Као мало дете, мајка га је оставила код рођака у Вишеграду, док је она тражила посао у Сарајеву.
Тако је Андрић у Вишеграду посматрао обичаје локалног становништва, који ће се касније наћи у његовим делима.
Давне 1902. године добио је стипендију и на тај начин постао ученик Велике Сарајевске гимназије. Као ђаку, математика му је представљала изазов, док је бриљирао у језицима, поготово у латинском, немачком и грчком.
Са 19 година, Андрић је изабран за првог председника Српско-Хрватске Напредне Организације (СХНО).
Српско-Хрватска Напредна Организација била је тајно друштво, са базом у Сарајеву, које се бавило промовисањем уједињења и пријатељства између младих Срба и Хрвата, као и противљењем Аустроугарској окупацији.
Касније се придружује омладинском покрету Млада Босна и постаје један од најпознатијих чланова.
Студент Загребачког свеучилиста постаје 1912. године захваљујући стипендији, на одсеку за математику и природне науке, јер су то била поља за која је била понуђена стипендија.
Године 1913. своје студије наставља на Универзитету у Бечу, али се због нарушеног здравља пребацује на Јагелонски универзитет у Кракову.
Своју докторску дисертацију је радио на Универзитету у Грацу.
Иво Андрић је своју каријеру започео као песник.
Нобелову награду за књижевност добио је 26. октобра 1961. године „за епску снагу“ којом је „обликовао мотиве и судбине из историје своје земље“.
Новац који је добио од награде, Андрић је донирао.
Књижевна интересовања овог Нобеловца су варирала. Од латинских и грчких класика, до прошлих и савремених књижевних дела, укључујуци писце попут Гетеа, Ничеа, Рилкеа, Монтења, Игоа, Ибзена…, док је Франц Кафка имао утицаја на Андрићеву прозу.
Као писац, био је активан од 1911. до 1974. године, када се његово здравствено стање погоршало, а он завршио у болници.
Поред романа „На Дрини ћуприја“, нека од Андрићевих најпознатијих дела, која су и део лектира, су: „Травничка хроника“, „Госпођица“, „Проклета авлија“.
Осим ових дела, Андрић је објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од његових највреднијих и најцитиранијих дела.
Упечатљиве су Андрићеве мисли из овог дела о патњи мушкараца и жена:
„У овом друштву подједнако патимо сви, и жене и мушкарци, само су улоге подијељене, и то отприлике овако: Кад ми патимо због жена, то је готово редовно због тога што жене нису онакве какве бисмо ми жељели да су. Кад жене пате због нас, то је увијек стога што смо онакви какви јесмо. Али, што је главно, патимо сви и мучимо се често, дуго, свирепо и бесмислено“.
о храбрости и утехи:
„Ја кажем себи: Још вечерас буди храбар, не дрхти и не бој се више него што треба, а већ сутра можда неће нам требати ни храбрости ни утехе“.
о неправди:
„Једанпут учињена неправда не да се ни поправити ни збрисати. Покушаји да се она исправи или отклони, само рађају нове неправде. Неправда се као све на свијету множи и шири али не гине и не нестаје као све остало што се рађа. И да нема опраштања и заборава, неправда би прекрила свијет и створила од њега стварни пакао“.
о рђавим људима:
“Нису сви људи тако рђави као што то рђав човек мисли”
Зорана Видојковић Данас
