Див-јунак речи, српски витез са микрофоном, горостас српства и родољубивог песништва, сваког брата брат, сада скупља за кучетом у земљи где му чак ни опасност не прети. Није отишао за гробовима предака већ тамо где се лепше живи, а лепше се живи јер су људи тамо на таквом нивоу понашања да ни једног Б.Ч. неће да смарају и дирају га
Колико је само ефектна и моћна фотографија Боре Чорбе, док скупља за својим малим псом, негде у Словенији. Један „шкљоц“, двестапедесети или петстоти део секунде, пише странице нашег потонућа и летопис човека за кога кажу да је за живота једини успео да се упише у легенде, а потом експресно испише, пише Игор Михаљевић у колумни за Време.
Na fotografiji četnik Bora iz Ribje čorbe ….v devedesetih odkrito podpiral nacionalizem ,četnikovanje,pobijanje,mučenje,itn…za Slovence je govoril bečki konjušari. Zdaj pobira pasji drek po Ljubljani kamor se je preselil (k Bečkim konjušarjem). pic.twitter.com/IWDjADv4ue
— martin rezek ml. (@MlRezek) July 25, 2023
Он је направио пун круг лицемерја и сада дупли стандарди постају корисно упутство за све друге, у романсираном издању нашег срозавања. Порука те фотографије није толико „види дволичну фекалију“, колико „види ти њега како му тамо ипак не фали ништа“.
Тај делић секунде има све квалитете да се нађе у неком Зборнику пропасти једне земље. Када до слома коначно дође, као што се некада угледном певачу тело полако предаје и назиру се обриси Харонове лађе на пучини, сва беда национал-шовинизма почиње да копни, испод које почиње да излази оно мало живота што је остало незатровано, пише Иван Михаљевић за Време.
И онда наравно – Словенија. Те капи живота што му стоје у грлу хоће Словенију јер више нема снаге да мрзи из Србије.
Колико си умова полио мржњом, етра опоганио, људи увредио и проклео, да би на крају урадио исто оно што и људи које си ничим изазван таманио стиховима. И то нам је наук о крајњим дометима таквог размишљања, ако се то размишљањем уопште може назвати.
Див-јунак речи, српски витез са микрофоном, горостас српства и родољубивог песништва, сваког брата брат, сада скупља за кучетом у земљи где му чак ни опасност не прети. Није отишао за гробовима предака већ тамо где се лепше живи, а лепше се живи јер су људи тамо на таквом нивоу понашања да ни једног Б.Ч. неће да смарају и дирају га.
За нас је говорио да смо најјачи и најпаметнији, а за њих да су олош, беда и „бечки коњушари“. Онда срце крене да штуца, бешика да пушта, грба се савија, и човек шта ће – оде у објективно бољу земљу за живети јер је живот у њему коначно победио смрт, мада је, парадоксално, смрти сада далеко ближе.
Клеро-национализам је до те мере јадан и јалов, да није у стању поднети ни бреме једног кратког људског живота. Слабији од клецавих колена, крхкији од старачких кукова, мањег даха од распалих плућа.
Такви су идеали од флис папира, невидљиви постранце, али блистави спреда и док се убиру апанаже и благодети фрустрираног стада непријатељи се стварају сами од себе. Зло, ипак, троши много енергије у човеку и како тело слаби, тако се и Српско Биће у њему смањило до непрепознатљивости.
И сви ови вајни спортисти, светске фаце и звезде, реч не смеју да кажу и помогну људима, јер су у бити себичне кукавице, као и он. Знају они шта се дешава у Србији, нису будале, међутим мора се бити добар са вождом и крими-системом јер неће државни стан сам од себе доћи.
Неће национална пензија да се додели тек тако, без неке. Мора неко да погура лукративни пројекат, једном када се прљаво богати врате са Запада, где су поштовали сва правила игре и живота.
И скупљали за кучетом. Овде размазују.
Словенија је до те мере боља за живот од Србије, да Словенци Ђорђевићу, колико видимо, нешто претерано ни не замерају што је био незамислива будала, корисна кољачима и пљачкашима. Замислите обрнуту ситуацију – да ли би српска чаршија опростила словеначком Бори?
Не би.
Све су те зле речи ништавне пред лепотом и умећем живљења.
Foto: Bus Plus Production/ATAImages
