Семафор смрти и ћутање надлежних: Колико вреди живот пешака у Калуђерици?
Да ли постоји јединица мере за безобразлук? Да ли се она мери данима ћутања на послате мејлове, бројем неодговорених позива или можда, што је најстрашније — бројем свећа запаљених поред пута?
.
Пише: Жељко Маторчевић
.
Смедеревски пут кроз Калуђерицу одавно носи епитет „магистрале смрти“. Годинама уназад, црна хроника се пуни вестима управо са ове деонице. Улетања у дворишта, гажење пешака на обележеним прелазима, ланчани судари — то овде није статистика, то је свакодневица. Сваки излазак на ову улицу за становнике Калуђерице је руски рулет. А народ и даље чека. Чекамо да неко притисне дугме. Чекамо да фамозни семафор, који стоји као споменик неспособности, коначно проради.
Послали смо питања. Тражили смо одговоре. На наш мејл, упућен надлежнима са једноставним питањем „Када ће семафор прорадити?“, нико није нашао за сходно ни да одговори. Та тишина администрације је гласнија од шкрипе кочница коју слушамо сваке ноћи. То није само некултура, то је порука грађанима: „Небитни сте.“
Међутим, посебан бес код мештана изазива понашање оних који би требало да их представљају. Грађани Калуђерице с разлогом питају — да ли је већник Зоран Анђић странац у сопственом насељу?
Јавна је тајна, а и чињеница, да је већник Анђић наш комшија, човек из Калуђерице. Њему ова црна тачка није нека удаљена локација на мапи коју гледа из канцеларије. Он свакога дана, на рути од куће до посла и назад, пролази управо кроз ову раскрсницу. Он свакодневно гледа тај исти мртви семафор. Гледа своје суграђане како претрчавају пут, држећи децу чврсто за руку, док шлепери тутње поред њих.
Управо зато је његова ћутња најтежа. Срамота је, превасходно његова, што као неко ко пролази туда и дели исти ваздух са овим људима, не реагује. Чињеница да није стигао, или није желео, да пружи чак ни један обичан, људски одговор — макар и објашњење зашто се чека — говори о потпуном одсуству одговорности према сопственим комшијама.
Да ли треба још неко да погине да би се „бирократске процедуре“ убрзале? Да ли крв на асфалту треба да буде једини аларм који ће пробудити успаване већнике?
Ово више није питање саобраћајне регулативе, ово је питање елементарне људскости. Семафор у Калуђерици мора да проради данас. Не сутра, не „кад се стекну услови“. А представници власти, посебно они који свакодневно пролазе поред проблема затварајући очи, дугују не само објашњење, већ и извињење сваком човеку који данас са главом у торби прелази Смедеревски пут.
Упалите светло, пре него што некоме заувек падне мрак.
Аутор:
