Доносимо вам приче о активним грађанима који су решили да део свог времена посвете да направе неку промену набоље у својој улици, месту, граду. Сазнајемо од њих како они доживљавају активизам и шта их мотивише да раде за колективно добро. Следећа таква прича долази нам из Пирота, од Снежане Манић из удружења жена „Лав“.
Будући да систем, због компликованих администативних процедура, неретко затвара врата сиромашнима и људима на друштвеној маргини, неколико ентузијасткиња из Пирота, одлучило је да им та врата отвори. Активистикиње удружења Лав из Пирота су препознале проблеме великог броја ’’невидљивих’’ и покренуле иницијативу Отворена врата. Испрва су их социјалне службе гледале као ривалке, али су им оне показале да су им, заправо, партнери који су на истом задатку. О овом, али и о другим изазовима и приликама за Активистички лексикон говори једна од Лавица Снежана Манић.
– Због чега је активизам важан?
У сваком друштву које тежи демократском уређењу и ненасилном решавању проблема сваког појединца, али и заједнице у целини – активизам би требало да игра једну од кључних улога. Будући да је циљ сваког активизма да се најразличитијим активностима унапреди стање, подигне свест људи о најразличитијим проблемима, превенира или заштити од насиља довољно говори о значају активизма у стварању бољих услова живота на читавој планети.
– Која је била иницијална каписла да покренете иницијативу?
Реализујући бројне пројекте који су подразумевали активности на терену и непосредни контакт са грађанима, дошли смо до поражавајућих података да актуелни систем социјалне заштите због административних и законских процедура не препознаје све оне којима је неопходна помоћ и подршка друштва. Број оних који су “невидљиви” за систем је већи од броја корисника социјалне заштите. Тако смо, на пример, у селу Извор које је удаљено само неколико километара од Пирота наишли на породицу (мајка стара 70 година и син 47 година) који немају никакве приходе, немају социјално нити здравствено осигурање. Они живе испод сваког достојанства. Немају право на социјалну помоћ јер је мајка од родитеља наследила 10 ари земље која је неприступачна за обраду, а не може ни да се прода.Син је завршио вишу школу, али никада није успео да дође до сталног запослења. Живот у таквим условима је довео до тога да је психички оболео и сада нико ни не жели да га запосли. Мајка је хронични срчани болесник. Обоје су без личне карте и здравствене књижице што значи да немају основне услове за лечење. Њихов живот зависи од добре воље комшија који им донесу по нешто од хране, обуће и одеће. Због неплаћених рачуна за утрошену електричну енергију, они су годинама без струје. Ово је само један, али најдрастичнији пример који нас је натерао да покренемо иницијативу за подизањем свести јавности о квалитету живота тзв. “невидљивих” категорија становништва као и о потреби да се овакви случајеви укључе у систем социјалне заштите.
– Да ли сте некада (и када) пожелели да одустанете?
Управо у поменутом случају нам се десило да доживимо непријатности које су нас навеле да се запитамо зашто нам је све ово потребно. Као што сам веч навела, син је психички оболео па је, најпре, пристао да нам говори о проблемима са којима се мајка и он свакодневно суочавају. Међутим, када смо то све забележили, он се разбеснео И претио нам да то не објављујемо нити о томе говоримо у јавности. На срећу, председник Месне заједнице нам је изашао у сусрет те је он говорио у њихово име као и у име мештана села који су вољни да им помогну.
– Који су били највећи изазови током активистичке борбе?
Оно што је за нас био изазов јесте чињеница да представници установа у области социјалне заштите наше активности најчешће доживљавају као мешање у њихов посао и нас, активисткиње, доживљавају као ривале, уместо као партнере. За нас је било готово незамисливо да у установама социјалне заштите нису чули за поједине случајеве на које смо наишли на терену. Кад смо им то предочили њихов одговор је најпре био: Ко су ти људи? Како сте дошли до њих? Зашто се најпре нису обратили нама? Требало нам је времена да покажемо да смо на истом задатку и да нам је намера да се боримо за бољи положај најрањивијих категорија људи, а не популизам .
– Најзначајнији тренутак, односно тренутак у ком сте помислили да је вредело труда?
После вишемесечне кампање на терену и у медијима, локална самоуправа нас је препознала као кредибилне заговараче и партнере тако да имамо представника у радној групи за друштвене делатности у изради Плана развоја града Пирота од 2021– 2028. године. То нам је прилика да проблеме уочене на терену преточимо у конкретне предлоге за подршку и помоћ који ће ући у стратешке документе Града Пирота за социјалну заштиту.
– По(р)ука будућим активистима…
Моћ активизма у креирању јавних политика је велика и зато никада не одустајте. И када вам се чини да сви ваши напори не дају резултате, кад-тад ће неко препознати ваше намере и резултати неће изостати.
– Подршка кроз промени.рс нам је значајна због…
Подршка кроз промени.рс нам је значајна због тога што смо добили прилику да отворимо канцеларију где је свако ко је у проблему или познаје неког ко је “невидљив” за систем може да дође, разговара са нама, изнесе проблем, предложи решење. Дакле, иницијатива “Отворена врата” оправдала је назив у сваком смислу те речи. Канцеларија је наставила са радом и после завршетка пројекта, упркос томе што нам је помало отежано финансирање закупа и осталих трошкова. Очекујемо да ће неки донатор препознати наше намере и резултате које желимо постићи и да ће подржати неку сличну иницијативу. То би нама, али и људима који живе испод границе достојанства олакшало живот.
Аутор фотографија удружење жена „Лав“.
