Доносимо вам приче о активним грађанима који су решили да део свог времена посвете да направе неку промену набоље у својој улици, месту, граду. Сазнајемо од њих како они доживљавају активизам и шта их мотивише да раде за колективно добро. Следећа таква прича долази нам из Мионице, од Иване Петровић из Удружења „Оквир Живота“.
Ивана Петровић је чуварка семена. Са екипом истомишљеника основала је еколошки покрет ’’Оквир живота’’ који се бори за то да не заборавимо здраве укусе из детињства, мирисе воћа и поврћа којих се сећамо када смо као деца одлазили на село. Они су банкари с душом – њихова банка гена не узима већ нуди – здравље, носталгију и виталност. Петровић је за промени.рс поделила причу о експанзији њихове идеје, као и изазовима који прате њихову, по свему судећи, успешну борбу да аутохтоне сорте воћа и поврћа врате на наше трпезе.
– Због чега је активизам важан?
Када се осврнемо око себе и видимо проблем у окружењу, постоје две опције. Једна опција јесте да се осећамо незадовољно (а некада и несрећно) због тог проблема, али да несвесни моћи активизма, оставимо да проблем егзистира. Можда се правимо да игноришемо проблем (али сви врло добро знамо када је проблем и даље ту), можда чак и причамо како је тај проблем страшан, али, авај, ништа не може да се учини, а проблему је удобно и он веома безбрижно наставља своје постојање, Ми ћемо једног дана утихнути, а проблем ће остати неким другим људима да га и даље игноришу/говоре да се ништа не може учинити.
Друга опција јесте да замислимо решење проблема – од тачке А до тачке Б – и да смислимо начин да стигнемо до тачке Б. Активизам даје моћ локалним заједницама да мењају своју стварност. Активизам нас од незадовољног пасивног посматрача доводи до активног учесника и носиоца промене. Кроз активизам постајемо свесни колико можемо и колику моћ имамо.
– Која је била иницијална каписла да покренете иницијативу?
То је био један процес прихватања одговорности за друштвену промену. Ми смо неко време провели у првој опцији што се тиче ове теме – ништа не може да се учини: старе сорте нестају, укуси детињства више не могу да се пронађу, храна није истог квалитета као она коју смо јели на селу, а интензивна пољопривреда наставља да гута животну средину и ресурсе. Онда смо схватили – да, све нестаје, али ми лично нисмо урадили ништа на очувању ни сорти из сопствених дворишта. Ко је за то одговоран – свемир, друштво или ипак има и наше одговорности? Затим почињемо да схватамо да има много људи који осећају исто што и ми, али и да је много људи на истој тој граници – учинили би нешто, али не знају шта. Знамо у том моменту шта желимо да учинимо, али не знамо како. Почињемо затим да истражујемо све могуће примере и експерте из света и долазимо до магичног – како да то реализујемо. Постаје нам јасно да је прича око очувања старих сорти колективни подухват, који захтева рад великог броја људи који гледају у исти циљ. Одлучујемо се за ово путовање без краја и ето нас овде, са свим семенкама и воћкама.
– Који су Вам били највећи изазови током активистичке борбе?
Почели бисмо прво од питања о изазовима. Некада је наше инвестирање енергије у теме и проблеме којима се бавимо јако велико. Банка семена комуницира са великим бројем људи и мора да одговори на велики број потреба људи. Као и сваки колективни подухват, захтева добру координацију и планирање унапред. Наша тема је мало специфична јер захтева и физички рад – сетву, окопавање, чупање, садњу. Као и са свим идејама – семе се мора посадити да би дало укусне плодове, само је код нас то буквална, а не метафорична активност. Такође, активизам захтева да активиста буде изложен, да комуницира о ономе што је најинтимније, а то су суштинске вредности и ставови. Захтева много излазака из зоне комфора. Некада не наиђемо на разумевање за тему. Такође, пошто се активизам базира на потребама људи, на важним темама и проблемима са којима желимо да се изборимо, то није тип активности коју обавите, а онда одете кући и не мислите на то. И банка семена и све друге активистичке приче не знају за радно време, Бити активиста-волонтер није посао од 9-17, то је животно опредељење јер су теме превише битне, превише смо мотивисани, превише нам је стало да би лежерно доживљавали своју улогу.
– Да ли сте некада пожелели да одустанете?
Јасно је да смо некад уморни, да је некада напорно, да захтева много труда, понекад се осећамо преоптерећено. Али никад, никад нисмо пожелели да одустанемо. Превише је важно да бисмо једноставно одустали – уколико од нечега зависи будућност производње хране, али и будућност људи у руралним срединама, немате опцију да устанете једног дана и кажете да вам одједном није битно. Превише је и занимљиво, динамично и креативно – наша акитивистичка прича има и елементе колекционарства и истраживачког подухвата. Поред свих изазова, изузетно уживамо у развоју иницијативе, контакту са људима и финалним резултатима. На путовањима ћете нас лако препознати – на пијацама смо и тражимо локалне семенке. Завирујемо у баште кроз ограде и фотографишемо стара стабла. Из торби нам у центру Београда вире читаве везе паприка. То је све банка семена и дивно је.
– Најзначајнији тренутак, односно тренутак у ком сте помислили да је вредело труда?
Наша изложба старих сорти јесте моменат када су резултати одједном видљиви и када са свим осталим посетиоцима гледамо те старе сорте и уживамо. Када причамо на изложби са људима из руралних средина (одакле смо и ми) и видимо њихову срећу што су препознали јабуку свог детињства. И сад – када видимо мапу локалних банака семена, када знамо да се све развија и расте!
Можда је један од најупечатљивијих момената био када смо читали једну стручну студију, где су биле наведене 3 старе сорте воћа, али је наведено да су оне, нажалост, ишчезле. Читали смо тај текст и одједном видимо да прву сорту имамо очувану, па другу, па трећу! Данима се причало о томе, много смо били узбуђени због тог податка. Схватамо да смо ухватили последњи дах прошлости и можда последњи моменат да спасемо та стабла. Ту смо постали свесни колико тога смо урадили и колико добро.
– По(р)ука будућим активистима…
За било коју активистичку причу сматрамо да су кључне вредности и ставови, као и ЗАШТО нешто радимо. Мотивација је некад већа, некад мања, некад је нема јер је активизам захтеван и тешко је некада остати мотивационо у плусу. У том моменту, „зашто“ је важно да нам пружи ширу слику и да нас опомене да нисмо ту због појединачних активности које некада иду, а некада не иду од руке, већ због крајњих циљева који морају бити вредносно утемељени. Такође, ниједна активнистичка прича није „мала“. Некад је потребно само кренути од свог дворишта, своје реке и свог парка. .
– Подршка кроз промени.рс нам је значајна због…
Када смо се појавили са овом темом, нисмо знали шта да очекујемо – да ли ће ико разумети шта желимо да радимо, колико ће људи да прихвате идеју локалне банке семена. Промени.рс је први препознао нашу идеју и искомуницирао својом подршком – „то што ви радите јесте важно и ми то схватамо“. За младу иницијативу то је непроцењиво! Ми смо кроз ту подршку изградили иницијативу – од оснивања и групе људи из Мионице која би нешто пробала да уради, до заиста једне озбиљне организације која може доста да понуди целој Србији. Ово није само финансирање активистичке приче, већ оснаживање на суштинском нивоу схватања и развоја активизма.
Аутор фотографије је А.Ђ./МРЦН.
