У недељу ујутру је рано изашао на балкон да одради својих 15 минута вежбања на чистом ваздуху. Милена је кувала кафу у кујни и дојурила до мужа усплахирено, када је чула како виче:
„Нема нам кола! Где нам је ауто? Нема наших кола!“, понављао је, избезумљено гледајући доле, у понор испред балкона, где је десет спратова ниже, паркинг место где је претходне ноћи оставио ауто, сада било празно. У пижами и папучама се сјурио до дворишта и као Луда Наста оптрчао све околне уличице, где је теоријски било могуће да је синоћ паркирао (мада је одмах знао да нема шансе да се збунио – Неко нам је украо ауто!). Одмах су звали милицију, одмах су извршили увиђај, одмах су им рекли да су мале шансе да ауто икад буде пронађен. Према статистикама, број крађа је нагло порастао и, у великом проценту, због високих увозних дажбина и слабе платежне моћи становништва, аутомобили бивају још исте ноћи растављени у резервне делове и продати. Осигурање против крађе аутомобила? Ко је тада још мислио на осигурање? Нису тада – у тој чудној и полу-дивљој, дивној земљи – ни знали шта је то.
Остатак дана су провели ћутећи, буљећи – он у неке папире са посла, она у модне часописе, од неколико дана до неколико година старе. Много их је волела и дуго чувала – понекад би код шнајдерке и наручила хаљину према шниту из Бурде. Нит’ су шта пили, нит’ шта јели, испушили су две пакле цигарета без филтера. Кумовима су се исплакали на рамену преко телефона, а комшије су предвече звонили:
„Је л’ можемо да са вама гледамо утакмицу вечерас?“, али се нису огласили, као да нису код куће… У току поподнева је телефон два пута звонио и оба пута су скакали к’о ошурени, у ишчекивању добрих вести из милиције, које нису дошле… Кад се смрачило, одгледали су неку глупост на телевизији, рано легли, куњали и заспали плитким сном. Сањао је како са подигнутим ножем за хлеб јури улицом док испред њега, у плавичастом диму, лопов одвози њихов аутомобил у мрак.
У понедељак ујутру је рано изашао на балкон да одради својих 15 минута вежбања на чистом ваздуху. Милена је кувала кафу у кујни и дојурила усплахирено када је чула како виче:
„Ено су нам кола! Ено га доле наш ауто? Ено кола!“, понављао је избезумљено, гледајући доле, у понор испред балкона где је, десет спратова ниже на паркинг месту где је претходног јутра било празно, од јутрос стајао њихов Москвич, уредно паркиран – као да се ништа није десило. У пижами и папучама, са кључевима у руци се сјурио до дворишта и као Луда Наста отрчао до возила.
Откључао је, сео где увек седа и детаљно разледао унутрашњост кабине. Ништа необично. Ништа не фали. Отворио је фиоку и у њој затекао батеријску лампу, марамице, дозволу за ауто и ауто-карту – све што је ту било и пре. Освртао се на све стране – све је било у реду. Онда је и Милена дотрчала и села на место сувозача. Чини се да је мало засузила, сузе радоснице. А онда је приметио да она зури испред себе и показује испруженим кажипрстом на коверту заденуту споља, испод десног брисача. Искочио је, спала му је папуча, замало да се саплете колико је јурнуо, бацио се преко хаубе, дохватио коверат, извукао писмо и прочитао га, прво у себи, а онда наглас, Милени која је такође излетела из кола и изгледала запањено.
Драги комшије,
Ја сам убоги студент из вашег комшилука, заљубио сам се пре неколико недеља и пожелео да девојку у суботу увече изведем у провод у природи ‒ понадао сам се и да ће ми се можда „посрећити“… У мојој самачкој собици за то нема услова… За то ми је био потребан ауто. Посматрао сам паркинг неколико сати из даљине и, кад сам био сигуран да то вече не излазите, „позајмио“ ваш аутомобил.
Извините што сам вам проузроковао сигурно велико нервирање и страх, али се надам да ћете у свом срцу наћи саосећања а у души разумети моје побуде и потребу младих људи да се разоноде. Дивно смо се провели, љубав цвета, верујем да ћемо се ускоро и узети. Не брините, ауто је чист и уредан, допунио сам 5л горива, ништа није оштећено, све је као и пре, уредно сам га ‒ као што видите – вратио на исто место…
На крају, као знак захвалности, набавио сам вам (преко моје девојке ‒ њена пријатељица ради на гардероби) две карте за „Оперу за три гроша“ у уторак у Народном позоришту.
Изволите ‒ уживајте, желим вам све најбоље,
Хвала,
Студент.
Закључали су ауто, у лифту су се љубили, попели се у стан, јавили милицији да је ауто пронађен – враћен. Дежурни је био збуњен, није се тако нешто одавно (никад?) десило. „А шта мислиш, друже“ упитао је телефонску слушалицу „како је тек нама?“ Сели су, срећни и разнежени и уз доручак и кафу разменили неколико:
„Јао, баш фин неки дечко.“
„‘Ел видиш ти како је данас овим младима?“
„Мислим, није баш морао да нам краде ауто, али бар га је вратио без огреботина и без кварова“.
„Чак је горива насуо“.
„И карте за оперу нам је поклонио“.
„Јао, биће ми мило ако смо бар мало помогли да се узму!“
„Види само како лепо пише, културан рукопис…“.
Одвезао се после колима на посао и свим колегама препричавао догађај са срећним крајем. Милена је частила колегинице кафом на паузи за ручак. После посла је у најближој гаражи купио „лављу шапу“ – уређај за закључавање волана аутомобила, тако да не може да се окреће.
„Што је сигурно, сигурно је“, кроз осмех је рекао Милени, „мож’ нам неко други, следећи пут, не врати ауто!“
У уторак је Милена имала збор радних људи у болници после посла, па се од ујутру већ обукла за оперу. Он сваког дана и онако иде на посао у оделу. Овог пута је само изабрао једно тамније, да послужи и за вечерњи излазак. У седам су се нашли испред гараже код Опере и отишли на брзу вечеру у оближњи кафе.
„Кафа и колач за мене“, рекла је Милена, а он је поновио исто и додао ракијицу.
Опера је била божанствена.
„Боже, откад нисмо били у овом позоришту“, присетио се, а Милена додала:
„Да, да, ту смо пре шест година – или има већ седам? – долазили на онај међународни фестивал – сећаш се…“.
На изласку су срели пријатеље, колеге из њене болнице, па су са њима отишли на још једно пиће и препричавање трачева из таблоида, о главној певачици, гошћи из Шпаније и главном певачу, домаћем прељубнику. А онда је, око поноћи, зазвонио телефон на шанку кафеа у коме су седели.
Збуњени бармен је одвојио слушалицу од ува и узвикнуо име.
„Да, ја сам“, подигао се и кренуо ка шанку. Ко је, да је – како знају да сам сад ту?, пролазило му је кроз главу.
„Хало“, промрмљао је своје име милиционер и рекао му да се налази, са екипом, у њиховом стану. Тамо су комшије, око поноћи пријавили неуобичајену галаму, а онда констатовали тешку провалу. „Ваш стан је испражњен“, пљуснуо му је. „Чини ми се, онако на први поглед – ви ћете то сигурно боље да процените – али, изгледа да су однели све што иоле вреди…“.
„А…“, занемео је, још увек згранут чињеницом да га је милиција нашла у бару после концерта… Ово друго што му милиционер говори му се некако, у овом тренутку, учини мање важним. Милена га је преко столова гледала запањено. Схватила је да се нешто страшно дешава. Пријатељи су га преко столова гледали забринуто. Схватили су да се нешто страшно десило.
„‘Ајде, дођ’те кући, што пре“, рекао му је љубазни милиционер. „Чекамо вас“. Држао је слушалицу поред ува још дуго пошто се из ње чуло само ту-туу..ту-туу…
Након пола сата освртали су се по свом стану као глуве кучке. Милена и пријатељица су плакале од ужаса. Све је било испретумбано, све фиоке, шерпе и плехови у кујни, све чарапе, парфеми, ципеле посвуда… Мислим да је вероватно падање фиоке са есцајгом на кухињске плочице оно што је алармирало комшилук. Од већине слика су остали само светли трагови на зиду испод ексера. Колор телевизор, неколико пиротских тепиха, сребрни есцајг за 12 особа, кинеска ваза, миксер из кујне, кутија са Милениним накитом и бижутеријом, два његова сакоа, неколико машни, кошуља… Marvin ручни сат његовог оца из ’53, брилијантски венчани прстен који је његова мајка поклонила Милени на венчању, pretis лонац… Ееј! Pretis лонац су украли! Списак свега што су лопови украли није могао да стане на једну страну папира. Па ни на другу…
Увиђај је трајао све до јутра. Пријатељи су одвели Милену код њих да преноћи, а он је остао са милицијом да узимају отиске и праве спискове, да им кува кафу и да цугну на сваки сат по једну… Осигурање против крађе ствари у стану? Ко је тада још мислио на такво осигурање? Нису тада – у тој чудној и полу-дивљој, дивној земљи – ни знали шта је то. Онда му се, пред свитање, скроз смрачило. Испод једног јастучета на софи, милиционер је нашао цедуљу и донео му је, уз питање:
„Је л’ ви знате шта би ово могло да значи?“
На цедуљи је, познатим рукописом, писало: Хвала, Студент.
Е, добра фора, мора да се призна! „Оперу за три гроша“ није случајно изабрао: ради се о лоповима. И цела ујдурма око „позајмљивања“ кола била је увертира за главну представу. Знао је Студент да ће да се разнеже због његове искрене љубавне исповести; знао је да ће да наседну на причу о младима који, јадни, немају где; знао је да ће да се приме на карте за оперу; знао је да после опере нико не жури кући, него се обично оде још негде на пићенце… Колико год да нас је ојадио, толико је, морам да признам, добра фора. Само ми није јасно како ме је милиција нашла, после опере у оном кафићу…
