Хероји у фиокама бирократије: Како Гроцка и држава већ седам година убијају сећање на своје браниоце
Илустрација
Док се политичарима уста пуне патриотизма, застава и „Кошара” сваког пута када им затребају јефтини поени, у реалности, тамо где живот (и смрт) заиста нешто значе, слика је срамотна. Већ седам дугих година, ратни војни ветеран Слободан Добрић из Винче са још својих пар колега води битку тежу од оне на фронту – битку са шалтерушама, правницима и фиокама ГО Гроцка и државних министарстава.
Циљ? Једноставан и цивилизацијски – подизање споменика за 43 наша суграђанина, 43 хероја са територије Гроцке који су своје животе оставили на ратиштима од 1991. до 1999. године. Резултат? Седам година ћутања, пребацивања одговорности и емотивног исцрпљивања човека којем је и рођени брат дао живот за ову земљу.
.
Пише: Жељко Маторчевић
.
„Заштита података” мртвих хероја – врхунац административног апсурда
Кафкијански процес почиње још 2019. године. Када је иницијативни одбор затражио податке о погинулим борцима како би њихова имена била уклесана у камен, дочекао их је хладан туш. Одељење за финансије и привреду ГО Гроцка, као и ресорна министарства, одбијају захтев. Разлог? Верујали или не – Закон о заштити података о личности.
Држава, која их је мобилисала и послала у рат именом и презименом, одједном „штити” њихову приватност када им треба подићи споменик. Иако је Повереник касније јасно ставио до знања да се закон не односи на умрла лица, бирократска машина је већ успела да укочи и обесмисли читав процес.
Подршка Генерала и ћутање локалних моћника
Док општински чиновници „тумаче прописе”, подршка стиже са највиших војних инстанци. „Клуб генерала и адмирала Србије” још у новембру 2024. даје пуну подршку иницијативи Удружења „Винчански неолит” да се изгради споменик и да се капетан Никола Добрић, који је херојски погинуо бранећи саборце, постхумно одликује.
Али, шта вреди реч генерала када о њој одлучује локална администрација?
Крајем 2024. године, чинило се да има наде. Одржани су састанци са тадашњим председником др Сашом Чаприћем, обећане су куле и градови, формирање одбора, активна сарадња. Међутим, папири су поново остали негде на столу, а телефони су заћутали.
Добрић: „Не знам више коме да се обратим”
Данас смо у 2026. години. На челу општине је нови председник, Александар Рајковић, а на столу му је – стари захтев. Слободан Добрић, један од оних који је покренуо целу причу, више не крије разочарање.
„Брат ми је погинуо као частан војник, ја сам прошао рат, али ово што ради држава и општина убија нас емотивно по други пут,” став је који провејава из сваког његовог дописа.
Уместо да Општина буде та која ће позвати породице, која ће организовати сећање, ветерани су приморани да моле за контакт телефоне породица својих палих другова, како би сами завршили посао државе.
Питање за надлежне
Господо из општине, господо из министарстава – да ли вас је срамота?
Да ли је потребно да прође деценија да би се 43 имена уписала на једну плочу? Слободан Добрић и његови саборци нису тражили новац за себе, нису тражили привилегије. Тражили су само место где ће моћи да запале свећу и положе венац својим друговима.
Ако нисте способни да обезбедите списак и дозволу, склоните се. Јер оваквим односом не брукате само себе, већ газите по гробовима оних који су били најхрабрији кад је било најтеже.
Аутор:
