Нови наслови у књижарама могу се купити углавном по ценама од око 700 па до око 1.000 динара. Могуће је, наравно, пронаћи и књиге од 250, 300 или 400 динара, углавном старије наслове на снижењима, али и значајно скупља издања. Издавачка кућа “Дерета” најавила је излазак романа “Чешљугар” познате америчке списатељице Доне Тарт на друштвеним мрежама, позивајући читаоце да искористе прилику да до 10. децембра дело модерног класика и добитнице Пулицера за 2014. годину купе по промотивној цени од 2.387 динара, јер ће у редовној продаји коштати 3.410. И то је изазвало буру.
“Ипак купујемо на енглеском”, “да ли јести недељу дана или купити књигу?”, “да ли је испоручује Дона Тарт лично?”, “Сачувај Боже која цена! Пљачка! Нема оправдања! Најскупља у окружењу, а и шире! Нема оправдања! Зар су скупљи наши преводиоци, лектори и уредници него на остатку Балкана? Кога мислите да превеслате? Волим вас као издавачку кућу, али будимо реални овај пут”, неки су од првих коментара корисника Инстаграма на налогу овог издавача. Неки од корисника гледали су на то нешто другачије. “Ја имам енглеско издање које сам платила 1.500 динара, а папир је лошији, свакако није квалитетан, и плус превод! Слажем се да је оригинална цена велика, али мислим и да нису сасвим бачене паре када се дају на књигу”. А одговор издавача баца нешто другачије светло на то зашто ова књига толико кошта.
– Роман “Чешљугар” има скоро 800 страница, а формат јој је 24 центиметра. На цену књиге су утицали висина ауторских права, преводилачког, лекторског и уредничког рада. Ми се трудимо да пружимо квалитет у сваком сегменту рада на књизи, а цена финалног производа зависи од тога. Прошле године објавили смо “Дугу гравитације” Томаса Пинчона од 900 страна, у тврдом повезу, за 3.900 динара. То је књига из 1973. године и нико није коментарисао цену. Ко је желео, купио је књигу. Јасно је како вредност књиге одређује издавач, а како је одређује читалац? Читаоци вероватно не знају колики је не само ризик, него и трошак, објавити овакво дело – каже Ката Калуђеровић из “Дерете”.
Да су трошкови објављивања ове књиге велики, потврђује и Јасмина Марковић Каровић из издавачке куће Урбан Реадс.
– Најпре да кажем да сам ја највећи фан Доне Тарт у овој хемисфери, дакле читала бих и списак за куповину Доне Тарт и Ворена Елиса, а камоли књигу. Сходно томе, много сам желела да је објавим. И ја и многи издавачи које познајем. И сви до једног смо одустали кад смо ставили трошкове на папир. Почевши од сулудо велике цене за права, штампу, превод… И ја као читалац сам патила због тога, јер су мени све њене књиге ремек-дела. И “Дерета” се окуражи и преузме ризик и одради све и изда књигу. Цена мени као читаоцу јесте огромна, јер за те паре купим негде другде три књиге, али као издавачу ми је јасна и потпуно оправдана, зато нико није хтео да је изда. Али то је Дона Тарт! И ја сам је купила! Дона Тарт вреди и више ако се ја питам – поручила је она у овој расправи.
На цену књиге у књижарама, објашњавају издавачи, утиче и рабат који достиже целих 50 одсто од оне исписане на последњој страници примерка новог издања, као и још 10 одсто ПДВ-а. Издавач је тако, када формира цену, у ситуацији да рачуна да од оних 40 одсто плати и ауторских хонорар, одосно ауторска права и хонорар преводиоцу, као и хонораре или плату уреднику, лектору, коректору и на све то штампање. А и да нешто заради. Другим речима, књиге би можда могле да буду јефтиније, али ако се заобиђе нека од тих карика. Или да се издавач одрекне прихода или да рачуна на подршку државе у виду откупа. У Хрватској, наводе они, систем откупа је уходан и издавачи могу да се ослоне на то да ће држава, како то каже писац Миљенко Јерговић, откупити сваку важнију и запаженију књигу бар у 100 до 200 примерака за библиотеке.
У расправу о цени “Чешљугара” на друштвеним мрежама укључила се и списатељица Лана Басташић уз речи: “Питам се зашто немам ни динара на крају мјесеца, онда прочитам ове коментаре и схватим”.
“Као преведена ауторка са 17 различитих издања знам како функционишу разна тржиста, знам колико ми књига гдје коста и знам да је у Србији и даље најјефтинија. Не ради се о мојој заради већ о томе колико колективно мислимо да књиге вриједе. А будући да аутори свуда добијају измедју 5-12 одсто (чешће 5 него 12), цијена књиге јесте битна. То су чињенице. А ако неко одлучи да не купи моју књигу јер сам неко ко жели да једе, ни не мора. Има библиотека”, поручила је она објашњавајући свој став једном од корисника Инстаграма у истој расправи.
Њен роман “Ухвати зеца” хит је у целом региону, а већ летимичним прегледом сајтова књижара потврђује се то што каже: та књига у Србији сада кошта 600 динара, у Босни и Херцеговини 20 КМ (1.200 динара), а у Хрватској 72 куне (1.117 динара).
“Чешљугар” је само свежи пример око ког се повела расправа. Постоје и књиге знатно скупље од овог романа. У књижарама се, примера ради, могу наћи и поједине дечје сликовнице са већом ценом. Примера ради, “Дневник 2013 – 2020” Боре Ћосића (Лом) је, када се пролетос појавио у књижарама, коштао 3.800 динара и љубитељи дела овог аутора одлучивали су се да додају и ту књигу на своју полицу. Сада се на сајту издавача може купити, са попустом, за 1.210 динара.
На издавачу је да одреди цену и процени колико евентуално може да заради, калкулише се и са укусом читалачке публике и њиховом обавештеношћу, а на читаоцу је да књигу купи или не и то је тако. А шта о ценама књига у Србији мисле посредници у том ланцу, књижари?
– Кад се гледа из позиције просечног грађанина Србије, све је скупо, па и књиге. Са друге стране, ако се погледа шта је и колико потребно за добру књигу, неке ствари морају и да се плате. Издавачи често плаћају преводиоце мање или узимају студенте са факултета, а ако хоћете стварно добар превод, то мора да се добро плати. Поред тога, ту је и плаћање ауторских права, што би требало да се подразумева. Многи издавачи прешли су на дигиталну штампу, па доштампавају потребан број примерака, али се одмах види шта је офсет штампа, а шта дигитална. Осим тога, постоји разлика и у томе да ли је књига са шивеним повезом или брошираним. Библиотеке, рецимо, не би требало ни да узимају броширане повезе. Кад се све то набројано сагледа, књиге у Србији нису скупе – каже Александар Николић, власник независне књижаре “Беополис”.
Књиге, наравно, могу да буду и јефтиније, да коштају и 250 или 300 динара, али често науштрб квалитета, у папиру, повезу, нелекторисане или “преведене на гуглу”.
– Удружење преводилаца има ценовник и мислим да га обрачунавају по табаку, а познати издавачи плаћају преводиоце три евра по страни. Имате и неке издаваче на гласу чији су преводи катастрофални, просто нечитљиви – оцењује он.
На питање о рабату, Николић наводи да је “наслеђени рабат из времена Југославије био 40 одсто” и потврђује да неке од књижара на гласу траже и 50 одсто.
– Висина рабата је компликована прича и подразумева неколико повезаних ствари. То је једноставно новац од ког књижаре плаћају закуп, остале трошкове и запослене. То је зарада књижаре и када се одбију сви ти трошкови питање је шта остаје. И ја кад продајем књиге урачунавам још 10 одсто ПДВ-а и то иде држави. Ја имам књиижару која није део неког великог ланца, код нас читаоци дођу, погледају шта их занима и онда оду и купе књигу на сајту издавача. А ја им објашњавам да ми од рабата плаћамо све трошкове – наводи Николић и оцењује да је и тај проценат, као и питање под којим условима издавачи могу да имају своје књижаре. део шире приче о тржишту књига код нас које је “законски потпуно неуређено и не постоји”.
– Нису скупе. Проблем је у томе што ми не зарађујемо довољно, а штампари држе европске цене. Право издавача је да сами одреде цене, па ако погреше – погрешили су. Ево, сад читам књигу коју сам својевремено у Немачкој платио 18 марака. Првобитна њена цена била је 40 марака. То је још један проблем, то што наши издавачи ретко померају цене, то што код нас није развијена таква пракса да се после неког времена цене помере за ону публику која јесте за одређену књигу, чезне да је има, али можда за њу нема довољно новца. То књижаре у свету раде са оном поруком “специјално за вас” – оцењује Милан Влајчић, филмски и књижевни критичар.
Матија Јовандић Нова
