством. Није нормална цена, може да буде и 5.000 динара кад нема шта да се набере. Нема трешања, нема да се набере“, каже Љуба Матејић.
Његов брат Милан додаје да правила није било и да је невреме уништило све пред собом.
„Пропали су крушкари, пропали су кајсијари, пропали су трешњари, пропали су бресквари, да ли је било у долинама, да ли је било на брду, није имало правила. У тих хектар нешто трешања немамо да се поштено моја породица нахрани, да поједемо трешњу. Кајсија исто нема ни за џем, шљива исто нема, вишања нема“, са горчином каже Милан Матејић за Инсајдер, додајући да су и трошкови производње, од горива до заштитних препарата, све виши.
Ненад Панић за Жиг инфо: „Остаће нам само пустиња“
Да је ситуација алармантна и да прети дугорочним последицама, потврђује за портал Жиг инфо и Ненад Панић, произвођач трешања из Гроцке. Он се слаже са оценама својих колега, али упозорава на специфичне проблеме који би могли заувек променити воћарску слику Гроцке.
„За разлику од другог воћа, трешња је посебно захтевна. Потребан је константан, вишегодишњи рад, а на први озбиљан род чека се и до осам година. Када вам једна оваква година уништи сав труд, нисте само у финансијском губитку, већ губите и вољу“, започиње Панић.
Он објашњава да је воћару, да би био успешан, тешко да се бави другим пословима. Међутим, када природа узме своје, произвођач је принуђен да тражи алтернативни извор прихода како би преживео.
„И ту настаје кључни проблем. Када нађете други, сигурнији посао, тешко ћете се вратити производњи трешње да поново ‘гледате у небо’ и стрепите од сваког облака. То значи да ћемо постепено остајати без засада, не само трешања, већ и другог воћа. То се већ догодило на југу наше општине, где је некада свако домаћинство имало по неколико крава. Данас је видети краву права реткост. Бојим се да иста судбина чека и наше воћњаке. Од ‘Мале Калифорније’, како нас с правом зову због производње воћа, остаће нам само нешто налик калифорнијској пустињи“, упозорава Панић.
„Као да се и време уротило против нас, нешто се сигурно дешава са климом. Не знам да ли је ‘харп’ у питању или нешто друго, али су промене и више него очигледне. Нажалост, не видим светлу будућност воћарства у Србији. Ова власт нема слуха за пољопривреднике и све је само горе и горе“, закључује Ненад Панић за Жиг инфо.
Сељакова мука и празна обећања
Док се произвођачи боре за голи опстанак, а цене воћа достижу астрономске висине, остаје питање системске подршке. Како наводе Матејићи за Инсајдер, традиционална одбрана од града је недовољна, модерни анти-фрост системи су у брдовитим пределима Гроцке готово неизводљиви, а осигурање често не покрива штету од мраза или исплаћује умањене износе.
Тако се прича о српском сељаку и ове године своди на исту муку. Његов труд и зној цене се само у предизборним кампањама, када постане симбол очувања Србије. А када се светла угасе и гласови преброје, он поново остаје сам, препуштен на милост и немилост неба и тржишта. Питање које остаје да лебди над опустелим воћњацима јесте: ко ће сутра убирати плодове ако данас дигнемо руке од онога ко их производи?
За Жиг инфо:
Жељко Маторчевић
