На месту где моћни Дунав улази у кривину, успорава и прикупља снагу да настави даље ка Црном мору, двадесетак километара низводно од Београда формирала се плодна долина.
Прве насеобине на том простору настале су још 7.000 година пре нове ере.
Плодној земљи, благој клими и близини реке нису, много касније, окренули леђа ни Римљани. Ту су се зауставили, основали утврђења, а затим оформили имања пуна винове лозе и воћа. Пролазили су овим крајем различити освајачи – Византинци, Турци, Аустроугари, Аустријанци… и свако од њих оставио је свој траг. Зато и не чуди чињеница да је данашња општина Гроцка јединствена по броју најважнијих историјских, културних и археолошких добара у престоници. Има их више од тридесет.
Бело Брдо, Винча
– Најпознатији локалитет је Бело брдо у Винчи, где постоје трагови насеобина још с почетка неолита (млађег каменог доба). Делови винчанске културе постоје на још два места – на Агином брду испод ресторана „Виногради” и Дубочају, у близини виле Гавриловић. На грочанским просторима налазио се и римски пункт на Дунаву под називом Mutatio Ad Sekstum Miliare – прича Зорица Атић, директор Центра за културу Гроцка.
Као насеље Гроцка се први пут спомиње у деветом веку под словенским именом Гардец. У турским списима из 16. века води се под именом Хисарлик (утврђење), а од када носи садашњи назив није познато, иако се помиње још у аустроугарским записима. Мештани кажу да име насеља има везе с грожђем. Као варошица Гроцка се први пут спомиње у списима из 1866. године.
Пола Београда било Гроцка
Почетком 19. века Гроцка је постала седиште истоименог среза и царинарнице и њена територија била је велики део садашњег Београда. Обухватала је простор од Младеновца, Сопота и Лазаревца, Јајинаца, Кумодража, Ресника, дела Вождовца, подавалски крај, Миријево… Једна анегдота потврђује ову „географију” – млади Илија Гарашанин, државник и творац Начертанија, прву државну службу добио је као цариник, и то на „удаљеној” граници грочанског среза, у селу Вишњици на Дунаву.
Илија Гарашанин
– Процвату Гроцке највише доприноси породица Гарашанин. Отац Илије Гарашанина, Милутин, коме је због заслуга Милош Обреновић овде доделио плац, отворио је у Гроцкој највећи парни млин у Србији, који је и покренуо привреду целог краја. У насељу постоји споменик, школа и библиотека посвећена Илији Гарашанину који је у Гроцкој и умро, па је касније пренет на Ново гробље – прича Атићева.
Гроцка је сада омиљена дестинација за све љубитеље реке и природе, за викенд туризам. На њеној територији налази се око 7.000 викенд кућа, и у њеном саставу је 15 насеља.
Вукашин садио шљиву па открио гробницу
Када је 1895. године Вукашин Милосављевић, домаћин из Брестовика, кренуо да посади шљиве на брду изнад куће није ни слутио да ће његов ашов уместо у плодну земљу ударити у комаде вешто уклопљених опека и тесаног камена. Случајно је открио један од најдрагоценијих споменика из античког периода у Београду – касноримску гробницу. Археолошка истраживања тада је обавио Народни музеј из Београда. Мештани кажу да су из гробнице изнесени сви вредни предмети и натоварени на троја коњска кола, а затим превезени у Народни музеј.
– Претпоставља се да су на овом простору сахрањени чланови богате римске породице која је ту имала имање, највероватније крајем четвртог и почетком петог века – прича Зорица Атић.
Касноримска гробница, Брестовик
У гробници су се налазила три гробна места. Нађена је и статуа војника од мермера у природној величини која се сада чува у Народном музеју.
У близини Брестовика из воде су извучена и тела Ермила и Стратоника, првих хришћана који су због вере погубљени на територији данашње престонице. Сахрањени су на брду у Брестовику па се сматра, мада то још није потврђено, да су њихова тела била закопана или у близини или на месту где је ова гробница.
Кућа отргнута од заборава
Један од имућних домаћина који је утицао на привредни и политички живот у првој половини 19. века био је и Лазар Дугалић. Он је у данашњој Златиборској улици сазидао породичну кућу. Како није имао потомства, после његове смрти жена је живела с породицом Карапешић. Њима је после смрти оставила свој велики иметак.
Карапашићева кућа, Фото: Раде Крстинић
– Чланови угледне породице Карапешић били су на положајима у влади и привреди (Стеван Карапешић је један од чланова Оснивачког одбора Народне банке). У кући се стално живело све до 1998. године. Када су се врата затворила, кућа је почела да пропада. Али, на срећу, овај дом није препуштен забораву. Садашња власница, архитекта, успела је да пре три године обнови кућу, и то у сарадњи са Заводом за заштиту споменика културе. Остали су очувани темељи куће и подрума зидани од опеке и цео спрат начињени од бондрука – објашњава Атићева. У кући се и дан-данас налази радни сто који је Ђура Даничић поклонио Лазару Дугалићу.
За културно добро кућа је проглашена 1966. године.
Пример народног неимарства
Међу малобројним сачуваним примерцима народног неимарства је Ранчићева кућа. Смештена је у на узвишици, у Мајевичкој улици и непосредној близини Грочанске чаршије.
Ранчићев кућа, Фото: Раде Крстинић
Последњи власник куће госпођица Магдалена Ранчић завештала ју је општини. Једна је од ретких варошких кућа која је у потпуности задржала првобитни просторни план и изглед. Све просторије прилагођене су мери човека и његових потреба.
У њој је била смештена Дубочајска збирка др Александра Костића. Кућа је споменик културе од великог значаја и у њој се налази Центар за културу општине Гроцка.
Турски хан код Цариградског друма
Цариградски друм, Фото: Раде Крстинић
Најстарије језгро Гроцке, Грочанска чаршија, културно је добро од великог значаја. Данашња чаршија настала је крајем 18. века око Цариградског друма, чији су делови недавно откривени приликом обнове главне улице. Осим пословних зграда са дућанима, занатским радионицама и кафанама, овде се налазило и неколико стамбених зграда. Куће у чаршији старе су више од века, а међу њима је Апостоловића кућа, зидана пре око 250 година. Претпоставља се да је у њој био турски хан.
Тито, Софија Лорен и Нил Армстронг
Фото: Југословенска кинотека
На узвишењу изнад Гроцке одакле пуца поглед на Дунав са речним адама, Панчево, Смедерево, вршачке винограде, а по сунчаном дану и на Карпате, налазио се ресторан „Виногради”. У старој Југославији био је стециште елите и страних делегација. Овде су долазили Тито, шефови држава, амбасадори, књижевници, уметници… Међу њима била је и Софија Лорен, али и астронаут Нил Армстронг. Ресторан се тренутно обнавља, планирано је да ове године буде свечано отворен.
Политика/Жиг Инфо
