Педијатар повређена на стубишту, деца без лекара — амбуланта у Умчарима чека трагедију
Редакција Жиг инфо посетила је у овим данима амбуланту педијатрије Дома здравља Гроцка у Умчарима. Нисмо контактирали надлежне пре одласка. Нисмо тражили изјаву. Нисмо звали портпароле. Зашто бисмо? Зар они ово не виде? Зар не постоји служба која обилази објекте? Зар не постоји особа чији је посао управо то — да погледа, процени, пријави?.
Пише: Жељко Маторчевић
.
Отишли смо да видимо. И видели смо довољно.
Прилаз амбулантама — рампа са металном оградом кроз коју свакодневно пролазе деца, родитељи, запослени — у стању је које не би прошло ниједан технички преглед. Носећи стуб рампе видљиво је оштећен голим оком: бетон одлепљен у великим површинама, унутрашња арматура изложена рђи, конструкција која подсећа на сопствени некролог. Заштитна ограда, она иста за коју се свакодневно придржавају мала деца и старији — расклимана је. Питање је тренутка, не месеци, када ће пасти.
Субјективни утисак са лица места надилази оно што фотографије могу да пренесу: стоји се поред те рампе и осећа се да се ствари не могу добро завршити. Не ако ово тако остане. Није то катастрофизам — то је здрав разум.
А онда смо сазнали детаљ који све ставља у потпуно другачије светло.
Педијатар из умчарске амбуланте тренутно је одсутна. Разлог? Повредила је ногу. Где? На овом истом стубишту. На овом истом прилазу. На конструкцији о чијем стању пишемо данас.
Лекарка која свакодневно пролази кроз ту рампу, која је навикла на тај пут можда боље него ико — повредила се. Не случајни пролазник. Не неко ко није знао где хода. Особа за коју је тај прилаз радна рутина.
Последица: деца у Умчарима тренутно немају свог педијатра. Јесте, постоји замена — и то је добро. Али замена не зна да је Марко алергичан на пеницилин. Не зна да Јована увек плаче тек кад јој мере температуру. Не зна историју сваког детета коју стални лекар гради годинама. Стални педијатар није само титула на вратима — то је поверење, то је однос, то је медицинска меморија. И та меморија данас недостаје, а разлог је директна последица неодржаване инфраструктуре.
И сада се поставља питање које нико не би требало да избегне: ко је одговоран?
Дом здравља Гроцка управља овим објектом. Постоје директори, постоје службе одржавања, постоје процедуре. Постоји законска обавеза да радно место буде безбедно. Постоји и морална обавеза — она старија и тежа од сваке уредбе — да се простор у коме се лече деца одржава у стању које не угрожава ни оне који долазе по помоћ, ни оне који ту помоћ пружају.
Ниједна од тих обавеза, очигледно, није испуњена. А доказ није само фотографија. Доказ је повређена лекарка и деца без педијатра.
Стање конструкције неодољиво подсећа на оно о чему смо у Србији почели да говоримо после новосадске трагедије — видљиво оштећење које је свима пред очима, а нико не реагује. Тамо је подлегло. Овде — до сада — није. Али зид неодржаваног бетона не бира датум. И не шаље најаву.
Можда је тренутак да неко постави питање: да ли је безбедније привремено затворити овај прилаз него чекати да се деси нешто од чега ћемо сви бити ућуткани?
„За нашу децу.“
То је слоган под којим је владајућа коалиција изашла на изборе. Штампан на билбордима, изговаран са бина, понављан до истрошености. Лепе речи. Моћне речи, чак.
Само — чија су деца у Умчарима? Да ли су и она наша? Да ли се на њих мислило када је тај слоган смишљан? Јер ако јесте, онда неко мора да објасни зашто та деца долазе на преглед кроз рампу чији носећи стуб се осипа, уз ограду која се клима, у амбуланту без педијатра — јер је педијатар повређена на том истом прилазу.
„За нашу децу“ не може да стоји на билборду и истовремено да не стоји у буџету за крпљење бетона. То је противречје које се не може правдати надлежностима, процедурама ни роковима.
Деца у Умчарима нису апстракција. Нису изборна јединица. Нису фотографија на предизборном плакату. То су стварна деца, са стварним прегледима, са стварним родитељима који их воде кроз ту рампу држећи их за руку. И стварном оградом која се клима под том руком.
Ова редакција не тражи извињење. Не тражи изјаву за медије. Тражи акцију. Хитну, конкретну, мерљиву. Технички преглед конструкције. Санацију или затварање прилаза до санације. Одговор на питање ко је знао за стање и када.
Јер следећи пут можда неће бити повређена нога. И тада неће бити довољно да кажемо да нисмо знали.
❖
„Боље је спречити него лечити.“
— народна пословица
У Умчарима — ни то нису урадили.
Аутор:
