Некада су ПКБ „Воћарске плантаже“, „Дунав“ АД и „Клуз“ запошљавали хиљаде људи и били окосница живота. Данас су од већине остале само рушевине, запуштени воћњаци и горка сећања на време када се од свог рада могло пристојно живети.
Ко се данас сећа јутарње вреве испред капија фабрика? Ко памти мирис компота из старе „пекмезаре“ или звук машина из погона „Клуза“ у срцу Гроцке? За млађе генерације, то су само имена из прича старијих. За оне који памте златне осамдесете, то је сећање на један нестали свет – свет привредних гиганата који су Гроцку чинили једном од најразвијенијих општина.
Окосница и симбол Гроцке био је Пољопривредни комбинат Београд, тачније његов ООУР (Основна организација удруженог рада) ПКБ „Воћарске плантаже“ Болеч. Основане 1962. године, до осамдесетих су се развиле у једног од највећих произвођача воћа у Европи. На преко 3.500 хектара најквалитетније земље узгајале су се јабуке, брескве, кајсије, трешње и јагоде које су храниле Београд, али и одлазиле на тржишта широм континента.
„Плантаже“ нису биле само њиве. Биле су систем. Имале су најмодерније хладњаче, линије за сортирање и прераду, сопствену механизацију и, што је најважније, запошљавале су више од 2.000 сталних радника и хиљаде сезонских. Бити радник „Воћарских плантажа“ значило је сигурност, редовну плату и углед.
Срце система била је чувена „пекмезара“ у Гроцкој, која је радила од 1960. до 1990. и била позната по томе што је откупљивала воће од локалног становништва без ограничења. Поред пољопривреде, Гроцка је била и озбиљан индустријски центар. Текстилна фабрика „Дунав“ АД (некадашња „Партизанка“) била је један од најуспешнијих гиганата у земљи. Уз њу, у самом срцу Гроцке, радио је и погон конфекције „Клуз“, на чијој се локацији данас налази пекара „АС“. Све те фабрике биле су синоним за сигурност, редовну плату и углед.
Суноврат деведесетих и транзициона пустиња
А онда је дошао слом. Санкције, ратови и распад југословенског тржишта деведесетих година задали су први, али тежак ударац. Тржиште се смањило, извоз је стао, а хиперинфлација је обезвредила рад и капитал. Ипак, ови гиганти су некако преживљавали, на мишиће, надајући се бољим временима.
Оно што санкције нису успеле да униште, докрајчила је транзиција и приватизација двехиљадитих. У серији сумњивих продаја, некадашњи понос је распарчан. Погони „Воћарских плантажа“ су запуштени, а „пекмезара“ је данас девастирана руина. „Клуз“ је крајем 1998. отишао у стечај и производња у Гроцкој никада више није покренута. Катанац на његовим вратима био је један од последњих ексера у ковчегу грочанске индустрије.
Горка судбина последњег гиганта
Чинило се да је „Дунав“ АД успео да се извуче. Преживео је транзицију, наставио производњу и дуго деловао као светао пример, доказ да се могло другачије. Међутим, последње вести осликавају суморну реалност. Извештаји локалних медија, попут портала „Жиг инфо“, говоре о тешкој ситуацији – отказима, неисплаћеним зарадама и неизвесности. Прича о „Дунаву“ тако је постала модерна трагедија: гигант који је преживео слом система, сада посрће у борби за голи опстанак, показујући да ни за најжилавије нема мира.
Епилог: Питање без одговора
Данас, шетајући се кроз Гроцку, поглед привлаче сабласне слике. Шта је остало? Горка сећања која буде рушевине „пекмезаре“, празне хале „Клуза“ и зебња за судбину последњих радника „Дунава“. Остало је и једно вечно питање које лебди над опустелим пољима и у тишини фабрика: Да ли је заиста морало овако?
За Жиг инфо:
Жељко Маторчевић
