Ракел је један од седам арханђела. Његов задатак је да држи посрнуле анђеле и демоне под контролом, да суди свима који прекрше правила. Уништава зле духове, а пале анђеле баца у пакао.
Књига пророка Хенока, 2. или 1. век п.н.е
Недавно
У Хотелу Сплендид у Бечићима, 35-годишња Дарја са ћерком Кети, другом децом и родитељима ужива у послеподневном сунцу на тераси изнад мора. Крајем септембра – најлепшег месеца на Будванској ривијери – организовала је дечји маскенбал за ћеркин седми рођендан. Неки су се дошли из Подгорице, или из Дубровника, други долетели из Београда. Ту је и неколико девојчица из околине, са којима се Кети зближила прошлих лета, док су још летовали заједно са Иваном.
Деца и родитељи су свечано обучени, нашминкани, многи у маштовитим костимима. Кети је Елса. Хаљиницу је Дарја купила ћерки на службеном путу у Бечу. Фризуре мајке и ћерке су од јутрос, направљене код МистерX-а из Крунске. Друге девојчице су: харемска плесачица,Ket Vumwn , бубамара, а дечаци Нинџа Секач, пират, Петар Пан… Балони, торте, мађионичар, поклони, дечји ДЈ и караоке…
Биће то незабораван рођендан.
Четрдесетогодишњи Иван Ракелић, некадашњи ватерполо првотимац Југ-а, бивши Дарјин муж и бивши аналитичар МиПеЗо – Кетин тата – утрчава на терасу. Обучен је у маскирну униформу, лице му је зацрњено камуфлажном бојом, држи Калашњков ослоњен на кук, уперен на горе. Неки гости и келнери схватају да је оружје право, па беже престрављени, други се смеју јер мисле да је успешна маска. Кети га из даљине препознаје и одушевљено му трчи у сусрет.
„Тата, дошао си! Супер ти је маска!”
Иван је изненађен. Није знао да је маскенбал… Ипак, не спушта митраљез, грли ћерку. Дарја, бесна и уплашена, стоји по страни са неким мајкама. Негде паде стаклена чаша, замре жамор који је текао преко гласне музике. Дарјина пријатељица, инфлуенсерка Џенис, ту је за директан пренос са рођендана. Укључује камеру на телефону и снима. Повремено одшапуће неко објашњење својим пратиоцима на Инстаграму.
Скраја стоје тројица који су дошли са Иваном – рашчупан, истетовиран и бубуљичав младић у шортсу, са ранцем на леђима и великом путном торбом (као да је ауто-стопер), и два момка у ЛГБТ мајицама и знаком на леђима. Џенис одмах препознаје боје и знак и сочним речником коментарише директно у лајв-у[1].
Полицајци, инспектор Момо Пантелић и наредница Видосава Тврдош. стижу на терасу у тренутку кад Ракелић загрли ћерку. Момо викне за њим, Иван се окрене и аутомат опали рафал у ваздух. Сви врисну, а он бежи низ рампу са терасе – Калашњиков у једној, а Кети испод друге руке. Полицајци га јуре у стопу, али не смеју да пуцају због детета. И (бивша) жена Дарја га прати у стопу, (бивша) фризура јој лелуја на све стране, али она не одустаје: само жели да спасе ћерку. Цео маскенбал се сели на ограду терасе. На шеталишту се окупља све више туриста. Много упаљених телефона снимају догађања, Џенис је директно у програму.
Оца и ћерку окружује много полицајаца, са свих страна. Дарја и Пантелић прилазе полако и траже од Ивана да баци оружје и да се преда, Вида Тврдош га држи на нишану. Кети је срећна што је са оцем, али се плаши оружја и полиције свуда унаоколо. Дарја је уплашена и зове Кети да дође до ње. Кетy се држи за оца, сви вичу, пси лају, туристи и даље сликају, неки добацују и навијају…
Дан раније, увече – код кафе машине фирме МиПеЗо
„Добио сам коначан обрачун од књиговође”, намргођено извештава Зоран двојицу партнера, док држи финансијски извештај у једној, а чашу Лагавулин-а у другој руци, „шта да вам кажем… Није добро…”.
„Немој да драмиш, него кажи конкретно – је л’ смо у були?”, пита Милош, најстарији партнер МиПеЗо (Трговина свим и свачим, на велико и мање велико).
„Него шта смо!”. коментарише трећи сувласник Петар. Гледа у папир који му је управо пружио Зоран и клима главом одречно. „Мораћемо бар једног аналитичара под хитно да отпустимо”.
„Па добро, ако је само то…”, покушава да се утеши Милош и долива себи још вискија. „Има их довољно… Уштедећемо бар двадесетак хиљада годишње, ако дајемо једну плату мање, а ови други ће да поделе посао и да ћуте к’о бубице, кад виде како лако могу да одлете…”.
„Ок, то је онда договорено”, хоће Зоран што пре да затвори непријатну тему, „и кога ћемо онда сутра да отпустимо?”
Петар размишља наглас: „Мени се чини да је најлогичније да пустимо Јована Ракелића”.
„А што је то најлогичније?”, пита Зоран.
„Је л’ се он зове Јован или Иван?” пита Милош, док се куцају кристалним чашама.
„Нисам сигуран…”, размишља Петар, „али знам да је Хрват. Зато и јесте најлогичније!“.
„Е, па да… онда је Иван”.
Дан раније, око подне – полицијска станица у Тивту
На скромној свечаности поводом скорог одласка у пензију инспектора Пантелића, начелник подиже чашу:
„Драги Момо, у пензију ћете за који дан, а онда — збогом тензијо, здраво пензијо!”
Пантелићев дугогодишњи партнер, млађи инспектор Шћасни се придружује здравицама:
„Канцеларија неће бити иста без тебе. Ти си био омиљени колега за нервирање!”
Момо Пантелић је несрећан и мрзовољан због одласка у пензију. Знао је да тај дан мора доћи, али га се одувек згражавао. Нема породицу, нема хоби. Момо није неки читач, серије га најчешће нервирају, а филмови му досаде после десет минута… Шта ћу ја од сутра да радим? Како ће да ми прође дан? Ипак, мило му је што осећа да га колеге воле (мада му понеки виц баш и не прија). Још један млађи полицајац покушава да буде духовит:
„Како, инспектор Момо, знате да Вам је вријеме за пензију? Када цијена свјећица на рођенданску торту постане већа од цијене торте”.
Наредница Тврдош пуши са колегиницом испред улаза у станицу. Плавуша је, али ситна па, кад год са неким ту стоји на пуш-паузи, гледа да стане на један степеник више.
„Вала и вријеме је да се миче…”, коментарише. „Мислим, није он лош човјек, далеко од тога али ч’уш, матор је а почео је – од ови литије – много да србује…”.
„Мучи вала, Видо, не хули…”, говори јој колегиница Мирела. „Сјајан је стари… Нека га… доћ’е и твоје вријеме…”.
„Јес’ вала, доћ’е”, скептична је и даље Видосава, „само, не липши магаре до зелену траву… ми сви стојимо у мјесту… О’ђе у Тиват нас је више и Црногораца и католика. Доста нам је он солио памет”.
Дан раније, ујутру– у таксију код аеродрома Тиват
Дарја и Катерина Ракелић су у таксију, на путу за Хотел Сплендид.
„Да ли ће и тата доћи на мој рођендан?”
„Не вјерујем, сине… оОтац ти има пуно да дела… Правићете опет рођенданско славље, за који дан”. Огледа се у огледалцету, чупка обрву и скреће тему. „А Милица – је л долази само са мамом или њен тата би тамо?”
Важно јој је да њена Кети буде задовољна, да што безболније преброди породичну кризу кроз коју пролазе. Бог зна, как је мени – а как ће она то све да свари, пита се. Организовала је ову прославу да би себе и дете макар на кратко извукла из Београда, где су подсетници на недавни развод на сваком кораку.
„Доћи ће и њен та…”, цвркуће Кети, а такси нагло закочи па она, ситна и нежна, склизну са задњег седишта. Дарја замало да се убоде пинцетом изнад ока.
„Е, вељу, ‘вако мо’ш само глупи Албанац да вози!”, виче се кроз затворен прозор таксиста на возача у колима испред, због којег је морао нагло да прикочи. „Шта ти вриједе швајцарске таблице, кад си оста’ неписмени простак!”
„Пазите, човјече!”, узвикну Дарја и поможе збуњеној ћерци да се врати на седиште. Откуд зна да су Албанци?
„Ама, пазим ја, пазим, госпођа! Погледајте Ви само шта их је! К’о буба швабе навалили… Сад, за овај викенд сто ‘иљаде Шиптара тутње преко нашу границу и дај боже да дивљаци никог на путу не убију!”
У аутомобилу који је исекао таксисту су два весела, надувана трансвестита, Србин и Словенац, који траже забаву по црногорском приморју. Управо су се довезли из Швајцарске и, кад су прешли Дебели Бријег, издували по један лепи, дебели џоинт. Нису ни приметили да су исекли такси. Ништа они нису видели, онако весели и надувани.
Следећег јутра
Иван бива отпуштен, чим је стигао на посао.
„Извол’те код благајнице да Вас исплати. Оставите тамо компјутер и електронски кључ од канцеларије”.
Руковање, довиђења, сретно.
Излази на улицу бесан и налази казну за паркирање заденуту за брисач. Увјек ту паркирам – данас ме је изгледа баш кренуло! секира се и зове Дарју. Он жели само да врати жену, да буду са ћерком, сви заједно. Жена је помало стидљива и уплашена, ипак жели да буде чврста – тек су разведени и неће да се расправља са њим.
„Уосталом, нас две и нисмо у Београду… Ево нас на мору, у Сплендиду…”.
Он би да дође на ћеркино рођенданско славље, али Дарја га подсећа да – према судској одлуци – није његов дан када сме да буде са ћерком. Предлаже му решење:
„Славите други дан, кад се вратимо са мора. Тако ће Кети имати два рођендана!”
Иван хоће још да се убеђује али му се гаси телефон. Нема пуњач. Импулсивно одлучи да вози на море, код ћерке. Немам што изгубити… Прошлог љета сам до мора возио 8 сати… Сад је девет, плус осам – стижем предвече на жур… На првој пумпи допуни бензин и појури ка Будви. Ако се по јутру дан познаје – мисли – овај дан боље да нисам познао… (Није ни свестан колико је у праву).
Нема гужве нигде на путу. Брзо је прошао Ужице, прешао Дрину и стигао до Горажда, где је стао у успутној крчми да руча. За суседним столом седе шофери, а један прича виц.
„’Ел знаш ти онај, кад пита уч’тељ Ив’цу која с’три највећа ‘рвацка вел’кана. Мали одговори к’о из топа: Мат’ја Губец, Јосип Броз и Фрањо Туђман. Учитељ вели а што с’то они дали да буду тако велики? Ив’ца одговара: Мат’ја је дао главу кад су га крун’сали, Тито дао ногу у Љубљани, а Франчек деб’ло цријево у Загребу“.
Није могао да не чује, а ни да заустави смех. Давно није чуо добар виц на рачун Хрвата. Шофер који је причао виц чује како се сусед смеје, окрену се и рече:
„Шега, је л’ ба? Можда није баш полит’чки онако, најкоректнији, али је добар…”.
Иван одговара да је баш смешан. „Дапаче! Ја сам Хрват, али ми се виц баш допада…”.
Шофери му купе пиво и потапшу га по рамену у одласку. После тридесетак километара, испред Фоче, зауставља га саобраћајна контрола.
„Свјетла ти нису упаљена.,.”, кажу му.
„Мени се аутоматски укључују у тунелу, или кад падне мрак”.
„Е, бураз, ово ти је Босна… Свјетла морају бити упаљена увјек. То ћ’те коштат 20 кема”.
„Па добро, дајте да платим па да грем…”.
„Е, бураз, мораш до Фоће, на банку да платиш па се вратиш по папире”. А онда се полицајац сети и, као са жаљењем, констатује „Али, данас је субота, не раде банке, болан. Мораћеш до наше стан’це натраг у Горажде”.
„Чујте, просим Вас лијепо, могу ли ја то платит Вама, а Ви сјутра уплатите за мене, кад прораде банке. Дати ћу вам 20€. Необично се журим, требам стић до мора, ћеркици на рођендан”.
„Е, јаране, не иде то тако код нас. Да ја узмем сад паре од тебе а ти да после прићаш по Загребу како босански пол’цајци примају мито…”, лупка Ивановим документима о длан и гледа партнера који стоји по страни. Онда један намигне, а други климне главом.
„Ништа… Хајде ти пожури полако ћерки на рођендан… Само држ’ та свјетла упаљена – друга патрола ти неће бит’ добра као ја”. Салутира и враћа папире Ивану.
Три сата касније стиже до мора, у Каменаре. Возио је цео дан, а сад је уморан, радостан и нервозан. Стаје пред скоро пуним трајектом и изађе на благајну да купи карту. Још само неколико места. Људи се гурају преко реда, неки говоре албански… Други путници негодују, Иван се љути… Неко се беневолентно смеје:
„Наша посла…”.
Док се снашао, један ауто, други, трећи се умуваше у трајект пре њега и више нема места. Иван остаје да чека следећи, за 15 минута. Бесан је. Да може – задавио би оног што је онако безобразно улетео преко реда.
Не пролази га нервоза ни кад на следећи трајект уђе први. Иза и око њега неколико возила Албанаца (са швајцарским таблицама). Извиру из претпаних кола, довикују се, неки оставили моторе да брундају. Породице путују заједно. Иван моли једног возача да угаси мотор. Овај се насмеје, одговори нешто на албанском (очито безобразно), онда му се придружи и жена, па још неки из околних аутомобила. За час се створи гомила око Ивана. Зезају га, дижу прсте према њему, један, два, песница… Иван поново моли да угасе мотор, а целој гунгули се придружују и други путници на трајекту. Албанци вичу, завитлавају га даље, он примећује како бацају опушке у море и још се више изнервира пошто примети како један дечкић, уз мајчину помоћ, пишки на палуби трајекта у ћошку.
Иван почиње да виче. Неколико других возача се придружују свађи и општој вици, неки на његовој, а други на супротној страни. Чују се повици псовки на српском, албанском, као и погрдни коментари. Више нису теме само брундање мотора (безобзирност), пишкење на палуби (простаклук) и куповање карата преко реда (бахатост), него и националне припадности.
„Тако можеш да се понашаш у твојој простачкој Албанији, али не овде!”
„Простаки! Некај такега се у нас в Словенији не бо згодило!”[2]
„‘Ајде, Србине, одвали му шамарчину, видиш да те зајебава!”
„Ма какав Србин, видиш да је он неки усрани Хрват! Пизда, не сме тај ни да бекне!”
Трајект пристиже у Лепетане таман кад би могло да почне кошкање… Шофери се међутим повлаче из сукоба у своје аутомобиле, спремни да наставе пут. Још која псовка, добацивање… Иван реши да мора на некоме да искали свој бес. Ја ово не могу да трпим. Мангупарију мора неко да доведе у ред – не дам никоме да изађе са трајекта! Демонстративно подигне руку са кључевима аута у вис и баци их у море. Морнари, други возачи, Албанци и остали – сви се у трену окрећу против њега, вичу и прете.
Реши да остави ауто на излазу из трајекта и да оде пешке ка Тивту, Будви и Сплендиду. Пређе преко рампе на копно и умува се у гужву путника који чекају трајект у супротном смеру. Чује како за њим трубе сирене, псују и вичу возачи, али не хаје. Некако ће истоварит’ ауто. Сутра ћу размишљат’ о томе – сад ћу ухватит’ такси и стић’ на Кетин рођендан! Носи само своју актовку, још са посла, тог јутра…
Пролазећи поред пумпе, сети се да треба, бар мало, да допуни батерију телефона. Попит’ ћу каву и освјежит’ батерију барем довољно да им се могу јавит’ и видјет’ гдје су точно… У кафеу имају пуњач, али је неки телефон прикључен. Када продавац чу Иваново: „Просим Вас, шалицу каве и, ак’ би могел, допунити мобител”. постаде непријатан, одби да му укључи телефон у струју, неће ни да му позове такси.
„Прво – видиш да је мој телефон прикључен. Друго – не свиђа ми се како причаш… Треће – ниси ме љубазно замолио!”
Ракелићу је ниво нервозе још увек, после трајекта, висок. Хтео је још да купи воду или сок, али:
„Кај је ово? Какве су вам ово цијене? Три евра за каву? Пет за бочицу воде? Па, да л’ сте ви нормални? Или сте некакшна разбојничка банда?” примећује.
Продавац зграби бејзбол палицу испод шанка и поче да захтева од Ракелића да иде. Иван, међутим, изненади продавца (и себе), оте му палицу и почне да маше њоме. Ђубре националистичко! Не свиђа му се како причам? Даље, без застајања, док га неколицина муштерија посматрају запрепашчено, ћутећи разби део радње. Витрина са сендвичима, врата фрижидера са флашицама и вазн са вештачким цвећем на полици падају као жртве Ивановог беса. Правила се морају штиват’… Муштерија је увијек у праву…
Нагли набој адреналина и пражњење преко бејзбол палице мало га опусти, али напетости има још на претек. Иван би хтео да се освети за све што му се од јутрос збило, али не зна коме? Шефовима, Албанцима, Суду, продавцу? Напушта пумпу, праћен запањеним погледима. Једна клинка га снима телефоном. Он носи актовку и палицу са собом. Батина је из раја изашла…
Нешто касније, док хода поред мора, поред њега пројури ауто – један од оних са трајекта – и стаде недалеко испред. Двојица Албанаца га препознају. Излазе и крену ка њему, један виче нешто на албанском (Кроат! Ју не атје нë трагет! Тани до тë на пагуасх пëр атë схака![3]), а други му прети ножем. Нису видели да држи палицу. Па, кај сте ви, људи, нормални? Прво сте се так бахатили на трајекту, а сад сте још дошли за мном да ми претите? Ракелић се бранећи, без речи оног са ножем погоди палицом у чело, другог покоси по ногама. Обојица остају да леже и јече поред кола. Иван подигне са асфалта нож, избуши им гуме и настави пут.
Иза окуке наилази на младог ауто-стопера, Македонца, који чучи у малом троуглу сенке уз кућу крај коловоза и држи картон са једва читљивим Будва.
„Кај делаш ти ту? Немаш среће са стопирањем?”, пита га.
„Пријателе, гладен сум. Клекнав овде од утрово… Никој нема да ме однесе. Никој повеќе не патува со кола.[4]”
Иван му поклања скупоцену актовку која садржи безвредне папире и његов сендвич-доручак. (Иначе му је дојадило да је стално носи са собом, а овај дечко можда може негде да је прода…).
Док разговарају, прилазе им друга кола, опет Албанци са трајекта. Пуцају из пиштоља ка њима, промаше. Возач, у узбуђењу, губи контролу и удари аутом у ивичњак, склизне према мору, гепек се отвори од ударца. Ауто виси над морем, као на клацкалици, сваког трена ће да се превали у таласе. Албанци схватају да не смеју да се померају, јер ће ауто слетети. Смешно вриште од страха, Иван и Македонац их чују и смеју се. Ракелић приђе прозору, удари палицом престрављеног Албанца и отме му пиштољ. Затим види у гепеку торбу пуну оружја. Подигне и извади тешку торбу, што у трену учини да ауто изгуби лабилну равнотежу и сфуља се у море.
Оставља Албанце да се ваде из воде и полако одлази, носећи торбу са оружјем преко рамена, пиштољ за појасом на леђима, нож у џепу и палицу у руци. Неће више мене, у животу, нико да малтретира!, препознаје Иван у себи неку нову храброст. Стопер извади сендвич из актовке и остави је, потрчи за Иваном према Тивту. Кад овај види да га стопер прати, пружи му торбу са оружјем.
„Ја сум Димче!”, каже стопер, а Иван му одврати:
„Носи ово“.
Наредник Пантелић, коме је последњи дан пре пензије, са партнерком Тврдош је био у патроли на трајекту када је неко оставио ауто без кључева на излазу. Какво је ово време дошло? Где је осећај правде, поштења? Шта данас значе речи ред и мир?, пита се док приступа рашчишћавању забуне на трајекту. Пола сата касније ослобођен је излаз. Неко је предлагао да позову ватрогасце, али Пантелић замоли једног од морнара са трајекта да скочи у море и – после неколико покушаја – нађе и изрони Иванове кључеве. Прво се ради оно што је најједноставније и најпрече, зна искусни полицајац. Онда даје налог Тврдошевој да направи записник са капетаном трајекта. Заједно сакупљају изјаве сведока…
„Јесте, Хрват је возио тај ауто са београдским таблицама…”.
„А како сте сигурни да је Хрват?”
„Чуш, како! Па по говору! Ја их намиришем из даљине к’о труло говно!”
„Добро и шта се ту дешавало?”
„Па не знам – свађали су се… Нешто у вези са гашењем мотора… И пишања по полуби… И пикаваца… Нисам све чуо…”.
„Да, да, ја сам чуо… Било је ту неколико аутомобила Албанаца… Ови што раде у Швајцарској и само јуре овуда да што прије стигу до Албаније, или до Косова… Они су направили тај проблем, а тај човијек се само побунио… Против простаклука…”.
Убрзо пошто су отчепили трајект и кренули туристи, преко радио станице им јављају да је иза кривине један ауто са 4 избушене гуме, а недалеко од тога, други са 4 Албанца у мору. После пар минута му саопштавају да је и пумпна демолирана. Аман, људи, шта је ово? Смак света баш кад ја идем у пензију?
Пантелић је до пре сат времена размишљао како ће му бити досадан последњи радни дан. Овај случај га одједном размрда. Пошаље Видосаву трајектом натраг, да скупи изјаве сведока на благајни трајекта („Тамо је све почело”, неки сведок је рекао), а он се одвезе до пумпе и покупи изјаве очевидаца из околних кућа, где су ти аутомобили и Албанци страдали. Нож, пуцањ, бејсбол палица… Свашта се ту догађало… Изјаве сведока указују на то да је за све одговорна иста особа. Једни тврде да је прљави Србин, други да је проклети Хрват, трећи кажу да је бедни Албанац, глупи Црногорац… Ама, нека је и јебени Марсовац!, мисли Момо, сви смо исти – како да нас разликујеш? Шта је са овим светом? Зашто су сви за тако кратко време постали зли?
Кад се поново нађе са Тврдошевом, слика о починиоцу почиње да се склапа. Ракелићеве регистарске таблице се показују као важан траг, јер га полицајци брзо идентификују као власника. Код потопљеног аутомобила налазе његову актовку, фирмина документа, потврду о отпуштању као и брако-разводно решење са телефонским бројевима. Тврдош коментарише:
„Пре недељу дана се развео, а јутрос изгубио посао… Будала мушка – сигурно је то и заслужио”.
Одмах зову Ракелићеву жену. Испоставља се да је она са ћерком у Сплендиду. Изненадила се када је сазнала да је Иван изгубио посао и да је био на трајекту. Полицајци и Дарја сумњају да се упутио ка Спледиду, на дечју журку.
Иван (преморен и већ озбиљно душевно поремећен) и стопер (вуче и даље торбу са оружјем) улазе у ресторан и седају. За столом поред, двојица туриста се свађају са келнером. Иван схвата да су гејеви и да конобар неће да их услужи.
„Боље седам пута са Снежаном, него једном са седам патуљака”, келнер прави шоу за остале госте у ресторану.
„Лепо вас просим, господ, да нам принесете два чаја”, моли један од двојице.
„Просио ти, не просио – добићеш чај тек ако нам покажеш гузицу”, виче келнер и церека се. Неки гости у ресторану аплаудирају.
„Молим вас да не будете прости… Ми смо као и сви други гости”, каже други.
Словенац и Србин, мисли Иван, судећи по говору. Која комбинација!
„О-хо-хо”, даље их малтретира конобар, „овај није само пе-дер него је и пе-сник!”
Ракелићу дозлогрди. Доста му је неправди за један дан. Устаје и снажно ошамари келнера. Потом подигне палицу и поломи пола ресторана. Келнер бежи у кухињу, а гости, они који су аплаудирали малочас, на врата. (После се нису вратили ни да плате рачун).
Стопер и Иван излазе и беже са хомосексуалцима, њиховим аутом. Возе преко Грбаљског поља ка Будви. Трешти техно, други џоинт обилази круг у колима. Словенац и Србин су веома зготивили Ивана, надмећу се да испричају бољи виц. Често, на свој рачун.
„Како почиње Библија за хомосексуалце? За педере: били једном, у врту рајском, Адам и стЕва. За лезбејке: биле једном, у врту рајском, мАдам и Ева”.
Пантелић и Тврдош су им за петама. Јавише им да је у ресторану неко ишамаран и да је свашта разбијено. Одлазе тамо и задржавају се кратко, зову појачање и настављају потеру.
Геј пар објашњава Ракелићу да могу да се одморе код познаника близу плаже Јаз. Скрећу и у журби одлазе у погрешну улицу. Све куће личе. Долазе до виле где газда управо спушта врата гараже. Испоставља се да се ради о илегалној продавници војних вишкова, Варвари пише на зиду унутра, од пода до плафона. Иван зна ко су Варвари и брзо се сналази. Са подигнутим Калашњиковим се газди представља као купац и нуди оружје из торбе, у замену за маскирно одело, чизме и муницију. Продавац прихвата, зове муштерију да уђе у гаражу.
„Брзо, упадај, може мурија сваки час…”.
„Чекај, ту су и моји другари…”, Иван зове сапутнике. Како су крочили из кола, продавац схвата ко су и покаја се. Варвари су загрижени подгорички навијачи, који мрзе све и свакога, нарочито Албанце и геј особе.
„Јеси ли и ти…?”, са неверицом проверава Ивана и покушава да буде духовит, „шта си ми навуко ове педере и педофиле… ‘Оћеш сад и за Шиптаре да ми кажеш да су људи?”, покајао се што их је позвао унутра и сад, пошто су спустили врата гараже, збуни се. Схватио је да су ово они које полиција – ево, малочас је преко радија чуо – јури. Ал, не смем да зовем мурију, биће још веће срање… Ракелић је такође схватио ситуацију те, док се Варвар нећка, отима му телефон, гурне га и затвори у WЦ у гаражи. Сапутницима добаци:
„Е, је л’ знате онај виц, кад су два педера и стопер гурнули силеџију у клозет?”, и сви се смеју. Ракелић налази маскирану униформу, маже лице црном кремом и настављају пут до Сплендида.
Пантелић и Тврдош (иза њега) стижу на терасу у тренутку кад Ракелић налази жену и ћерку. Вичу за њим, он се окрете, опали у ваздух и побеже низ степенице терасе – носи Калашњиков у једној, а ћерку Кети испод друге руке. Пантелић, Дарја и Тврдош га прате у стопу, полицајци не пуцају због детета. Иван је на обали, окружен полицајцима са свих страна. Гејеви и стопер навијају са терасе.
„Еј, је л’ знаш онај, кад је лудак са Калашњиковим био на плажи?”, виче Димче и сва тројица се смеју. Придружују им се туристи и инфлуенсерка, која све време врши директан пренос преко Инстаграма… Дарја и Пантелић му прилазе са две стране и траже да баци оружје, да се преда. Кетy је срећна што је са оцем, али се плаши оружја и полиције. Дарја је уплашена и зове Кети да дође до ње. Кети се држи за Ивана, не креће ка мајци. Пантелић улази у вербалну расправу са Ракелићем.
„Разумем ја Вас – све Вам се данас скупило!”
„Па да видите баш јес’! Оволико хомофобије, нетрпељивости, непоштовања правила и отуђености – нисам могао замислит’ да ће ми се све то сручити на главу за један дан!”
„Да, да, није Вам лако, разумем”, каже Пантелић, „али то није оправдање за оволико насиља и разбијања на све стране!”
Полицајци круже око Ивана који и даље држи митраљез на готовс и грли своју ћерку.
„Е, да Вам кажем, мени се чини да јесте. Прво ме је жена оставила, онда су ме јутрос отпустили, а треће – како су ме данас сви нервирали: на трајекту, на пумпи, у ресторану и на градилишту… Шовинисти, националисти, екстремни десничари, хулигани, лопови и нерадници! Нема тко ми данас није стао на жуљ”.
Пантелић признаје Ивану да је лоше третиран од стране појединаца и друштва, прихвата и све што није у реду у ономе што је доживео и осведочио у току дана, али и даље тврди да то не оправдава његово дивљање.
„Спустите тај аутомат и пустите черку мајци, па да седнемо, као људи, да у миру продискутујемо”.
Дарја му се полако приближава, Ракелић јој не прети и не брани. Кад му приђе близу, он и њу загрли. Да смо заједно, да ноћна мора једном прође… Дарја уграби момент када је Иван растројен, отме и баца Калашњиков у песак. Ракелић вади пиштољ из појаса на леђима. Пантелић са руком у ваздуху сигнализира полицајцима да чекају, да не пуцају и инсистира да се Иван преда. Дарја га моли да ослободи ћерку. Кети плаче и полако се са мајком одваја од оца. Туристи на шеталишту телефонима снимају. Један полицијски пас би да скочи на Ивана, режи и лаје… Други полицијски пас режи и лаје… Мала, смешна куца неког туристе такође кефће. Из групе туриста чују се узвици:
„Нон пасаран!” и „Полиција убице!” „Недај се – могу да те ухвате за ону ствар!…Џенис врши директан пренос на Инстаграму и говори (смешне глупости).
Потпуно разочаран и растројен, Ракелић полако спушта пиштољ. Да ноћна мора једном прође… Кети је код мајке, одваја се од њега. Пантелићева рука и даље високо у ваздуху. Онда Иван прави покрет као да ће да подигне пиштољ и да пуца. У магновењу, он се понада да ће тиме да испровоцира полицајце да га изрешетају. Да ноћна мора прође…
Полицајци са пушкама и туристи са камерама га гледају.
Џенис шапуће у камеру телефона: „дошао је тренутак истине…”.
Шта мислите какав? Ко је анђео? Да ли је пао?
[1] Видео пренос уживо
[2] Простаци! Тако нешто не би могло у Словенији да се догоди!
[3] Проклети Хрват! Ти си нас нагрђивао тамо на трајекту! Сад ћеш да платиш за то зезање.
[4] Пријатељу, гладан сам. Чучим овде од јутрос – неће нико да ме повезе. Изгледа да данас више нико не путује ауто-стопом?
