Емотивна, и пре свега узвишена људска, прича из књиге „Старост“
«Сви наши дани били су величанствени. То су били тренуци заједништва, једноставни и чисти. Држао сам оца за руку и на киши, и на узаном тротоару, и када нисмо били на путу према кући. Зашто га онда нисам испратио до краја?»
Ову неутешну исповест ћу једном видети у твојим крупним очима које ће ми се најпре загонетно насмешити а онда постати тужне и неодлучне. Али до тада, још ће много сутлијаша бити поједено док се не сусретну безбрижни грешник и кукавни светац. Јер, кад си с неким кога волиш увек искрсне нешто због чега ћеш кад-тад зажалити…
Лагала бих када бих ти, после свега, рекла да је ово горко искуство за мене. Можда је за тебе тешка прича, крвна веза је компликовано несаломива. Али када ти квалитетно остарели човек на самрти каже да те воли иако си жена његовог сина – е, то је велико искуство које доживе одабрани. Знаш оно када те одједном прожме мисао да више немаш никога кога одистински можеш да повредиш?
Не брини се, ти си још увек оно што мислиш да јеси.
Док је твој отац лежао на Неуролошкој клиници могао је да гута супице са мрвљеним кнедлама које му је његова полупокретна жена са свештеничком преданошћу правила, речито стиснутих усана. Чула сам звуке њеног последњег опела које је занемело као и њена издајничка непокретна нога. Са неизмерном немоћи, пратила ме је до врата и уз лако разумљиву, искрену завист посматрала како одлазим у болницу са цегером у којем је њена супа, да нахраним њеног мужа.
Кад су га пребацили у Кнез Село, у брдовиту и шумску околину града где је укопана болница специјализована за неизлечиве болести, клонуо је тихо: као да је изгубио снагу и одлучио да се преда што неприметније. Можда га је неочекивано пресекло осећање да се још више удаљио од његове давно изгубљене али никада туђе жене. Није више имао воље за гутање милиметарски издробљених кнедлица и ренданих делића шаргарепе.
Променила сам репертоар највећих хитова, али не и тактику певања без икакве тактике… Мутим плазму и млеко, као што раде праве мајке малим бебама које се скидају са сисе и прелазе на флашицу иако се не зна коме је теже због одвајања.
Твоја мама која себично гунђа чак и у тим тренуцима, не верујући да неко може неког да храни, брише и подиже на узглавље од умољчаних ћебади миш боје и јастука са поцепаном јастучницом… Да чини све те послове за које једино часне сестре имају желудац, руке и вид – а да од све те истински саучесничке мучнине нема никакве вајде, никакво право из домена наследничке користи …
Ипак ми је захвална јер муж јој је препуштен на милост и немилост надалеко озлоглашеним болничаркама из Кнез Села, које одустану одмах чак и од давања лека…Оне то мрцварење, сасвим логично, као професионални сведоци залудности разболелих људских живота, виде као напорну бесмислицу која доноси плату и пензију и здравствено осигурање за ситуације када се има смисла осигурати… Није ни чудо, годинама удишу устајали посмртни ваздух, ако га тако могу и назвати. Мислим да свако ко је једном крочио у тај застарели замак буде најпре омађијан најлепшим зеленилом – природним бедемом који смишљено заварава на први поглед. Али када посетилац ушета унутра почне да осећа како корача раме уз раме са смрћу. Језива фантазија, опипљивија од живота и додира колега и осталих ближњих у белим мантилима. А ја, ето, ту флуидну равноправност смрти и смрти видим као љубавни чин.
Можда зато што сам на време прочитала понешто о тим прелазним стањима, граничним а безграничним. Или си ми ти промрмљао нешто пригодно једном док смо се из болнице спуштали према граду и посматрали како муње осветљавају свакакве путеве али не желе да најаве грмљавину. Онако изгубљен и утучен и обновљен, гунђао си да «неко» није залуд некада казао како мртви не знају да су мртви. Баш као што ни живи не знају да су живи. Не знам зашто, али тада ми се учинило да си мене цитирао, из оних бесаних и бесполних ноћи када бисмо ишчекивали да телефон зазвони и јаве нам вест, коју си чекао као неку олакшавајућу пресуду у којој нема милости за тебе…
Једва те натерам да сваки дан одемо тамо…Знајући да је мушком детету најтеже да гледа оца како немоћно лежи, а до пре неки дан је бдио и над тобом и над твојим, безбедно одбеглим сином јединцем.
Свестан да си префињену педантност и натпросечне хигијенске навике наследио управо од њега, никако се не мириш са тим убљузганим подовима и оронулом прљавштином свега што га окружује: од полураспаднуте нахткасне боје рђе, преко плакара узетих из спаваоница давно порушених касарни из доба рушења краљевине комуниста, па до валовитог, коритастог кревета који жуља на први поглед. И, поврх свега, те однекуд ископане игле са скисељеним течностима, немарно забодене у телесинама разбацаним свуда око њега, као и у њега. Са гађењем гледаш у очеве неисечене нокте, док ми болничарка објашњава да то није њихова дужност. Немоћан си у тим стварима, баш као и највећа грицкалица са дужином која одговара распону ластавичиних крила. Преостаје ти само да као у бунилу понављаш како имаш жену која те увек утеши, успут радећи све што треба са лакоћом, чак и оно што је по болничком кућном реду немогућа работа. Кажеш да опслужујем и оца и особље и околне пацијенте «као да ми је ко зна који пут». И ја препознајем ветерана патње и мајстора издизања из најјаднијег пада. Код оваквих падова важи правило: што су плићи – више боле, што су дубљи – дуже се памте, урезујући се без анестезије на местима где је кожа најтања и најкрвавија.
Пристајеш из љубави према мени на сваки следећи ритуал виђења и додиривања, а видим твоје усисавајуће и зрачеће дивљење упућено њему – чак и сада када ниси начисто докле иде твој праведнички гнев, а одакле отпочиње фингирано осећање освете и наплата рачуна које си сам направио… Нека сећања је теже избрисати него их створити…
Стежем те за мишицу и говорим исправно: Не гризи своје десни, не ломи боре безнадежним грчом, не гужвај чело мислима које су мућак, не ружи животињским гримасама своје уписано лице јединог очевог потомка….
Престајеш да прикриваш поштовање његовој храбрости док га посматраш и покушаваш да га утешиш зато јер се твој одбегли син у међувремену претворио и у одбеглог унука. Не знаш како да му саопштиш да се не јавља на позиве нити одговара на хируршки прецизне поруке у којима му недвосмислено јасно стављаш до знања зашто би морао да дође и обиђе свог «исусовског деду», како си га прозвао без мрвице синовљевске љубоморе. А твој отац сажваће безубим покретима нешто несажвакано у устима без пљувачке и жучи. «Свако покаже своје право лице кад тад», говори гласом ослобођеним сваке горчине.
Није хтео да смета, а камоли да буде на било чијем терету, али некако се није осећао сувишним. Било је још нечег што је хтео да учини за тебе. Да ти пренесе неко теби незамисливо а толико драгоцено искуство. Спојио нас је, видела сам да зна да је успео и колико му је драго што још увек има снаге да уопште пожели да нашу љубав подели са добрим халуцинацијама, које су полако попримале загробну лепоту. Мада би ти више волео да кажем «непролазну». Али могла сам да уђем у његову још непомућену визију у којој су били сви његови – они које је заштитио и они који умеју сами да се заштите од лакомислених кошмара. Влажне, стакласте очи су довршавале необавезну проповед. Нема демона и анђела који нису онолико здрави колико су душевно болесни. Нема изабраних судбина нити пропуштених шанси; нема испуштених људи нити затурених златника. Нема неоткривених тајни нити неодсањаних снова. И нема кајања због проживљеног спокоја. Миран живот треба привести мирном крају.
Кад си га, изједен од немоћи и кривице, питао: «Добро, Ћирићу, и како ти се чини све ово што је било и што ће проћи?», зажмурио је, управљајући склопљене очи право испред себе, као да хоће да то што пристиже из даљине остане што даље од тебе. Потом је уморно али разговетно промрмљао: «Све што је требало добио сам». То је било довољно поштено речено да се замислиш шта си оно био пожелео да учиниш од свог уметничког, брижљиво растројеног живота… Никада ми нечија кома није оволико изгледала као доброћудно остарела дремка, истрошена од топлих погледа и стидљивих осмеха…
Из дана у дан га будим вештачким оживљавањем – уношењем превелике дозе шећера из воћног јогурта или мастиљаво бистрог сока од боровнице, само да чујем још коју причицу из мог града… Из времена када је добио тај музичарски надимак: Микаш. Казао си ми да су га тако «крстили» неки од његових свирачких колега егзотичнијег порекла: спомињао си мађарске Цигане или асимилиране Чехе који су имали врло формално музичко образовање, и мање формалне каријере…
Микаш их је сместио у неки од картонских кофера којих је његова путујућа душа пуна и не мисли да је важно да ми прича о њима. Уместо тога, држи ме за руку, трудећи се да то изгледа онако каваљерски колико је то могуће у овим нестаромодним тренуцима… И као да нам се слике преплићу…. Желим да се довољно поврати макар на мах и погледа моје сличице које ми теку кроз вене… Чујем његов сетни хропац који зрачи надземаљску ведрину.
«Ја сам био Краљ Трубе… Харао сам Београдом, по игранкама… Од Вождовачке цркве, преко Војводе Степе и Аутокоманде, до Славије… Тамо сам стигао са четрнаест година… Сам себи прао веш и правио храну… Свирао у разне лимене шерпе и остале пртене имитације инструмента који сам видео како изгледа у рукама Душка Гојковића… Али сам издржао и засвирао са онима који су издржали… Постао сам музичар, тражили су ме, тражио сам и ја ко зна кога… Када би свирали у тек започетом Новом Београду, враћали би се пешке… Целе ноћи се пробијали до града, тамо су нам биле газдарице и родбина код којих смо били смештени, увек привремено… Тада није било превоза, само пешчани насипи и шљунковите стазе… Прелазио сам Железнички мост, а негде у зору свраћао на бурек код једног мог Пироћанца… Био је добар мајстор, није ми обрукао завичај… То је био прави џезерски доручак… И са других свирки сам се враћао пешке. Нигде није било ноћног превоза, али сам имао Сан.»
Смејала сам се чисто, некако природно без обзира на трулеж који се хватао по ивицама његове присилно дроњаве пиџаме…. Седећи у прекраткој хаљиници на флекама прекривеном кревету мог свекра, без трунке гађења, квасила му скамењено чело и «лабелом» мазала испуцале усне боје сасушене крви, све време пазећи на препуњени катетер. Бленуо си у мене као у чудо. Јер ниси могао да гледаш у ту набубрелу кесу која је мирисала на гњилу слуз која се не да исцедити. То је за тебе била храброст и милост и љубав и све. Моја неизречена одлука да се спустим на дно у којем је непрохујали живот оставио твога оца да упозна себе и свој мир. Ни ја нисам варила ту иронију, али нисам о томе размишљала као о иронији. Умирање може понекад бити и озбиљна и достојанствена акција. Само што Микаш није имао снаге да изведе ту акцију. Али је зато имао мене.
Гледали су ме и остали пацијенти… Нарочита два младића са звездастим шавовима на лоше обријаним главама… Као да сам у њиховим отвараним па привремено затвореним лобањама препознала невине мозгове, те им уливала неку љубавничку наду у живот… Тек који дан касније си сложио мозаик препорука и веза које си потезао медју утицајним познаницима, и схватио да ти је отац смештен на оделењу за оболеле од канцера на мозгу – јер није било места међу простатичарима… Начелник Онкологије ти је рекао да их је највише с таквим фелером – барем кад је у питању рак у мушкараца…
Без обзира на издајничку простату, Микаш је знао сваку пору мог града: препознавала сам те рупе у зидовима који су покушали некад давно да ми ограниче одрастање…
Улазила сам и ја полако у сваку његову пору… Љуспичаво тело прекривено црним флекама од попуцалих капилара. Још нисам била болничарка, то је једино што сам мислила да никад не бих могла да будем. Медјутим, љубав нас натера на немогуће ствари, зато и јесте слепа и малкице малоумна.
Научила сам да баратам храњењем на сламчицу и осећала сам свако његово гутање. Појала изнутра док сам га појила кашичицом, хватајући његов онемоћали ритам који ипак није престајао да буде ритам. Знам, ово звучи као лаж, зато што истина ни у једној верзији не постоји. Смрт ради свој посао, али и живот не заостаје у суровом рмбачењу. Поделили смо ту мељавину наживо, двадесет дана је мера оностране лојалности и опипљиве истрајности. Сви ти одласци у теретану да ли су тада добили свој разлог за напињање и упумпавање крви у мишићаво месо?
Сваки нови гутљај ми је давао нову причу, а знала сам, што их више буде испричао ти ћеш му бити ближе…Удаљени сте већ годинама, бројним друмовима са лажним раскршћима… Не брини, да ниси тада побегао од њега данас не би стајао овде. А ово овде је једино место на целом свету на којем сада треба да будеш цео присутан, са гордим самосажаљењем у детиње крволочном срцу. Са свим својим густо намргођеним обрвама, разјареним бубуљицама, исперутаним ожиљцима, урокљивим очима, и утробом у којој туга разблажује бес док бес чисти тугу од патетике…
Замишљала сам те терасе на којима је млади Трубач, стамено висок уз дискретни неискварени осмех, заводио градске фрајле жељне помало сирове мужевне лепоте, правилних црта лица, широких рамена, скромне елеганције, беспрекорно зачешљане фризуре и свеже неразређене плаве боје у очима које су призивале порочне шлагерске певаче и згодне глумце што… Знала сам да је свака желела баш њега, такве смо ми урбане девојке. Могла сам да чујем трубу и осетим ритам… У том ритму понекад бих сметнула с ума место где смо све троје заглавили, и вешто нас пребацивала у мој звездани Београд. Чак си се и ти забављао заборављајући да су прозори херметички затворени, без еркондишна на 38 степени. Видела сам да се смешкаш поносно: «Никада ми ово није причао».
Али било је тренутака кад се није могло побећи. Окренуо си главу за трен када сам му марамицом одлепила са језика неки црни грумен који је подсећао на брадавичастог црва. Та сцена ме је мало пробудила из сећања, али видела сам олакшање на његовом лицу, као да сам му скинула уклету амајлију коју је себи натоварио на грбачу. И тако се сагнуо сувише ниско да би се усудио да се усправи – у том случају ризиковао би да угледа себе како се због колотечине брачне љубави исувише олако одрекао свог Сна…
Довољно пута си одгледао ту сцену престајући да пружаш иоле пристојан отпор. Само си кроз стиснуте зубе процедио како је време да му кажем да иде… Ниси више желео да му задајеш бол. Нема већег бола од родитељског – кад родитељ схвати да су се улоге замениле.
«Само му лепо дезинфикуј руке»… Породична традиција прања руку више пута дневно, није смела бити прекинута, чак ни у тренуцима распаднуте агоније. Нарочито не тада.
Следећи твоја упутства, рекла сам ужурбаним гласом младе мајке: «Микаш, ајде сад да се опростимо. Мораш да идеш».
Скоро да је галантно климнуо главом. Научио је да дели моју послушност. Већ ми је раније причао како су долазила погребна кола и како је видео своју мајку. Искренуо је главу али није успео да пронађе мој преклињући поглед. Само је кркљаво прозборио: «Обавезна масажа»
«Него шта», рекла сам, храбрећи и себе и њега, и заветујући се будућем сећању на онога који је проживео своје аутсајдерске адуте. «Обожавам масажу».
Тада ми се последњи пут осмехнуо, без неконтролисаног кежења…
На одласку си се окренуо и стао подбочен и погурен, исправан и постиђен. А он ти је махао попут суфлера у луткарском позоришту… Иако је диригент био негде другде, твој отац је истрајно наставио да замахује, у гологлавом бунилу, храбрећи те неизговореним «биће-све-у-реду» поздравом. Као његов тестирани професионални син, непогрешиво си знао шта то значи.
Ујутру сам ипак дошла сама. Понела сам плазму умуљану у млеко и воду…Затекла сам кревет ограђен чаршавима. Тужни поглед младића који је данима гледао у мене, због кога си ме терао да се облачим као за вечерњи излазак – ваљда да му на неки начин олакшам тајанствена признања на којима се заснива простачка медицинска истина…
Отишла сам до дежурне докторке, спонтано сажаљиве особе вредне сажаљења. Оне исте која ти је рецитовала песме њене покојне мајке, иначе стогодишњег феномена од старице што је стигла да буде и слушкиња у буржујској породици и начелник управе за дечије додатке. Видим те како је стрпљиво слушаш у чуду, као да декламује животопис твоје прерано умрле прабабе коју ниси стигао да упознаш, ни ти, ни твоји Сингери, Карвери, Бабељи и остали Хемигвеји. А докторка се држала Бранка Ћопића и Мике Антића, док ти је објашњавала порекло своје и твоје врсте. Које нису исте врсте… Тог четвртка, бенседински успореним гласом рекла ми је: «Чекамо, па ћемо вам јавити. Идите кући. Немојте сад да га дирате».
Поздравиле смо се учтиво и пошле свака на своје дежурство…
Морала сам да му кажем нешто важно. Искрала сам се и вратила до собе. Обрисала сам га као да се ништа не догађа. Поквасила сам његово нежно изборано, лепо уснуло, измучено лице. Влажне марамице су ми личиле на грану босиљка потопљену у водицу освећену твојим неисплаканим сузама. Присетила сам се како си причао покајничким гласом, у очајничком нападу кривице, како ти је отац набављао читаве грмове босиљка са Главне пијаце како би могао њиме да инхалираш твоје ларингитичне гласне жице. Које никада нису престале да вриште у знак победе, и да моле за помоћ да ту победу некако победиш…
Такву захвалност никада нисам осетила. Једноставно се облизнуо, дајући ми до знања да је ипак ту.
«Краљеви никада не умиру.То сам научила од тебе», прошапутала сам с непоколебљивим поверењем. Поново се облизнуо или ми се само учинило да му је тако најлакше да ми пошаље сигнал одозго.
«Сада можеш да кренеш. Слободно путуј у свој Сан и не брини». Ово није било последње што сам му рекла.
с љубављу: ©Лидија и Зоран Ћирић
