Дуго нисам видео моје другове. Раније смо се налазили чешће, бар једном месечно. Обично петком, један од оних ручкова који трају до вечере… У ствари, они се састају редовно а мене по некад позову… кад сам оно био последњи пут с’њима – пре две-три године, кад’ли – супер смо се провели у КАФАНИ. Пихтије, чварци, ракијице, салате, пиво, вино, печење, рибе… Ма, од тице млеко, што се каже баханалије! Више од пола је на крају остало, бацило се… А разговору и шали никад краја. Свако има да исприча по неку анегдоту са посла, из саобраћаја, са женом или са таштом или са неког службеног пута. Мени се не дешава толико тога у животу, а немам ни пара као они (па ме ваљда зато тако ретко и зову) ал’ нека, нема везе, главно је да ме ипак понекад сете, да ме позову.
Е, а онда, кад год се тако сретну, напију и наједу, онда после обично смисле да одраде неку ствар заједно… То, кад сам био, нисам имао појма шта ће да се деси. После сам схватио. У неко доба смо отишли у дискотеку “Рај”, сљуштили пет флаша шампањца са неким веселим клинкама, а онда је у тоалету свако оборио бар по једну. На крају, пред зору смо сви остали без цигара па смо, по изласку из диска, ољуштили једну неосветљену трафику иза ћошка. Кажу да увек тако нешто направе. Некад пукну лову, некад (ако оду у казино) зараде – важно је увек само да се добро забаве и да нико не заврши у бајбоку. Све су то практичне шале, играрије или безобразлуци које би један или други предложио, мале игре али важне за дружење и пријатељство. Сад, мислим, можда је пет шампањаца мало претерано а и та трафика… али, они се утркују ко ће да плати вечеру, ко шампањац… Па, има се – може се! Ако је њима лепо и мени је лепо са њима! И на крају, кад се ствар заврши, пре растанка – кажу, то им је постало традиција од гимназије, кад су Шарло акробата снимили ту песму – увек се загрле и заједно певају Нико, нико, као ја! скачући на улици у месту.
Ја волим да сам са њима. Лаза, Микац, Гага, Коле, Зоки – ми смо нераздвојни, још из младости. У ствари, њих петорица су нераздвојни – и од увек су били – а ја сам исто ту, са њима… или би бар хтео да будем… Знам да би неко могао да их назове бахатим али им је то једини порок – у свему су иначе супер! А у ствари, због те ароганције и јесу супер и зато им се изнова и увек радо враћам. У овом великом, компликованом свету пуном збуњености ти момци одлично знају куда иду и како тамо да стигну. То је оно што и мени треба. Наравно, све у вези с њима говори мојој интуицији да је у питању замка, али ипак једва чекам да ме позову, да будем део њиховог круга, да чујем нове анегдоте и форе…
*
Кад се већ спустио до приземља, Зоки се сети Роки треба да се прошета па се врати по свог љубимца. Торбицом у којој носи новчаник, наочаре и цигарете подглави отворена врата лифта, да му га неко на брзину не отме. Откључа стан, тек у трећој фиоци у предсобљу пронађе поводац. Марина ми га увек овде негде сакрије! сети се и стави га око врата питбулу који је скакутао и дахтао око његових ногу. Пре изласка, још једном се погледа у огледалу да провери стоји ли све на месту. Риђи раздељак, подигнута крагна, помадом намазано лице… Комшија је већ рафално, новчићем или кључем неким, ударао у врата од лифта на свом спрату. “Ево, ево! Идем… Смањи доживљај, комшија!” виче Зоки док се лупање наставља, а лифт спушта.
Било је крајње време да Роки изађе. Чим је изјурио на тротоар, пас се ужурбано окренуо два пута око себе и чучнуо да се олакша. Пролазници су их заобилазили, гунђајући. Једна жена му је, са гађењем на лицу, показивала на импозантну гомилицу која се на сред тротоара створила иза Рокија. “Јес’ ти ће’ ми кажеш шта треба да радим!” добаци јој гласно и помисли Ускоро ће и онако киша, немам сад времена да то скупљам! Након што је Роки још неколико пута подигао ногу уз дрво и жбун на малом травњаку поред улазних степеница, врати га у стан и пожури на састанак.
Одгегао се до аутобуске станице и нашао свој међуградски аутобус. Највише га смара ово кад не може аутом али, Јебига, узеше ми дозволу, па морам да се стрпим до пролећа. Возио би он – да баш мора – и без дозволе: Ко их јебе! помисли, али тамо је увек срање са паркирањем, зна. Удобно се сместио на седиште одмах иза возача и укључи игрицу на телефону. Зоки по цео дан буљи у разне екране – зато се ваљда и угојио – већ петнаест година претура битове и бајтове за највећу банку у земљи. Није се обогатио, али има колико му треба. Узано седиште старог аутобуса му је мало тесно, али помисли Издржаћу, шта је то – један сат? Има да пролети! Аутобус се брзо напуни и крете а Зоки урони у пасијанс на телефону, који никако да му се отвори. Шофер је сваког путника при уласку опомињао да стави маску. Јеботе, где ми је маска? Добро је, није ме приметио! А да, у џепу ми је. Е па не могу сад да устајем, и онако је тесно. Нека жена је ушла на следећој станици, али јој није обратио ни трунку пажње. Ако вратим доле црвеног жандара, онда на њега иде ова црна десетка, па ми се отвара… размишља. Десетак минута касније, аутобус је јаче труцнуо, а Зокију стиже СМС порука. Чуло се тихо бинг и много га је збунило Unknown Sender. Не зна ни од кога је, ни јел’ нека реклама, шта ли? Све великим словима, Као да неко виче на мене! пише:
“ДОЂИ СУТРА ТАЧНО У ПОДНЕ У ХОТЕЛ MAGIC BLUE И ПОГЛЕДАЈ У СЛОМЉЕНО ОГЛЕДАЛО У ГЛАВНОМ ХОЛУ.”
Подиже главу збуњено као да ће ови око њега знати о чему се ради и примети да млада жена са огромним стомаком стоји поред, држи се за седишта и зури у њега. Из вештачког света игрице на свом телефону вратио је свест на кратко у аутобус и помислио Јеботе колики јој је стомак! Не сећам се да је Маринин икад био оволики! Окреће главу да би кроз прозор аутобуса проверио докле је стигао и врати поглед ка трудници Шта ме тако гледа? Јел ми она послала поруку? Ма, откуд може? Одбаци ту идеју и одлучи да мора да је нека грешка у питању. Где ли беше тај MAGIC BLUE? Врати пажњу игрици: Што ме јебе овај пасијанс? Колико сам већ тура одиграо – никако да се отвори. Каква је то игрица? Ред би био да ме пусти већ једном да победим!
За сат, колико му је требало још до циља заборавио је на чудну поруку. Сетио је се тек следећег јутра. На улазним вратима КАФАНЕ је застао и погледом прешао преко свих столова певушећи тихо, за себе Нико, нико као ја!
*
Лаза је имао још много тога да обави, пре ручка са пријатељима у КАФАНИ. На путу до болнице га је изненадила гужва због радова код локалног водовода. Спас је нашао у бочној улици и скренуо брзо, јурећи поред знака за забрањен смер. После педесетак метара испред џипа му се оспречио сићушни пензионер у старом голфу. “‘Ајде, чича, мрдај се,” повикао је кроз прозор, “видиш да се журим!” Изненађени старац је разрогаченим очима љутито буљио у велики сребрни џип, из забрањеног правца. Када је схватио да намргођени младић обријане главе не намерава да се повуче, убацио је у рикверц и, тешком муком због спондилозе у врату, успео да изманеврише у страну, у мало проширење иза себе. Тако је, стари, схватио си где ти је место!
Иза угла је извезао на главну улицу и, пресекавши преко пуне линије, умувао се у спору колону у правцу болнице. Један семафор је прошао на црвено, али је на следећем морао да прикочи. Стао је на пешачком прелазу, тапкао прстима по волану и певушио Нико, нико као ја! Десетине људи је нагрнуло преко улице са обе стране, обилазили су црвени џип и гунђали. Један момак у Јеанс јакни стави руку на хаубу и повика:
“Где ћеш, бре, разбојниче, на пешачки? Је л’ видиш да ти је црвено?“
“Па шта, ако је црвено?” узврати им кроз затворен прозор.
Младић загрли своју девојку, окрете се, показа му средњи прст преко рамена и оде својим путем. Лаза спусти мало прозор и врисну из џипа за Јеанс-ом: “Сељачино! Врати се у село одакле си дошао!”
На болничком паркингу и околним тротоарима је све било напаковано. “Да га јебеш, не могу ја то сада да чекам!” помисли и постави свој сребрни џип по сред жутих линија, испред широког стакленог улаза. “Нећу ја дуго!” Протрчавши поред групе пацијената под маскама у чекаоници, улете код познатог доктора у ординацију. Сестра је куцала нешто на машини, а доктор управо завршавао преглед пацијенткиње у свом кабинету.
“Докторе, добио сам твоју поруку јуче…” Познавали су се из комшилука.
Лаза је одувек био неко спадало а данас држи ланац апотека. Сви смо се помало чудили откуд он у фармацији кад је и основну школу једва завршио. И откуд је тако успешан? Али нисмо хтели да питамо. А доктор није изгледао као да му је мило да види комшију.
“Је л не може то раније с мојим оцем да се заврши? Треба да идем за Грчку…” кроз затворене прозоре се чула сирена хитне помоћи, прво из даљине, а затим све јаче, као да ту, испод прозора урла и не престаје… Лаза је знао зашто сирена не престаје да завија али је морао прво да обави овај договор са доктором. Из унутрашњег џепа је извадио новчаник, а из њега неколико новчаница од по 100 еура. “Докторе, ‘ајд испремештај мало тај свој распоред, замени ћалета са неким… Да не седим ту још недељама и чекам да га оперишеш…”
Хирург је, обрва подигнутих, шацовао пружену руку са новчаницама. Сестра је, такође под маском, и даље нешто куцала на машини у суседној соби.
Лаза се врати свом џипу где га сачека папирче, заденуто за брисач. Е јеби га! Кад пре ми налепи казну? Где је тај риџа? помисли узимајући папир и осврћући се. Био је изненађен и, у исти мах, збуњен схвативши да није казна у питању него порука: ДОЂИ СУТРА ТАЧНО У ПОДНЕ У ХОТЕЛ МАГИЦ БЛУЕ И ПОГЛЕДАЈ У СЛОМЉЕНО ОГЛЕДАЛО У ГЛАВНОМ ХОЛУ. Згужва папирић и баци га на тротоар. Ко га јебе – нека реклама! Време и место су ипак остали урезани у сећање.
*
Хтео је и Микац да се нађе са ортацима на ручку, па је прекратио колегијум: “Добро, толико за данас! Ви сви имате своје задатке, знате шта вам је чинити. Цецо, молим те остани да се још нешто договоримо.” сарадници су полако излазили из сале за састанке, неки су скидали маске а други су остали покривени. Цеца је стајала крај врата и чекала шефова додатна упутсва. Их, да се не журим, мог’о би’ сад да је креснем на брзака… помислио је Микац који је завршио дописну менаџерску, негде у иностранству. Овде му то нису ни проверавали, а од кад се учланио, каријера му је полетела. Кад су сви изашли, он јој је пришао и својим сонорним дубоким гласом тихо рекао:
“Цецо, треба да се до сутра среде све ове приспеле понуде. То мора данас да се заврши!”
“Мики… шефе… а ја мислила ти ‘оћеш…” Поцрвенела је али се то испод маске није видело. Сама од себе се постидела, јер је нешто сасвим другачије очекивала, прижељкивала чак а догодило се нешто сасвим обрнуто. Уместо једног метка на брзака испало је да морам да седим цело вече овде… Наставила је “…вечерас треба мало раније да изађем… син свира клавир на представи у школи. Обећала сам му да ћу доћи. Знаш, откад је Зоран отишао…”
Ухватио ју је за рамена и унео јој се у лице, ближе него што је пријатно. Микац не верује у ношење маске. Ништа није говорио, само јој је дахтао у лице кроз црне, предуге бркове, дуже него што је пријатно. Поново је поцрвенела и избегла његов оптуживачки поглед испод густих, чупавих обрва. Када је напокон трепнула и климнула главом пустио је, спорије него што је пријатно.
‘Приспеле понуде’ су за извођење радова на санацији клизишта око депоније грађевинског отпада у општини. Требало је то клизиште санирати још прошле године. Пет кућа је настрадало онда, а шест сада – неке исте, а неке нове… Која фрка! Прво траже да зидамо, па да рушимо, онда треба да затрпавамо, а сад да поново отрпавамо. Какве ја имам везе са тим да ли је требало или није требало… Да ли је стручно урађено или не? Што то Јовановић не прегледа, па онда он да разговара са новинарима? А клизишта, сваке године изнова! Зашто се ти људи не преселе? Што седе тамо, кад се зна да ту земљиште није стабилно? размишљао је, па изговорио:
“Цецо, види да средиш ту документацију, ако треба, зови Јовановића. Направи ми један табеларни преглед у Еxцел-у, само да БГК НИСКОГРАДЊА дође на врх листе, је л’ разумеш?”
Разумела је. Познавала је шефовог братанца.
У лифту се брзо зачешљао. Знао је да га пред улазом чекају новинари и у глави му се већ јави А сад, тамо напољу, маска? Ма ко их јебе! Док се кабина полако спуштала ка приземљу, тиха музика је на час престала и Микац је сасвим разговетно чуо глас (учинило му се познат) коју му каже:
“ДОЂИ СУТРА ТАЧНО У ПОДНЕ У ХОТЕЛ MAGIC BLUE И ПОГЛЕДАЈ У СЛОМЉЕНО ОГЛЕДАЛО У ГЛАВНОМ ХОЛУ.”
Шта? помисли а порука се, још нешто спорије и јасније понови. Ма, јел’ то мој глас? Тиха музика се настави. Био је сам у лифту па му би јасно да је порука њему намењена. За тренутак узнемирен, у улазном холу се повратио и закључио да му се тај глас сигурно причинио али да ће у MAGIC BLUE свакако отићи – па, може баш и сутра у подне – јер и онако има тамо неке неплаћене рачуне, кад сам ономад био тамо са оном малом… На излазу из Општине га је сачекало неколико новинара и група случајних пролазника, сви под хируршким маскама. Камера локалне телевизије, микрофони и мобилни телефони припремљени:
“Председниче! Петровић, ‘Дневне вести’… Молим Вас за коментар: зашто Општина издаје дозволе за градње близу депонија које после првих киша сваке године изнова клизе и угрожавају околне зграде и насеља?” Одговорио је новинару да му је он још од раније познат као противник развоја општине и хушкач против предузетничких иницијатива: “Ви у ‘Дневним вестима’ морате коначно да схватите да су прошла ваша социјалистичка времена!”
Шофер под маском н95 га је чекао крај отворених врата аудија. Таман 15-ак минута до КАФАНЕ Микац помисли мумлајући Нико, нико као ја!
*
Гага стиже са друге стране језера. Док, као и обично касни, размишља Да л’ около да возим, или да узмем трајект? Приближавајући се пристаништу, процени да има још неколико места на трајекту. Ух, добро је. Таман стижем, одмах ће и да пође. Зауставио је ауто код киоска за куповину карте, оставио мотор да ради. Неколико туриста је чекало у реду под маскама на прописном одстојању. Притрчао је, енергично угурао своје високо и снажно тело до шалтера и убацио новчаницу. Жена која је управо узела своју карту, службеник у киоску, следећи туриста у реду – сви су били збуњени његовом десантном акцијом.
Било је прохладно поподне, сунце је већ журило да сија негде другде. Гурнуо је још једну велику новчаницу морнару крај рампе у руку уз коментар: “Дижи рампу, крећи одмах!” Морнар је заустио да му каже да на трајекту има места за још неколико аутомобила, да има још туриста који, ено, купују карте… Одустао је познавши га и видевши отворену шаку са прстима који енергично климају горе-доле, као да му говоре “Хајде, хајде, крени!”
Дуго је био у Немачкој и тамо ништа није урадио. Пре неколико година се вратио и са породицом развио бизнис. Њега овде сви знају, а знају му и оца и брата и зета… И знају њихов ланац бакалница и шта све може да се купи код њих – изнад и испод тезге. Док су пловили, крајичком ока је приметио знак МОЛИМО ВАС УГАСИТЕ МОТОР. Ради ми клима, ‘ладно је. Нема гашења! закључио је и запалио цигарету. Сети се химне друштва којем јури да се придружи Нико, нико као ја!
Тек тада схвати да у шаци још увек држи карту за трајект коју је, онако на јуриш, купио на шалтеру. Чекај, ово није уобичајена карта, учини му се и он размота папирић. ДОЂИ СУТРА ТАЧНО У ПОДНЕ У ХОТЕЛ MAGIC BLUE И ПОГЛЕДАЈ У СЛОМЉЕНО ОГЛЕДАЛО У ГЛАВНОМ ХОЛУ писало је на чисто белој хартији. Откуд сад ово? Где је карта коју сам тамо купио? Гага прочита поруку још једном и згужва је бесно. Шта је ово кој мој? Јел ово нека шала? Какав хотел? Какво огледало у холу? Осврну се и примети канту за ђубре крај ограде трајекта. Отвори прозор да опроба своје кошаркашке способности. Згужвана порука се откотрља негде у страну. Када је трајект пришао другој обали, нервирало га је што трајект споро прилази; нервирало га је да није приметио кад му је неко увалио тај папир уместо карте; нервирало га је што аутомобили испред њега споро излазе. Неколико пута је притискао сирену и, са цигаретом међу зубима, нервозно турирао.
Када су коначно изашли на обалу, дао је гас ка месту сусрета са друговима. Стижем, стижем… Добро сам прошао на овом трајекту! мислио је и кренуо да угаси цигарету у пепељари у колима, али ова беше препуна. Он отвори прозор, повуче последњи дим и баци пикавац напоље, а онда, у пуној брзини, извади и пикслу из лежишта и испразни је кроз прозор. Ауто иза њега му је аблендовао и огласио се сиреном. Вратио је пепељару на место и дајући гас, кроз прозор возачу иза себе показао средњи прст. MAGIC BLUE хотел, кад оно рече?
*
Сувоњави Коле, са дугом смеђом косом везаном у репић и дебелим подочњацима први је стигао. Како се другари скупљају, он врлуда очима по КАФАНИ изнад глава, док разговарају. Нема тамо ништа интересантно, то је само његов начин. Он понекад нешто и пита, али не жели да сачека одговор. Досађује се, шта год му говорили. Зоки је једном, у сред неке конверзације о чамцима и јахтама, кад је приметио да се Коле само претвара да слуша – убацио Ел знаш да сам кресао директорову ћерку? али овај уопште није реаговао. Наставио је нешто треће да му прича а Коле је наставио да не слуша. Можда је помало већ и глув од галаме, свако вече, у тој дискотеци у којој је ДЈ. А можда му је доакало силно дување и шмркање, па му и слух и памет слабије функционишу. А био је дечко који обећава, док је био на архитектури…
“Где сте, бандити?” појављује се дебели Микац, узвикује и седа. Страшно се угојио од кад је постао председник општине. Прија му функција. Минут за њим у КАФАНУ умаршира и Лаза. “Шта је то, човече? Што си обријао главу?” питамо га. Он седа, наручи лозу и уђе дубоко у разговор са келнером око тога какву и коју рибу ћемо да поручимо: “Хоћемо прстаце? Свежи, кажу стигли данас!” Сви прихватају, наравно мислећи Ко може то да одбије?
Зоки долази већ кад смо све шкољке појели. Како је сео, поче да се довикује са познаником удаљеним од нас два стола. Нешто око фудбалера… Сити се испричаше, надвикују се и смеју – цела кафана хтела-не хтела учествује… ко је у трансферу, ко је довео кога и пошто…. неки гости љутито одмахују главама, а другари ћуте, чекају да се Зоки врати у њихову причу. Келнер доноси рибе, кромпир и поврће. Изненада се неко сети да пита “Где је Гага? Он обично стигне први.”
“Не јавља се на телефон!” извештава Лаза. Пар минута касније звони Зокијев телефон. Гага се јавља из полиције. Ухапшен. Због брзе и неопрезне вожње. “Неки давеж испред њега – ту, на оном равном делу близу КАФАНЕ – успорио па му се Гага залепио, свира, аблендује а будала неће да се склони. На крају је кренуо да га претиче на пуној линији. Није видео на полицију иза себе.” препричава Зоки.
“Која полицијска станица?” пита преко стола Микац и устаје, он ће то већ да среди. “Само кажи у којој су те општини склепали?” Чека га шофер и он баци 50€ на сто и напусти дружење слежући раменима, уз једно Нико као ја тужно и комично, као да се извињава. Хоће да каже Вечерас нема ништа од тога – морам да спашавам другара. Разумели су га, Други пут ћемо…
Кад је отишао, попили су још туру коњака на рачун КАФАНЕ, Коле и Лаза су дошли на идеју да штампају и продају (јефтино) људима ПЦР потврде. “Сад ће све више људи да путује тамо-амо, стално ће да требају те потврде…” прича Лаза. “Сви ћемо да се распитујемо и, коме год треба потврда – код Колета! Потрајаће ово још.”
Зоки се вратио аутобусом а опет га је једна повијена баба из пролаза између седишта у аутобусу стрељала погледом… “Бабо, шта буљиш у мене?” добацио јој је и помислио зашто ме тако увек у аутобусу по нека жена или баба глупо гледа? Лазиног оца је онај хирург сутрадан оперисао и сад је добро; БГК НИСКОГРАДЊА је доспела у први ред табеле у Микчевом Еxцел-у; Гага је наравно исто оно вече пуштен. Све у свему – сви су добро, сналазе се. Само да се ништа не мења!
*
Седим у холу хотела MAGIC BLUE и чекам пријатеља да сиђе из своје собе. Позвали су ме синоћ моји другари – после ко зна колико времена, сетили су ме се – али је било изненада, па нисам могао да променим планове које сам већ имао са гостом из иностранства. Нажалост им се нисам придружио, а можда и на срећу… Сад седим у широкој фотељи окружен малим гласним Кореанцима и размишљам о мојим друговима.
Сви су они, у ствари исти. По свему личе један на другог. Мале разлике у боји косе, фризури или килажи али, у суштини, свако од њих никада није био ништа друго до арогантан. Да је бар могао стварно да уради пола од онога шта је мислио да може, можда би реч „самоувереност“ могла боље да га опише. Није могао. Живео је у уверењу да у свему има право првенства, да је супериоран, надређен свима – оправдано ваљда захваљујући свом рођењу. Можда је могао бити згодан, чак и нечији херој, али цинични осмех га је учинио најружнијом особом коју је ико из комшилука икада видео. Постепено је напуштао људскост и, са новцем који је згртао, добијао моћ али без имало грациозности, без трунке емоционалне интелигенције – једном речју бахато.
Седим и чекам мог Холанђанина. Тачно је подне и само што није сишао… Кроз велика стаклена окретна врата у хотел улази мој школски друг. Који ово беше? Дуго их нисам видео – сви личе, сви су исти…
*
Од како се пробудио није мислио ни на шта друго до тог позива у MAGIC BLUE хотел. Јуче му се чинило да га та порука не интересује, да је – ко зна – нека ујдурма у питању али јутрос, док се умива и намешта риђи раздељак, не може да одагна мисли о том позиву. Можда ме то зајебава неко од оних мангупа од синоћ? Срче кафу док своје високо и снажно тело покушава да угура у омалело одело. Ма ко би то могао да буде? Сишао је у пекару на погачице и јогурт, Можда је нека реклама? Рукавом је одсутно обрисао траг јогурта са црних, предугих бркова. Шта има око тога уопште да се узбуђујем? Прошетао је куче до травњака испред зграде Да ли да идем до тог јебеног хотела? Телефонирао је са другаром од синоћ, из КАФАНЕ – није му рекао за поруку већ само покушао да овлаш испита да ли је и овај тако нешто добио. Ај’ свратићу до тог Меџика, шта ме кошта? Подне му је неуобичајено брзо долетело.
У вожњи до хотела MAGIC BLUE је ставио себи слушалице на главу и пустио омиљену PINK FLOYD плеј-листу са интернет платформе Спотифy. Одмах на почетку друге песме музика стаде и у слушалицама забруја његов сопствени глас.
“Ја сам бољи од тебе, јесам.” сети се ситуације од пре месец-два, када је то изговарао. Откуд ово? Кад, како, ко ме је ово снимао? размишља а глас настави “Знам то из поређења твоје одеће са мојом, твојих ципела, косе и аутомобила. Ти си смеће. Извини ако боли, али јеси.”
Запањено зури у свој телефон док са Спотифy-а звони његов глас а не музика коју је одабрао. Од нервозе га засврбе коса везана у репић. Искључи телефон и рестартује га. Телефон се буди управо како стиже до улаза у хотел. Када је поново пустио омиљену плејлисту, уместо песме чује други разговор којег се добро сећа “Кажеш да сам бахат. Шта још, да сам зао? Тако увек говоре губитници. Мрзиш ме због тога што сам успешан. Шта? Јел сам превише строг? Погледај се човече у огледалу… у ствари, нисам сигуран да смо ти и ја уопште иста врста.” Зна тачно коме и када је ово рекао. Више нису пријатељи.
У холу хотела погледом тражи огледала. Консијерж и неколико гостију га прате погледом и климају главом као поздрав. Велики цветни аранжман испред рецепције помало заклања удобне кожне гарнитуре препуне гласних корејских туриста иза којих се простире дугачки шанк препун шарених флаша и светлуцавих чаша свих величина. Лево и десно су два огромна огледала, од пода до плафона а испред једног од њих је разапета широка жуто-црна трака ОПРЕЗ СТАКЛО! јер је разломљено – стотине стаклића по поду, стотине оштрих претећих комада још на зиду. Стоји пред тим кршем, буљи мало у свој телефон из којег поново допире музика, мало у изломљено огледало у којем весело одбљескује хиљаду рефлексија. У петнаестак стаклића одсликава се његова обријана глава…
И тада се деси чудо. Као на филму, радња око њега се нагло успорава и све стаје, све боје се губе и остају само тонови сиве. Он стоји пред разбијеним огледалом а све око њега је замрзнуто, сви погледи на њему. Сад као да га сви познају и чекају да виде шта ће да уради. Са хотелског разгласа чује се спикер, као да држи некакво предавање или чита вести.
“Цинизам се често замењује са интелигенцијом, а у ствари представља њену чисту супротност. Када користимо своју пуну интелигенцију, узимамо у обзир вишеструке емоционалне перспективе а не искључиво основну мотивацију за преживљавање.” Он се осврће, спикер као да говори само њему, као да га једино он чује. Све око њега је замрзнуто, сиво али њему је то некако нормално. Није уплашен, само заинтересовано гледа у све те сиве људо око себе и у свој одраз у стотинама изломљених комадића огледала испред себе. Спикер наставља. “Потпуна интелигенција захтева емпатију, љубав и великодушност; само тако људска врста може бити успешна у комплексној друштвеној сложености.”
Спонтано, пажња му се усредсређује на своје малене одразе. Примећује да нису сви исти. Неки се преливају из једног у други облик, неки делују весело, неки туђно, стотине његових лица. Огледало му показује ништавило емоционалне равнодушности која мења његов одраз, преуређујући га, замењујући невиног дечака суровим чудовиштем које само држи маску човека. Показује му је како он уме да се пребацује са једног на друго а да је, истовремено, неспреман да призна да има више лица.
Тада му огледало показује нож. Схватио да има опцију да нанесе, да поднесе бол, да уклони чудовиште бахатог лица. Излечити се, постати боља особа је болно, чује од некуд. Дубоко усађена ароганција сада захтева озбиљан рез. Да ли је можда лакше наставити пропадање у свет себичности и сујете, прикривен маском. Опет се осврће и схвата да га сва смрзнута лица презиру а у својој руци, тамо где је до малочас био телефон, сада налази нож, онакав као што је већ видео у стаклићима испред себе. Чаробно огледало му не даје савете, то није његова сврха. Оно је само ту да му покаже истину, тако да никада не може рец́и да нема избора над својим понашањем. Објашњено му је, показано шта треба учинити и какве су последице једног и другог решења. Он ће заслужити сву похвалу за побољшање или потпуну осуду ако се одрекне промена. Рез.
Пеђа Ристић, Херцег Нови, 2021.
