Редакцији портала Жиг инфо јавило се синоћ више радника једног јавног предузећа са територије општине Гроцка, са жељом да, како кажу, „олакшају душу“ и испричају шта су доживели током јучерашњег дана. Из оправданог страха за своју егзистенцију, инсистирали су на анонимности, али и на томе да њихова прича допре до јавности.
Јучерашњи дан у Београду обележила су два скупа испред Скупштине Србије. Један, „спонтани“, како је најављен, у организацији владајуће странке, за дочек пешака са Косова који дају подршку председнику Вучићу. Насупрот њима, и поред њих, данима траје протест подршке Дијани Хрка, мајци која штрајкује глађу тражећи правду за свог настрадалог сина и 15 других жртава трагедије у Новом Саду.
Управо та чињеница била је окидач за горчину и понижење које су, како тврде, радници из Гроцке јуче доживели.
„Председнику би било драго да нас види“
Прича почиње позивом који се не одбија.
„Звао нас је лично директор“, почиње исповест један од радника (име познато редакцији). „Као, да нас замоли да идемо за Београд после радног времена, негде око пола четири. Онда је уследило оно због чега се леди крв у жилама.“
Како нам преносе, речено им је да би „председнику Вучићу било драго да нас тамо види“, али и да ће се „имати у виду и они који су били тамо, као и они што нису били“.
„Дозвољено је да остану само они који баш морају да дежурају. Остали – правац аутобус“, причају нам.
За њихово јавно предузеће био је организован један аутобус. Кажу, није био баш пун. Паркирали су се, као и многи други, код старе Железничке станице. Одатле је група требало да се упути ка „Ћациленду“, како се у јавности већ прозвао простор где се одржавао скуп владајуће странке.
Горчина, страх и бекство код Теразија
Оно што је почело као уцена и приморавање, претворило се у нешто много мрачније како су се приближавали центру.
„Како смо се приближавали ‘Ћациленду’, имали смо све већу горчину која нам је обузимала цело тело“, причају радници. Није то био само осећај понижења; убрзо се појавио и страх.
„Видели смо и више десетина људи који су били под капуљачама. Да ли су нас они чували или плашили, не знам, али знам да смо се уплашили. Искрено, изгледали су као батинаши.“
То је био преломни тренутак. Док су се кретали ка Теразијама, група радника из Гроцке донела је одлуку.
„Код Теразија смо успели да се издвојимо из групе. Само смо скренули и отишли. Вратили смо се назад јавним превозом, свако својој кући. Нисмо могли да будемо део тога“, готово у даху говоре.
Знаковито је, додају, и то што је директор њиховог предузећа ишао са њима у аутобусу до Београда, али су, како кажу, „сви знали да се он неће вратити тим истим аутобусом“.
„Касније смо чули да се аутобус вратио у Гроцку потпуно празан. Људи нису хтели да присуствују таквом догађају, али су били приморани да крену. Свако се снашао како је знао и побегао.“
„Стид нас је што смо уопште кренули“
Током разговора са овим људима, осећај који доминира није бес, већ дубока горчина, оправдани страх и, изнад свега, стид.
„Осећамо се понижено. Натерали су нас да идемо на скуп против мајке која је изгубила дете!“, јасно су нам рекли, мислећи на Дијану Хрка, која је на само пар десетина метара даље штрајковала глађу.
Страх од губитка посла, присуство маскираних људи или једноставно сазнање да учествују у нечему дубоко неморалном – шта год да је био главни мотив, натерало их је на повлачење. Ипак, чињеница да су одлучили да јавно проговоре за наш портал, макар и анонимно, говори да је јучерашњи скуп био кап која је прелила чашу.
„Стид нас је“, кажу за крај. „Стид нас је да погледамо многе људе у очи због самог одласка до Београда.“
Своје искупљење виде у томе што нису стигли до „Ћациленда“, што су се одмах вратили кући. Искупљење виде и у овој исповести.
Јер, како наш народ каже: „Што се грбо роди, време не исправи.“ А јучерашњи скуп је, за ове људе, од самог почетка био управо то – грбав.
За Жиг инфо:
Жељко Маторчевић
Насловна: Илустрација- Жиг инфо/ вештачка интелигенција
