Ружа Даринчић је сама себи деловала смешно док су јој по контурама блудног тела навлачили хаљину. Осећала је додир страног и пријатног материјала коме њена измучена душа није могла дати име. Вероватно је после пијаних и прљавих додира који су испијали њен телесни мирис, то била најнежнија ствар која ју је дотакла. Ружа за то није марила. Зевала је немарно, не прикривајући своје пуне, изгрижене усне руком. Делом због тога што јој је рука отежала због накита, а већим делом због навике. Никада није својом руком дотакла своја отворена уста.
Било је то у време када су градске власти одлучиле да се озлоглашене жене пошаљу на друштвено користан рад. Утолико је било свима чудно када је страни уметник изабрао њу као модел за мермерни акт, нову градску чесму. Неугледна, дрска Ружа немарно је чистила под хотела у коме је наш уметник боравио. Бела, танка хаљина, мокра од воде и сапуна, нервозно је пратила њено тело. Коса јој је вирила из неуредне пунђе, али су црне очи севале, рушећи све на чему би се зауставиле, како прљав под, тако и чисту уметничку душу. Сада је стрпљиво чекао да се Ружа појави пред њим, иако самом себи није смео да оћути усхићење због новог руха у коме ће је угледати. Блага дрхтавица уздрмала је његово биће при помисли на пад лавандине хаљине са Ружиног тела.
Убрзо је стигла. Црне очи су пожудно севале, верјући да руше уметничку илузију, али су после питања о неугодности скидања пред њим, пожелеле да рибају онај грозни под, да буду било где другде, било где голе, само не с њим. Ипак је то рутински одрадила, намерно истичући дрски осмех на уснама. Рад је трајао данима, месецима. Ружа их је проводила осцилирајући од беса ка сумњи да уметник намерно продужава овај рад. Нудила му се, нудећи још таквих хаљина које би донеле њу, а када би била одбијена, плакала је молећи га да изабере други модел. Уметник је стрпљиво радио. Водио је игру свога тела са својим делом. Ружа би некад спавала, па би се тихо будила посматрајући уметникове руке. Најдуже су се задржавале на њеним облинама. Додиривао је њене груди обликујући их онаквима какве су стварно и биле, спуштао је руке ка њеним ногама и боковима, милујући их. Усне је нежно затварао, па су деловале здраво, иако је Ружа видела на њима изгрижене поре. Дуго би гледала своје меснато тело, штипала је белу кожу, тражећи уметникове руке на себи. Олакшање и туга помешано су струјали њеном крвљу када би се уверила да их нема. Крв! То јој је био једини сведок да је она жива, а не савршена, бледа жена наспурот ње. Некад би, држећи своје срце да не напусти тело и прикључи се новој творевини желела да врисне – А где јој је срце? Где оно куца? Али би ипак заћутала, да не прекида величанствену игру нестварног заноса и нестварног тела. У то је била уверена – стварност овога је познавала боље но било какав други осећај. Тада је први пут осетила нешто што ју је давно напустило, неки чудан немир у грудима, пожелела је да се обуче и нестане заувек. Кип је све више био она, а она је све мање то остајала. Тај црни, продорни поглед на њему завршеном, откривао је мермерну, горду жену, колико страну, толико и једино познату Ружи.
Као деца смо се стално играли око чесме на наговор мога друга. Он је стално причао о непознатој жени. Давали смо јој нестварна имена из бајки и приписивали племићко порекло. Мрзели смо све што она има, а ми немамо. Друг је, када већ нисмо били деца, признао себи да је заљубљен у Кип. Мрзео је једног човека кога је она волела, јер је таква жена могла само једног волети. Свима се, који су Њу волели, јер су такву жену сви волели, смејао. Ноћима ми је блеблетао о погрешном времену у коме се родио и немогућности да се са њом сретне. Говорио је да ако није заблуда да негде постоји твоја половина, његова је давно умрла, остављајући само свој кип да пркоси. Када боље размислим, мој друг и јесте био мермеран. Уредан, тачан, бео, обучен увек у тиху, јасну сиву боју. Ја нисам била мермер. Ноћима сам желела да постанем мермерна жена, да сјајим величанствено. Бацала сам бели пудер на лице, облачила сиве хаљине, али ме је дисање, као и бес због немоћи, враћао у реалност. Мрзела сам своје месо.
Причу о Ружи Даринчић смо чули јуче. Била је Ноћ музеја, а кратка биографија је мермерно стајала на црном папиру који смо добили уз улазнице.
Анамарија Миловановић
Свако неовлашћено копирање, монтирање и јавно извођење без сагласности аутора најстроже је забрањено и кажњиво по закону.
