У тексту „Писмо српском пријатељу“, објављеном на сајту Пешчаника, Марковић, који Кустурицу ословљава са „драги Емире“, указује да је прихваћеним решењем „вероватно заувек унакажен град“ у коме је рођен и у којем живи.
„Када си већ, с правом великог уметника, преузео одговорност да судиш шта је лепо а шта није, важно је да објасниш зашто је један значајни вајар, члан твог жирија, у знак протеста отишао из ваше дружине и како је пресуду о наказној скаламерији која ће заувек ружити Београд донео Никола Селаковић, чија је једина квалификација то што је Вучићев роб“, објашњава Марковић.
Њему није јасно како се Кустурица није „згрозио над том гомилом бесмислено изливеног гвожђа“ у висини од 23 метра и зашто и сам није побегао из жирија који ће ту „хрпу неукуса довући до бивше железничке станице“.
„И сам знаш да је свака диктатура склона таквој врсти притиска на малог човека“, пише Марковић, позивајући се на стотине „примера мегаломанске потребе да се подизањем споменика забележи присуство диктаторских појава у времену које неумитно брише њихову безначајност“.
„Али овај последњи, на будућем Савском тргу, има још једну особину – та скулптура је смешна“, оценио је Марковић, који сматра да Стефан Немања није заслужио да га Горан Весић „изложи подсмеху и презиру“.
Према Марковићевом ставу, Весић је на себе узео улогу, не само да реализује, него и објасни „смисао те безвредне гомилетине железа која ће штрчати испред једне вредне и стилски занимљиве грађевине каква је бивша Главна железничка станица Београда, насеобине која је после неколико миленијума постојања почела да нестаје у поплави кича“.
„Емире, пријатељу, бар се огради од ове катастрофе. Ја сам сигуран да ти се не свиђа оно што сте изабрали али, ако ништа друго, бар то реци, јасно и гласно. Иначе, где ће ти душа…“, написао је Марковић, који је додао: „Није потребно урбанистичким промашајима, архитектонским неукусом и споменичким шундом служити простака на власти, који ће ионако ускоро отићи. Не у историју, већ у заборав“.
