На самом крају Винче, где се чини да више нема ничега, сем модрозелене матице Дунава с друге стране, налази се – гробље. Крај гробља је шумарак, а крај шумарка чистина. На мапи пише “манастир Винча”. Али на терену нема ничега. Манастир је одавно сравњен са земљом…
Ако вас пут нанесе на ову чистину, загледајте се преко Дунава, у Банат – тамо су бежали последњи калуђери пред Турцима који су јуришали на Београд у 18. веку.
Стигли су чак до Арада у данашњој Румунији, а вредна чудотворна икона Богородице Владимирске из винчанског манастира чува се у Бездинском манастиру. Више је нико не зове винчанска, већ бездинска.
Оно што је остало од Винчанског манастира, што је у његовим темељима пронађено, јесте тек неколико крстова и једна кадионица из 16. века.
Манастир није сравњен само једном, већ три пута у својој историји! Основан је у средњем веку, као Ваведењски манастир (посвећен светом Ваведењу Богородице).
Овај манастир подигао је деспот Стефан Лазаревић. Међутим, за разлику од манастира Кастаљан на Космају, који је овај владар био обновио, од Винче, нажалост, нису остали ни зидови који би могли да нам помогну да замислимо како је комплекс изгледао.
Откривање споменика Деспоту Стефану Лазаревићу 2020. године
У време када је постојао овај манастир, у 15. веку, ту се налазило село Оршљан.
Ваведењски манастир спомиње се и у турским списима из 16. века.
Први пут манастир је напуштен крајем 16. века, али је убрзо обновљен и свој живот наставља од 1611. године.
Бурна судбина прати манастир у наредном столећу, па он поново остаје без монаштва крајем 17. века. Они су отишли у Кувеждин и тако су се, чини се, спасли, јер је 1700. године, после аустро-турског рата, манастир био разрушен.
Када је Србија почетком 18. века била ослобођена од османске окупације, један монах са Крфа, Грк Пајсије, одлучује да обнови манастир. Он је ту дошао из Кијева и донео вредну икону Богородице Владимирске.
Народ је скупљао прилоге да се манастир обнови и овај пут је био посвећен Успењу Пресвете Богородице, па је прозван Успењски.
Калуђери су се окупљали и манастир је веома жив. Братство је долазило са свих страна, чак и из Пољске и Албаније.
Од онога што се тада могло видети у кругу манастира није остало ништа: зидана црква из 1733. године, трпезарија, кухиња, штале, подрум, па и једна школа – дрвена кућица у којој је осморо деце стајало или седело на земљи, а учитељ говорио са кревета, све то збрисано је.
Током новог аустријско-турског рата који се завршио 1739. године калуђери су побегли у данашњу Румунију, а чувена Богородица Винчанска постаје Богородица Бездинска.
Османлије су уништиле манастир 1740. године. С обзиром да су неке друге цркве и манастири у околини избегли ту судбину, нејасно је зашто се њихов гнев обрушио баш на ово место.
Септембар 2020. на локацији манастира
Како год, било је потребно да прође више од два и по века док септембра 2020. тадашњи патријарх СПЦ Иринеј на месту некадашњег манастира није свечано објавио обнову некадашње цркве.
