Госпођу Петровић сам видео у башти док је кидала цветове руже, затим латице и бацала их по земљи. Плакала је. Сакрио сам се иза великог дрвета које је делило наше баште и посматрао је. Није плакала зато што је била тужна. Свака пора њенога тела и сваки дрхтај њених мишића откривао је бес. Плакала је немоћна да се бори са њим.
Руже су биле плод њеног мукотрпног труда. Иако мила и драга, претила је деци када би им лопта одлетела у башту. Све би их тада одвукла у кућу и терала да наглас читају неке бајке, па је у томе и видела изговор – деца су кориснија када читају, него када узалудно јурцају око нас. Углавном, госпођа Петровић је била дама какву је ретко ко имао прилике да сретне. Никад превише гласна, обучена једноставно, али префињено, мало је говорила, а често се смешила. За њом се ширио мирис ружа и старих француских парфема. Своју црвену косу је скупљала у беспрекорну пунђу и увек је имала благе потептице. Месила је дивне колаче, пила чај у пет и слушала џез. Није имала децу и никада се није удавала.
Нисмо се дружили, нити пожелели једно другом више од доброга дана у пролазу. Можда због јаза у годинама, а можда и због тога што себе нисам сматрао господином. Био сам стари, закржљали банкар. То ми је помогло да се четири пута разведем, добијем четири куће на спору, а онда да их продам. Новац бих уложио у путовања, скупи алкохол и јефтине жене.
Сат је откуцао пет поподне, а наша госпођа је и даље била у башти. Решио сам да одем на шољу чаја, ионако је то био обичај нашег суседства. Када ме је видела, брзо је обрисала сузе. Смешила се као да се ништа није десило и увела ме у свој дом. Запазио сам да су свуда око нас биле руже, а саксије су се правилно смењивале – у једној су биле свеже, нове и горде, док је одмах за таквом ишла уништена око које су лежале иструлеле латице. То је био једини приметни хаос око нас.
-Госпођо Петровић, да Вам помогнем да очистимо латице са пода?
-Прво, немој ме звати тако, ја сам за све једноставно Клара. Затим, немој да ми персираш. Планирам да живим још твој животни век. Или макар половину. И треће, те латице се не склањају одатле, док не посадим нове. Са шећером или без?
Након сопственог монолога, шоље најдивнијег чаја и десет најдивних колача, отишао сам кући. При одласку сам добио само једну молбу – Опрости. Али шта да опростим када је све било тако савршено? Ех, то је дама!
Навршила се прва година нашег пријатељства, редослед уредних и неуредних саксија се смењивао у неправилним временским размацима. Једном сам је питао зашто уништава руже.
-Руже увек могу бити савршене. И њихова предност је у томе што када их обузме коров, могу да их уништим.
Најбољи чај је постајао бољи, а ја сам сваки дан откривао нове врсте колача. Поред тога, водио сам дневник својих животних грешака. Да! Када сам јој испричао први пут о својим разводима, само се насмејала и рекла – „Па шта?“ И тиме је обрисала моју животну кривицу! Отишао сам кући лакши четири срчане стене. Сваки следећи пут када бих дошао, погледао бих саксије, па бих јој испричао нови немили догађај своје прошлости. Толико сам се добро осећао, да сам почео да бележим сваки свој неправилни поступак који памтим од најранијег детињства. Читао сам јој уверавајући је да сам лош човек. И увек сам добијао исти одговор. Али и исту молбу – Опрости! Чудио сам се тој молби. Шта да јој опростим? Знала је све о мени, скидала мој терет, кувала најдивнији чај, смејала се. Кућа је увек била савршена, увек сам био добродошао, у свакаквом издању… Моје чуђење се увек завршавало истим одговором – културна је. Ионако се људи иначе извињавају једни другима након посете.
Ње одавно нема. Ни ограде која је делила наше двориште. Сада је све то један велики врт, неуредан, испуњен свакаквим растињем. Не сређујем га. Јер, из тог растиња ничу најдивније, високе, црвене руже.
Опраштам ти, Клара.
©Анамарија Миловановић
