Само смо нас двојица. Нешто је после поноћи и расвета у улици је крезава баш на оним местима где су и куће најстарије, у којима су претходни власници живели и умрли сами.
Погледај, баш овде где нема светла, ту поред је недавно умро комшија. Леп, миран и црн
човек.
И одмах нема осветљења ни испред, ни у кући његовог брата, већ после десет увече. Како је
упадљиво то са синхронизованим изостанком светла. Било га је ту много година, а сад, попут
заразе , нема га ни у кући поред већ у осам увече…
– Ко беше он, не сећам се?
-Салетов деда, Миле- изговарам презиме заједничког ортака који већ пету годину ради на
крузеру.
-А он је Салетов деда? Ипак га се не сећам мада се сада сећам белог Голфа Салетовог
маторог који је ту био паркиран.
Да,мрачно је…
-А види двориште поред. Ту је живела бакаНата. Одувек стара, ко Саруман. Ниједну кућу не
схватам „тако лично“ као њену. Како погледам на ту страну видим њу, вечно стару.
-Кућу или бабу?
-Не знам, исто ми је. На часну реч. И сада су баш те две бандере заредом цркле. Ту где је Ната и покојни Миле. Уопште, Васина је некако нагло постала хладна, а баба Натина кућа као
да говори у име будућности читаве улице. Сада су се у њу доселили Срби из Хрватске и сјајан су
свет, имају своје пушнице, своје бљутаво и суво грожђе које подсећа на Тамјанику или дрењину
и од којег праве своја густа и опора вина, мажу воћке у креч и искиловани су за све механизме преживљавања,велики домаћини. Али ми је кућа и даље хладна,и некако решена да пропадне.
-Да Книћани су то. Далмација уопште. Они сви све знају шта треба. Покупили су швапске и
млетачке системе-осмехује се лепо и бистро у максималном препознавању.
-А ту где је био Миле, сада долази Салетова мама и тетка још чешће, седе ту исто тако црне као
Миле, и као што је Сале црн. Можда још и црње од можда туге и умора, због генетике
свакако, седе ту непомично у својим дугим шљампавим џемперима. У црнини вероватно. Пију
кафу и пуше.
Као на слици.
-Не знам жене.. Како тада кућа изгледа? И даље хладно?
-Како другачије..
-Да, и Васина делује хладније. Некада је била пуна деце.
-Има их и сада али то просто није то.
Пуно их се доселило , ево ту поред су неки, чини ми се смедеревци, онда овде лево су са
Косова, па низ улицу опет Косово, а у кући Делибашића живи породица са Врачара..
-Сигурно су тамо продали неки стар и скуп стан да би направили разлику у кинти, од тога купили
кућу са двориштем за слободан развој детета, можда ауто?
У сваком случају ја бих то урадио.
-Увек ми се допадало код тебе и брата то што сте се некако кретали увек у жељеном смеру.
Ћути на ово неколико корака, а онда преформулише: „То што сам увек имао довољно простора
за слободу избора?“
-Да, то!
-Па да. Како бих другачије..
И шта мислиш зашто сада уопште нема деце?
-Стандардно,двајеспрви век,отуђеност, спид на свим нивоима, технологија и те
ствари. Мислим, колико год звучало као фраза..
-Не не не! Тако је ,скрооз!
Ево, и зиме су другачије. Пре је редовно било снега и знало се: доле , на Шкиљином брду је било
пуно деце.
Сада нема снега и ето једног разлога мање за окупљање.
-Чудно, не сећам се тебе и буразера на тим скупљањима.
-То је зато што презирем зиму- одговара упорно само у своје име- био сам ту онолико колико
би ми хладноћа дозвољавала да гледам. Или док ми не досади. Брзо би ми досадило јер нисам чак
волео ни да додирујем снег. Ипак, беше забавно гледати вас тако наквашене, црвене и
слободне на том снегу, неко време. Шта знам..
Јел и твој клинац такав, као сва та деца двехиљадито?
-За сада није, али показује те АДД(поремећај пажње код деце)трипове и склоности. Могао би
сатима да игра игрице да се он пита, хиперактиван је и све би желео одједном. С’друге стране,
воли да јурца за псом и лако остварује контакт са другом децом и није стидљив.
-То је покупио од тебе.
-Ваљда. Углавном, није исто ништа данас. Комшилук је знатно измењен. Не видим то као
лоше. Штавише,интересантно је. Некако сам са свима успоставио однос, изузев можда са овим
брачним паром из Смедерева, мислим. Он никада није ту, а она је некако упорна да се не јави
на улици.Као Малена из филма.
-Ако је тако добра као Малена, уопште ме не чуди што неће да се јави- сад се већ цери
криминално. Ја исто јер је заразан.
-Једино су добри са Недићима преко пута. Али то не рачунам јер сами Недићи су тако јебено
добри у тим стварима са асимиловањем, и уопште, некако су ми прва асоцијајација на улицу
каква је била у време када сам био, рецимо шестогодишњак.
-Симбол топлине и фамилијарности?
-Да! Оно кад се враћаш рецимо са игралишта и већ од Мачванске знаш сваки звук и
мирис, редослед потеза, комплетну галерију ликова, деце углавном. Све ври, ту испред Томине
гајбе, наше и Бећаговићеве прекопута.
-На то циљаш када причаш о томе како је сада све друкчије?
-Да.Рецимо.
Смеје се кратко и на начин да ће после тога рећи нешто страшно логично што саговорник не
увиђа.
-Али јасно ти је да се то не може поновити. И сам си рекао да је све другачије. Ти још пре.
-Знам, али ми није јасно зашто је скроз прекинуто. Зашто младост није нашла начин.. нови начин.
-Баш ће бити узбудљиво гледати ове двеиљадито+ у какве ће људе израсти?
-Ух, биће!! Некако мислим да ће, неког вишег баланса ради, израсти у неочекивано сјајне људе.
Верујем у неку нову врлину. Мада ми није јасно како ће се запатити ако немају интеракцију од
старта.
-Врли нови свет- каже са осмехом јако топлим и циничним истовремено. Може то Борис, без
икаквог напора и фолирања,да буде циник (јер је стоик) и објективац. Човек. Знам можда још
двојицу таквих.
– Него, да видиш што сам налетео на неку Борхесову песму, зове се Тренуци. Знаш како је добра? Данима се смејем од кад сам је прочитао. Некако, јасније ми је после ње.
Вади телефон, тражи песму и гура ми у руку
-Ево,ти је прочитај. Испратићу те до капије. Видећеш већ- смеје се у поузданом надању.
Читам полако и схватам да се смејем и сам.
Смејем се јер схватам зашто се он смеје.
Смејем се са њим.
Смејемо се заједно. Свако за себе.
Можда је у томе кључ. Можда ће дете, љубавник, човек знати да се конектује без претходног
рада ,без историје односа а опет у свој пуноћи. У главама и душама. Не знам само како али
желим да верујем да ће посројати нека виртуална телепатија или нешто… Почињем да себи делујем смешно док о томе мислим, па одустајем. Ионако то није моја брига.Али биће забавно у
сваком случају. Враћам му телефон.
-Реци!? Некако је инфантилна,али је топла и реална пре свега. Све ти пише. Само ако усвојиш.
-Јесте, јеботе!!- почнем да пинављам стихове и зачудо, скоро сам је целу запамтио.
Разилазимо се код моје капије.
-Здраво Нешко,јави се кад будеш имао времена да шетамо.
(Нешко је углавном Пешко. Јеби га, то је тај компулсивни римоклепачки трип. Али није када он то каже)
-Видимо се Боки,можемо и са псом,тако ћемо се још пре искомбиновати.
Песма иде овако:
Када бих свој живот могао поново проживети,
Покушао бих да у следећем направим више грешака,
Не бих се трудио да будем тако савршен,
Више бих се опустио,
Био бих глупљи него што јесам,
Веома мало ствари бих озбиљно схватао.
Био бих мањи чистунац.
Више бих се излагао опасностима, више путовао,
Више сутона посматрао, на више планина се попео
Више река препливао, на још више места ишао,
На која никада нисам отишао,
Мање боба јео а више сладоледа,
Имао више стварних а мање умишљених проблема.
Био сам од оних који
Разумно и плодно проживе,
Сваки минут свог живота имао јасан уз тренутке радости,
Али када бих могао назад да се вратим,
Тежио бих само добрим тренуцима.
Јер, знајте, живот је од тога сачињен,
Од тренутака само, које не пропуштајте сада.
Ја сам био од оних што никад нигде
Ишли нису без топломера,
Термофора, кишобрана, падобрана.
Када бих опет могао живети лакше бих путовао.
Када бих поново могао живети
С пролећа бих почео босоног ходати
И тако ишао до краја јесени.
Више бих се на вртешци окретао,
Више сутона посматрао и са више деце се играо,
Када бих живот поново пред собом имао.
Али, видите, имам 85 година и знам да умирем!
НЕНАД МИЛЕНКОВИЋ- ПАНИЋ
