Некада давно, док ни ви ни ја још нисмо постојали, а ни пра-баке наших чукундеда нису још биле рођене, живели су Старац и Старица уз питому обалу бистре реке. Нису имали деце и никога да се брине о њима у старости, и то их је заиста мучило, а и мене – док пишем ову причу – и те како растужило.
Једног дана Старица рече Старцу:
„Иди у шуму, Старче,
и посеци једно дрво.
Спретан си – направи ми
од њега колевку прво,
ставићу у њу једну грану
на меку поњаву,
љуљаћу колевку и
имати малу забаву.”
Старац је у почетку негодовао, али ипак прихвати. Оде он у шуму, старо стабло посече и направи колевку. Старица стави омању грану дрвета у креветац и – то вече – поче да је љуља, певајући:
„Мала грано,
штапићу мој мали,
ништа не сме
теби сад да фали.
Кад порастеш,
Иван ћу те звати.
А ми сад смо
твој отац и мати!”
Необјашњивим, али срећним случајем – не питајте ме да вам то разјасним – догодило се да је добра вила Прекрасна Василица, то вече пролазила, баш поред њихове куће.
Старица је наставила да љуља колевку до касно у ноћ, до кад беше време за спавање. Следећег јутра, када су погледали у колевку, имали шта да виде! Уместо гране, тамо је лежао мали дечак – сав без мане!
Ја уопште не могу да вам опишем колико их је појава тог малишана учинила срећним – то морате сами да замислите! Сада су, изненада, после дуготрајног самовања, преко ноћи добили сина и дали му име Иванче-Гранче.
Дечко је веома брзо растао и, док су Старац и Старица пљеснули неколико пута дланом о длан, Иванче-Гранче је стасао. Толико је био згодан, да нису могли да скину поглед са њега. Једног дана, када је већ био одрастао момчић, рекао је Старцу:
„Направи ми, оче, весло од сребра и од злата шајку. Ловићу рибу и хранићу тебе и мајку”.
Старац направи сребрно весло и спусти у воду златни чамац, а Иванче поче по реци да баца за рибу мамац. Већину времена је проводио на води. Хватао би рибе и давао их Старцу и Старици, а онда би опет ишао на пецање. А Старица би му доносила храну, да једе у чамцу и говорила:
„Најдражи сине Иванче – смеш веслати на обаље само када те ја позовем. Ако чујеш каквог странца, мораш веслати што даље!”
Следећег дана је донела сину оброк на обалу реке и позвала:
„Иванче, дођи са ове стране!
Ево ти, сине, укусне хране,
и мало хладне воде за пиће ‒
до краја дана довољно биће!”
Иванче ју је чуо и повикао:
„Помер’се, броде златни,
сребрно весло – млатни,
мајка ме на обали чека.
Чујем је већ из далека!”
Необјашњивим, али баш несрећним случајем – не питајте ме да вам разјасним како се то збива – ту се затекла вештица Баба Јага у околини и чула како Старица Иванче дозива. Би јој криво што она нема тако топао однос са дететом својим и помисли: Нећеш га, вала, ни ти, Старице, имати са овим твојим!
Претвори се Јага у огромну водену змију часом и сутрадан, пре него што је мајка донела ручак, изгмиже на обалу, стаде дечка дозивати својим храпавим гласом. Међутим, Иванчета није лако преварити. То није глас моје мајке! помисли и гласно узвикну у правцу шајке:
„Сеци чамцу, таласе меке
и носи мене на средину реке!”
Он тако повика, чамац се помера, а змија схвати да неће успети намера. Морам да смислим превару јачу! Претвори се у старицу налик Иванчетовој мајци и оде ковачу.
„Ковачу, ковачу! Ти умеш све!”,
закукала му је.
„Направи ми грло ново, молим те!
Глас да ми благозвучно, звонко звони
‒ син да ми дође, а не да ме се клони!”
Ковач није био човек зао и с’почетка није знао шта то треба баби дати. Кад на њега старица баци поглед змије, живети му би милиље, те се брзо посла лати. Масира је и притиска, она крешти, шапуће, вриска. Шта јој све ради – не питајте мене – ал’ видех да јој даје неке травке шарене, мајчину душицу и гњечену боквицу и на крају испрати задовољну старицу. Ковач остаде да броји силне паре, а вештица већ сутрадан поново дечка дозиваше преко баре:
„Иванче, дођи са ове стране!
Ево ти, сине, укусне хране!”
Чувши умилни глас, Иванче помисли да га мајка зове, па у плићак завесла за час. Чим чамац приђе обали, змија га шчепа у чељуст велику и однесе у њену кућу у шуми, недалеку.
Колиба вештичина стајаше на пилећим ногама, онако мрачна и сама, са оградом од костију сувих и лобања људских – и ко зна још чијих.
„Отвори врата, Оленка, змијице,
доносим вечеру, мала отровнице!”
Јага је зове, а њена служавка-роб Оленка отвори врата и пусти је унутра, у мрак и злокоб.
„Оленка, ти мала кобро,
рерну прво загреј добро,
нека жари буду врући
да ће цигле скоро пући,
па нам спреми Иванче на жару –
идем да зовем дружину стару…”
Нареди својој кућној помоћници-робу како да печење справи и, прождрвљиво се облизујући и расцепљеним језиком палацајући, настави:
„Мислим да ће бити печења доста
да позовем неколика госта,
пријатеље све пробране:
шарке, поскоке, пиране
и све моје најмилије,
змајеве и разне змије!”
Баба Јага је пожурила да позове своје госте, а Оленка ватру потпалила. Када се рерна довољно усијала, велику тепсију за печење пред отвор је ставила и Иванчету наредила:
„Улази у овај плех, Иванче” каже му кроз смех.
„Не умем то да урадим” рече, правећи се блесав. „Мораш да ми покажеш како се пече”.
„Хајде, шта ти фали? Само седи на њега, гаде мали!”
Иванче стави руку на тепсију. „Овако?”
„Ма не! Промућкај главу луду! Треба да седнеш у посуду!”
Иванче диже ногу и Оленки каже „А, је л’ овако, можда?”, а ми сви знамо да одавно лаже.
„Не, блесавко! Како не схваташ?”
„Па, молим те, покажи ми ти како”.
Не зна Оленка како да му објасни и не схвата да је он лаже, па реши да му покаже. Чим она у тепсију крочи, Иванче скочи, из све снаге је груну у врелу фуруну. Док Оленка из пећнице вришти, Иванче се из грозне колибе стушти, на високо дрво јаворово побеже и међ’ највише гране леже, срећан што не погибе и избегну вештичино проклетство, поче да вреба своју прилику за бекство.
Неко време прође, те цела булумента: змајеви и змије – и на челу, Баба Јага из града дође.
„Отвори врата, Оленка, змијице!
Стижу нам гости, велика домаћице!”
Виче Јага, шкрипућу кости пилеће, клима се ограда. Од Оленке и даље, ни трага ни гласа. Кад је се дочепам, нема јој спаса! помисли вештица и провуче се кроз рупу у зиду, вешта, па око стола званице размешта на столице црвоточне. Гмижу, пузе и скачу гости и гозба може да почне – о, радости!
Онда Баба Јага извади печење из рерне, да послужи пријатеље верне. Гости навалише, дивећи се укусу, јели су, хркали, мљацкали, пљували и дували. Кад се к’о прасци наједоше, изпузаше у двориште и полегаше. Иванче све то са јавора гледа, диже му се од страха коса на глави. У неко доба, да ћути више му се не да, па се јави:
„Лезите на трави, ваљајте се дебели!
А управо сте малу Оленку појели!”
Баба Јага, змајеви и гује, зверају погледом, питају се ко им добацује? Угледаше малог створа на врху јавора. Баба Јага схвати превару и осети мучнину јаку која се брзо претвори у мржњу према дечаку. Змије шиште, увијају се једна преко друге и вриште, све смишљају како да се освете. Дебели змајеви гунђају, поскакују, али не могу да полете – да не поверујете!
„Знам шта ћу!” сикће Јага, „рушите прво то јаворово дрво!” и навали дружина цела, да жваће дрво – к’о да им није доста јела.
Одједном, изнад шуме – треба то видети – јато гусака ће да пролети. Иванче гледа како му дрво секу и, када спази гуске, даде се у дреку:
„Гуске, гуске, чујте за очај,
носите ме у мој завичај!
Овде звери за мном јуре:
хоће у рерну да ме туре!
Моја ће вас мајка срећна дочекати
и што год затражите – све ће вам дати.
Богатом гозбом ће вас почастити:
јести и пити и целу ноћ плесати!”
Али гуске само гордо и лењо машу великим крилима. Лете право ка свом циљу – ништа их не занима:
„На овом путу, где гуске лете,
скретања нема, ништа нас не омете.
Ти си нам тако стран и далеко:
сигурно ће ти помоћи други неко!
Змије и даље глођу дрво, а змајеви, пуних стомака од невиђене гозбе, поскакују тромо и грокћу сладострасно. Ипак, од силног грижења, чупања и ударања, дрво се клима опасно.
Чучи Иванче у гранама љут, плаче и тресе се к’о прут. Како бездушно пролетеше све гуске уображене, ниједна да се сажали на мене. Дрво само што није пало и он зна да ће и он још мало, право у чељусти незасите и – мада ништа није крив – бити поједен, печен ил’ жив!
Необјашњивим, али баш срећним случајем – не питајте ме да вам то разјасним – ко треба сада да се појави? Ко ће да дорре до дечака и да га спасе? Ко, него млада гуска, потпуно сама самцијата, са златним перјем и плаво-зеленим очима? Као да је заостала иза свога јата, а можда је негде и сама била, одједном ће се појавити – к’о добра вила – али толико уморна да једва помера крила. Трен пре него што ће се јавор поломити, Иванче угледа младу гуску и стаде је дозивати. Гуска се сажали на дечака.
„Пењи се! Ја сам гуска–Васка, а како се ти зовеш?”, одгака и леђа подмести за дечака, да се лакше намести.
Полете ниско, а змајеви скачу опасно блиско, да јој отму дечака. Маше Васка у правцу мрака, држи се Иванче за златно перје, изнад плавих гора светлуца повечерје, њене плаво-зеленкасте очи сузе од напора.
Ко зна нека објасни: где је све била, кога је све већ спасила, у некој бајци или басни? Било како било, иако су се једно кратко време веома трудиле, аждаје се нису високо придигле. Пијане су и пуних, дебелих стомака, а Васка понета несебичном жељом да спасе дечака, па су им убрзо умакли.
Јага се доле, уз тарабу, опет претвори у ружну бабу. Песницама се буса у груди, проклиње Васки и дечаку мајку и чека другу бајку у којој ће можда успети некоме да науди.
Васка донесе, на крају снаге, Иванчета у дом, код оца и мајке. Иванче трчи ка кући и тражи родитеље драге. И за мало, то би био и крај ове бајке.
Наиђе Старица, ухвати гуску и понесе је да прави вечеру од ње. Иванче притрча, загрли мајку и поче причу. Препознавши сина, изгрлише се, певају и вичу. Старица и даље држи Васку за шију и говори „Од златног перја хаљину да ми шију!”
„Ох не, мајко, не ради то, грехота!” заплака Иванче. „Нахрани је и угости. Да није било Васке, од мене би само остале кости.” На крају одлучише да сачувају гуску, срећно да краја живота.
