Prenosimo u celosti deo završnih reči tužioca Predraga Milovanovića, a tiču se pojma „novinar“ i slobode medija u Srbiji:
Svoju završnu reč bih počeo citaranjem odredbe našeg najvišeg pravnog akta – Ustava Republike Srbije, koji članom 46 jemči slobodu mišljenja i izražavanja, kao i slobodu da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje. Naime, nisam bez razloga ovako želeo da započnem svoju završnu reč, kao što nije bez poticaja bilo to što sam u izreku svog optužnog akta i to na samom početku, utkao da je oštećeni Milan Jovanović novinar, koji se u okviru internet portala “Žig info“ bavio istraživačkim novinarstvom, javno istražujući rad optuženog Dragoljuba Simonovića na poziciji predsednika GO Grocka. Upravo me je napred navedena odredba Ustava navela da to dokazujem kao činjenicu da je oštećeni novinar, iako sam bio svestan da ta okolnost, ne predstavlja bitno obeležje bića krivičnog dela koje sam optuženima stavio na teret. No, bez obzira na to, kao i činjenicu da je odbrana upravo pokušavala da ospori da je Milan Jovanović novinar, nimalo ne žalim što sam to uradio i što je možda predmet raspravljanja tokom celog jednog glavnog pretresa bilo utvrđivanje ove činjenice. Ukazaću sudu da je odbrana u uvodnom izlaganju osporavala činjenicu da je oštećeni novinar, predlažući da se pribavi podatak da li je portal „Žig info“ registrovan ili nije, kao i da je optuženi Dragoljub Simonović u svojoj odbrani, sa omalovažavanjem govorio o oštećenom, osporavajući da je on novinar i sa nipodaštavanjem govorio o portalu „Žig info“. U tom smislu, razumem ovaj nevešti pokušaj odbrane da se prikrije suština, a to je da prvooptuženi ima višegodišnji problem sa oštećenim, isključivo zbog tekstova koje je on objavljivao na portalu „Žig info“, a koji u najmanju ruku nisu bili afirmativni po prvooptuženog. S druge strane, ne bih voleo da je ovo posledica neznanja ili nepostojanja svesti o tome, šta čini srž pojmova „novinar“ i „bavljenja istraživačkim novinarstvom“ u svakom demokratskom društvu.
Oštećeni je novinar i smatram da je sud mesto odakle mora da se pošalje poruka svakom građaninu naše zemlje, da može da igra aktivnu ulogu u društvu i participira u procesu prikupljanja, analiziranja i širenja vesti i informacija, te da je ideja građanskog novinarstva da ljudi, bez profesionalne novinarske obuke, mogu da koriste alate moderne tehnologije i globalne distribucije interneta, kako bi doprineli javnom diskursu, te da je to duboko u duhu našeg Ustava.
Mogu slobodno reći da me je gospodin Milan Jovanović, koji sigurno nije pionir građanskog novinarstva u Srbiji, posebno nadahnuo da ga u dispozitivu svog optužnog akta oslovim kao novinara, jer je kao hrabar čovek, poznijeg životnog doba, pružio primer nama mladima, odlučivši da se bori oštrim perom i prpošnom rečju za svoju istinu i pravdu, pišući kritičke novinarske tekstove protiv jednog lokalnog funkcionera na čelu gradske opštine, za koga je kroz novinarsko – istraživački rad iznalazio brojne nelogičnosti i nepravilnosti u radu, želeći da ukaže, najpre svojim najbližim sugrađanima, a potom i široj javnosti, na to da se ne može raspolagati javnim dobrima, na način na koji to godinama unazad radio prvooptuženi. Slobodarski duh i borba gospodina Milana Jovanovića me je podsetila na jednu rečenicu iz romana “Tvrđava“, našeg književnika Meše Selimovića, koji je napisao da čovek postaje slobodan svojom odlukom, otporom i nepristajanjem. Upravo tako, nepristajanjem da prihvati nešto, što se kosilo sa njegovim uverenjima kao čoveka, on je odlučio da kroz novinarski rad obavesti javnost o stvarima koje se dešavaju u opštini Grocka, gde je izabrao da na taj način pruži otpor licu, koje je poznato u društvu kao javna ličnost i stranački političar, a koga je upravo optuženi Vladimir Mihailović, u svojoj odbrani opisao kao izuzetno uticajnog i moćnog čoveka. Svojim plemenitim delovanjem Milan Jovanović me je podsetio i na jednu Orvelovu rečenicu koji je negde u svojim tekstovima napisao, da ako sloboda išta znači, ona označava pravo da se ljudima kaže ono što ne žele da čuju. Tu dolazim do same suštine onoga zbog čega optuženi Dragoljub Simonović danas sedi sa drugim svojim saučesnicima u ovoj sudnici. Zato što se optuženom Simonoviću nije dopadalo istraživanje i pisanje jednog novinara (ovde oštećenog Milana Jovanovića), koje je publikovao lokalni mediji i zbog toga dolazi do njihovog višegodišnjeg sukoba, čije postojanje nisu osporili ni oni sami u svojim iskazima, što je bio osnovni motiv kod prvooptuženog da koristeći svoj nesumnjivi uticaj i društvenu moć, nađe sebi bliskog čoveka od poverenja i to policijskog službenika, koji je tada radio u jednoj od elitnih jedinici u okviru MUP RS – optuženog Vladimira Mihailovića, kako bi on pronašao neko lice od poverenja da se u vidu opomene zapali automobil oštećenog marke „Mercedes“ A klase, sive boje, koji je bio parkiran u garaži koja se nalazi do Ulice Grobljanske broj 21. Na kraju, samo je pukom srećom jednog zalutalog metka, koji je ostao u garaži i koji se aktivirao usled požara, izbegnuta tragedija, jer je prasak probudio oštećenu Jelu Deljanin koja je ostala pribrana u sitauciji kada je požar krenuo da zahvata čitav njihov dom, pa je iz tog kovitlaca ugljen monoksida koji je sa sobom nosio smrt, uspela da spasi svoj život i život svog supruga Milana Jovanovića. Ovde, želim još jednom na glas da izgovorim ime Jele Deljanin, ime koje je po mojoj proceni, nezasluženo malo puta spominjano tokom ovog postupka, jer je teza odbrane bila osporavanje gospodina Milana Jovanovića, no moja obaveza je da podsetim ovaj sud da je i ona oštećena u krivičnopravnom smislu, ali zapravo i veliki heroj, jer su isključivo njenom zaslugom i ona i njen suprug uspeli na vreme da napuste kuću koja je već počela da gori. Nažalost, posledice njenog odvažnog čina su i dalje prisutne, vide se u njenim očima koje bi mogle isplakati reku suza na svakom glavnom pretresu na kome je bila prisutna, a sud raspolaže i njenom medicinskom dokumentacijom iz koje je vidljivo da ona i dalje proživljava postraumatski stres koji je ostavio dubokog traga na njeno psihičko stanje. Ubeđen sam da joj samo pravična presuda ovoga suda može doneti taj dugo čekani spokoj, biti melem njenoj ranjenoj duši i povratiti joj miran san.
U svojoj završnoj reči nalazim za shodno da se u kontekstu ovog postupka, u vezi konkretnog krivično pravnog događaja, osvrnem i na položaj medija i status novinara i medijskih radnika u našoj zemlji. Ovo pitanje je vrlo aktuelno u našem društvu, čak su i naši najviši predstavnici izvršne vlasti pokazali zainteresovanost za tu temu otvarajući je pred međunarodnim forumima. Imam potrebu da kažem i da podsetim prisutne na izveštaj Zaštitnika građana od 15. marta 2020. godine, za prethodnu 2019. godinu u kome se u odeljku, koji je naslovljen kao “ Sloboda izražavanja “, navodi da su medijski radnici u Srbiji ugroženi uvredljivim i nipodaštavajućim odnosom, direktnim pretnjama i fizičkim pritiscima učesnika javnog prostora, ali i lošim finansijskim položajem. Dalje se u izveštaju konstatuje da su takvu ocenu stanja u oblasti medija u Srbiji potvrdili i međunarodni izveštaji. Evropska komisija je u svom šestomesečnom izveštaju, objavljenom u novembru 2019. godine, navela da Srbija mora da unapredi slobodu izražavanja, jer zabrinjavaju slučajevi pretnji, zastrašivanja i nasilja nad novinarima, kao i politički i ekonomski uticaji na medije. Nadalje se u godišnjem izveštaju iznose podaci novinarskih udruženja za prethodnu godinu o broju napada na novinare, pa je tako Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) u svojoj bazi evidentiralo 119 napada na novinare, među kojima je najviše bilo pritisaka, čak 80. Udruženje novinara Srbije (UNS) je u bazi za 2019. godinu zabeležilo 90 slučajeva u kojima su se novinari i medijski radnici žalili udruženju na napade, pritiske i pretnje. To udruženje je ocenilo i da je broj napada i pritisaka na novinare u 2019. godini u porastu u odnosu na prethodne dve godine.
U međunarodnim aktima, tačnije u Akcionom planu Ujedinjenih nacija za bezbednost novinara posebno je apostrofirano pitanje nekažnjivosti i zaštite novinara, gde se kategorički ističe da ona ne treba biti ograničena samo na one koji su formalno priznati kao novinari, već treba obuhvatati i druge, uključujući medijske radnike iz zajednice i građane novinare, kao i druge koji koriste nove medije kao sredstvo za dosezanje publike. Čitajući sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava koja se odnosi na slobodu izražavanja garantovanu članom 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, i to presude „Tarasasag a Szabadsagjogokert protiv Mađarske iz 2009. godine“, „Inicijativa mladih za ljudska prava protiv Srbije iz 2013. godine“ i „Animal Defender International protiv Ujedinjenog kraljevstva“ takođe iz 2013. godine, vidljiv je izuzetan doprinos toga suda, koji je kroz napred navedene odluke istakao snažan interes jednog demokratskog društva da mediji i novinari vrše svoju vitalnu ulogu kao kontrolora vlasti.
Zato se nadam da će presuda ovog suda, za koju plediram da će biti osuđujuća, poslužiti kao svetionik srpskom društvu kako se moramo odnositi prema novinarima, budući da bez slobode izražavanja, a posebno slobode štampe, informisano, aktivno i angažovano građanstvo nikada neće postojati. Društvo u kome nema kritičke misli ne može da napreduje, jer ponajpre samokritičnošću pojedinca, a potom i kritičkim osvrtom na stvarnost svakoga od nas, učinićemo naše društvo podsticajnijim i razvijenijim. Nema društva i države bez onoga što je Aristotel, još u 4 veku pre nove ere, skovao kroz termin zoon politikon, govoreći o čoveku kao društvenom biću, tim pojmom označavši čoveka kao biće određeno vlastitom društvenošću. Čovek je društveno biće, koje oblikuje zajednicu i koje je na nju upućeno. Ovde imam potrebu da podvučem još jednu važnu stvar, a to je da ta sloboda ne može biti apsolutna i ona ne sme biti zloupotrebljena. Jedina granica slobode izražavanja kojom se neko kritikuje jeste da se napisana i izgovorena reč mora zasnivati na činjenicama, a ne samo i isključivo na vrednosnim sudovima kojim se unižava i urušava nečije dostojanstvo, kao i dostojanstvo nečije porodice. Ove redove ispisujem potpuno svestan aktuelnog društvenog trenutka i javnog diskursa u kome se ne biraju reči u diskreditaciji svakoga ko drukčije misli, jer su reči te koje seku snažnije od bilo kog mača i zato sam želeo da do kraja iskoristim svoje pravo neometanog izlaganja u završnoj reči kako bih našim sugrađanima uputio jednu važnu društvenu poruku, pozivajući nas na civilizovanost, pristojnost, međusobno razumevanje, uvažavanje i ljudskost. Nisu to davno zaboravljene vrline, naprotiv one su tu negde duboko usađene u nama, samo su potisnute nekadašnjim ratnim vihorom, čije se posledice u duši našeg bića još uvek osećaju i stradalništvom naroda koji sada u ovom brzom vremenu traži put povratka svojim istinskim vrednostima koje nas jedino mogu odvesti u svetlu budućnost.
EŽI
