САМОВОЉА ИЛИ БЕЗБЕДНОСТ У БОЛЕЧУ: Три комшије поставиле „лежеће полицајце“, један од њих тврди да је пут његов, катастар каже другачије
Улица Кнеза Михаила у Болечу постала је поприште несвакидашњег комшијског сукоба. Преко ноћи, на локалном путу никли су нови саобраћајни знакови и лежећи полицајци, изазивајући збуњеност, али и огорчење међу мештанима. Док једни тврде да је реч о бахатости појединаца, поставља се и питање – колико далеко грађани смеју да иду у узимању правде и безбедности саобраћаја у своје руке?
.
Пишу: Жељко Маторчевић и Зоран Животић
.
Редакцији Жиг инфа обратила се узнемирена мештанка ове улице, наводећи да су се три комшије договориле, ангажовале приватни камион и излиле три лежећа полицајца. Према њеним речима, расправе и свађе са комшилуком трају данима, а главни актер овог подухвата свој поступак правда тврдњом да је пут у његовом приватном власништву и да на њему може да ради шта хоће.
Међутим, званични подаци говоре другачије. Увидом у еКатастар и податке на порталу Геосрбија, јасно се види да је поменута траса (парцела 1958, КО Болеч) уписана као локални пут и води се као јавно грађевинско земљиште у државној својини. Дакле, тврдње о приватном власништву над овим делом улице су нетачне. Самим тим, било каква самостална грађевинска интервенција или постављање саобраћајне сигнализације на јавном путу представља озбиљно кршење прописа.
Наша екипа изашла је на терен како би се и лично уверила у стање у улици Кнеза Михаила. Затечени призор потврђује сумње да ове препреке нису дело стручних служби. Лежећи полицајци, офарбани у жуто-беле пруге, делују рогобатно и несразмерно стандардима за ову врсту успоривача саобраћаја. Уз њих су се појавили и саобраћајни знаци за ограничење брзине на 30 км/х и упозорење на препреку, за које се такође не зна ко их је и по чијем налогу поставио. До објављивања овог текста, нисмо успели да добијемо одговор од надлежних институција о томе да ли је за ову локацију издата било каква дозвола за постављање сигнализације.
Свакако, треба имати пуно разумевања за потребу грађана за безбедношћу. Несавесни возачи који јуре уским локалним улицама представљају реалну опасност, посебно за децу, па је успоравање саобраћаја често неопходно. Ипак, поставља се кључно питање: да ли оправдан страх за безбедност даје за право било коме да мимо закона, институција и без стручног надзора преправља јавне путеве? Уколико би свако од нас почео да зида препреке пред својом капијом по сопственом нахођењу, локални путеви би се преко ноћи претворили у хаотичне и небезбедне полигоне.
Аутор:
