Увек носим мобилни телефон у задњем џепу панталона. Кад треба да седнем, ја га извадим, да га не бих сломио. Зато ми се већ неколико пута десило да мобилни негде оставим, заборавим и изгубим, али ово је било нешто посебно.
Ниједна такси фирма није могла да ми пошаље возача, јер је био одвратан кијамет у Београду. Добро сам се обукао и храбро изашао на кишу и рекао себи: Ако нема таксија, ти прошетај, нема везе ни ако мало закасниш у „Каленић”, другари ће сачекати. Тамо се налазимо сваког уторка у подне, већ деценијама, на чашицу-две разговора.
У сред пљуска, појавио се такси и ја сам ускочио на задње седиште. У брзини сам се још сетио да извадим телефон из панталона. Док сам се договарао са возачем где да ме вози, скидао сам капу и рукавице, одмотавао шал и брзо навлачио маску, по пропису.
Нисмо се дуго возили, већ сам морао цео процес да поновим унатраг. Скини маску, натуци капу, замотај шал… Још и плати вожњу. Кад сам три минута касније стао међу другаре, схватио сам да ми нема телефона. Један је одмах, предузимљиво почео да зове мој број, али сам му рекао да је узалудно, јер ми је на телефону, још од синоћ, икључено звоно. Значи, таксиста нема шансе да чује мој телефон који сад вероватно лежи негде испод седишта. Био сам очајан. Сви бројеви, све поруке, стотине фотографија, састанци… две СИМ картице.
На екрану телефона мог другара за столом појавило се име моје жене.
„За тебе је“, рекао ми је и пружио свој мобилни. Знала је с ким седим уторком у кафани.
„Сад ме је звао човек који је у таксију нашао твој телефон“, обавестила ме је и усрећила.
То поподне сам опет имао свој телефон. Само ми је остало нејасно како је поштени налазач успео да са мог закључаног телефона позове баш моју супругу…
Да ли виртуелни и реални свет почињу да се преплићу?
СВЕТ ЈЕ МАЛИ
Пеђа Ристић, Београд децембар 2021.
На промоцији мог романа Ковш, летос у Херцег Новом ми је пришла пријатељица и упознала ме са другарицом Светланом, која већ дуго са породицом живи у Њујорку. Купила је моју књигу, попили смо кафу и поздравили се… После неколико недеља, стиже ми пријатељичина електронска порука:
Сећаш се моје Светлане из Њујорка? Замисли – она има рођаку Гордану у Сиднеју, која је овог лета путовала, туристички, по Русији. Кад се вратила, послала је Светлани фотографије са пута, да се похвали где је све била и шта је све лепо видела. Између осталог, била је и у Фаберже приватном музеју у Петрограду и послала јој неколико фотографија изложених чувених јаја, бурмутица, дијадема и – међу свим тим лепотама – фотографија „твог” ковша!
Вау! ‒ помислих ‒ значи ковш је, после 100 година откако је тамо био направљен, стварно коначно стигао натраг у Петроград! Док сам писао роман, нисао имао комплетну информацију шта се после аукције у Лондону стварно десило са том чудесном сребрном Фаберже чинијом са почетка XX века. Читам даље поруку.
Чекај, није ту крај ‒ пише моја пријатељица ‒ Светлана препозна „твој“ ковш на Горданиној фотографији, слика се са насловном страном твог романа који је од тебе купила ономад у Херцег Новом и пошаље узвратну поруку у Аустралију. После пар дана стиже јој је ново изненађене. Гордана јој пише: Не могу да верујем! То је стварно та чинија коју сам видела у музеју али – што је још интересантније – познат ми је и аутор чије име пише на корицама твоје књиге. Ја сам пре пар година добила од рођака из Београда, његов претходни роман Срећан човек.
Невероватно, како је свет мали: Херцег Нови, Њујорк, Сиднеј, Петроград, Београд…
ЉУДСКА ПРАВА ‒ КОНТРОЛИСАНА ДЕМОКРАТИЈА
Пеђа Ристић, Београд децембар 2021.
„Ја сам непоколебљиви и потпуни демократа“, објашњава ми другар своју животну филозофију док пијуцкамо – ја шприцер, а он вињак – на тераси омиљеног кафића, једног врелог летњег поподнева, у сред пандемије. „Ни за шта на свету се нећу одрећи мојих људских права. Није њих мени поклонио Вучић, нити може да ми их одузме! Та права су нам загарантована рођењем“.
„Шта то значи?“, дрхтавим гласом молим објашњење. „Је л’ зато одбијаш вакцинацију?“
„Па наравно да одбијам. Не може нико да убризгава нешто у моје тело, ако ја то не желим. Моје људско право је и да се разболим. Мој избор. По истом принципу, ја пушим и цигарете и траву. Шта се кога тиче да ли то мени користи или штети?“
„Али“, враћам га на вакцинацију, покушавам да га уразумим, нервирам се све више. „Ако се заразиш, можеш да угрозиш неког другог – шта је с тим?“
„Ја никог не дирам, не љубим се, не прилазим никоме близу – никог ја нећу заразити.“
„Добро, али постоје друштвене норме, начини понашања? Не можеш све да негираш?“
„Могу!“, каже, „Прелазим улицу где и кад хоћу – само да нема кола: чекање на семафору ме смара. Никада не везујем појас у колима – то ме гуши. Паркирам где ми је згодно и, ако ме казне, платим и терам даље. Не пијем никакве лекове, одбијам да носим маску и не користим кондоме. Никад не идем на гласање…“.
„Па ти ниси демократа – ти си саможиви, себични, уображени особењак!“, одбрусим му.
„Хвала ти“, одговара са смешком. „И ти имаш демократско право на своје мишљење“.
„Ама чекај, није ствар у мишљењу – ниси сам на свету, мораш да имаш обзира према људима око себе, да уважаваш и њихова права“, вичем, гости у кафићу се осврћу.
„И твоје људско право је да вичеш на мене. Је л’ мислиш да ти неког сада угрожаваш?“
Тек ако се испоштују обавезе, ступају људска права? Људска права ‒ контролисана демократија?
Људска права се (не)морају безусловно поштовати?
ДРЗАК ПРЕМА ЖИВОТУ
Пеђа Ристић
Срели смо се и сели да попричамо и попијемо кафу, после дужег времена. Две године се нисмо ни видели, ни дружили због короне – само неколико порука и један кратки Скyпе разговор у већем друштву, пре шест месеци. Сећам се како сам му се раније дивио, јер је увек знао шта хоће и – што ми је још више импоновало – то што је хтео, било је увек мало „изван кутије“, оригинално, несвакидашње. Дрзак према животу, такав је био Живко.
Сад, већ после првих гутљаја кафу, некако ми одједном није пријало то наше дружење. Осећао сам, са жаљењем, да се променио, остарио… Као да се некако разблажио, разводнио… Постао помирљив и неодлучан – све супротно од оног какав је био. Шта му се десило?
„Шта ћемо, ако почне киша?“, питао ме је и одрично климао главом, пошто сам био предложио да се, пре ручка, мало прошетамо.
„Ништа нас не сме изненадити“, шаљиво сам га подсетио на стару паролу цивилне заштите, али није се насмејао. Да ли је заборавио?
После кафе је Живко понудио да ме одвезе кући. На сужењу пута, полицајац је управљао саобраћајем и махао. Пријатељ је стао и закрчио пролаз.
„Ја ћу да станем овде у страну док не прођу сви из другог правца“, објаснио ми је.
Кад је коначно, уз полицајчево љутито махање и звук пиштаљке кренуо, рекао је:
„Мени се учинило да је било боље да станем“.
На следећој раскрсници је скренуо на погрешну страну, а кад сам заустио да коментаришем, убацио је:
„Идемо около, јер овом доњом улицом можда није дозвољено“.
Последњи километар смо скоро милели.
„Возим спорије него што је дозвољено, јер никад не знаш – можда је полицији покварен радар“.
Пре растанка сам му понудио да крајем недеље идемо заједно на концерт, али је одбио:
„Нећу, хвала ти, вероватно ми се не би допала музика“.
Није ни питао ко свира.
Хм ‒ како се ви односите према животу? Ко је код вас „прва виолина”, ток живота или ви сами?
Насловна фотографија принскрин
