Све се теже живи. Не може човек да изађе на крај само са једном малом пензијом. Откад је Богољуб умро, бог да му душу прости, примам 70% његове пензије, али то није много више од оне моје.
Цене дивљају, а у стану свако мало треба нешто да се поправља. Ни ја нисам ништа боља – и мени често треба новца за лекове и прегледе. Срећом, кад се Сања са породицом одселила у Немачку, остао је њен стан, на лепом месту, на Врачару. Жао ми је што се не виђамо често као раније, али ипак, тај ћеркин стан је прави златни рудник. Пријатељица Стана се разводи, па ме замолила да остане неко време у том стану – док се не среди и сад видим да ће то бити добро: она ми нешто симболично плаћа али, чим се – за који месец – исели, моћи ћу да почнем да тај стан издајем, онако по пуној цени и то ће ми ваљда бити доста за пристојан живот.
Пошто ми је Стана прошле недеље јавила да је са бившим мужем завршила суђења и расподелу имовине, рекла је да ће се одселити до краја месеца – значи за две недеље. Таман да нађем станара, од првог. Одмах сам отишла у „Политику” и дала да објаве оглас: „Стан за издавање”. Распитала сам се код пријатељица и по комшилуку и смислила колику станарину хоћу да тражим, ни премало, ни превише.
Већ после неколико дана, почели су да се јављају заинтересовани. Неки би од сутра („Не, може, тек од првог – још станују људи”, рекла бих им), другима је скупо („Дођите да погледате, сигурно ће вам се допасти стан”, покушавала бих да их наговорим). Неки траже стан са гаражом, појединима смета што је на трећем спрату без лифта… Кад сам се већ, после десетак позива, забринула да неће бити лако наћи правог кирајџију, јавио се господин Мирковић. После само неколико размењених питања и одговора, рекао је да му се чини да ће тај мој стан за њега бити одговарајући и да хоће да дође, да га погледа.
– Кад може? Данас, сутра, чекајте да погледам календар, ‘ајте за викенд, може, недеља у једанаест, је л’ вам то одговара?
– Како да не, само изволите.
– Стано – одмах сам позвала пријатељицу – Је л’ ти оно рече да излазиш из стана за викенд?
– Па да, у недељу се селим. Већ сам спаковала већину ствари у кофере и кутије.
– Е, супер! У недељу у једанаест долази потенцијални станар да прегледа стан.
– Добро! У суботу ћу да почистим, а ти дођи у недељу ујутро, да провериш да ли је све Ок, да попијемо кафицу за опроштај и да ти дам кључеве.
– Е, сила си, Стано! – хвалим је – видећемо се ускоро.
„Стана” – пише на екрану мог мобилног који зуји у недељу ујутру, тек што сам устала. Док сам притрчала и узела телефон, престао је да звони. Позваће поново, помислим, притиснем „унмуте” и одем у купатило. Док сам тамо, чујем да звони, истрчавам и мокрим рукама притискам „ансwер”.
– Ало, Стано? – кажем. Са друге стране чујем убрзано дисање и Станин плачни глас:
– Долази хитно овамо!
– Шта се десило? Је л’ си добро? – сад и ја скоро да вриштим.
– Ама, жено, ја сам добро, него долази сместа, имамо миша у кујни!
Најбрже што сам могла, натукла сам неку хаљину себи преко главе (Ипак мораш да изгледаш пристојно кад дође, после, онај Мирковић, будући станар, сетим се), улетела у неке парадне ципеле и зграбила МаxМара мантил. Срећа, не станујем далеко, па сам брзо стигла и озбиљно задихана улетела у стан.
У предсобљу стоји неколико кофера, торби и картонских кутија. А у кујни, Стана клечи на кухињском столу. Крупна је она жена и схватам да јој није било лако да се тамо попне, камо ли да се скроз усправи; а и ударила би главом у лустер изнад стола. Осим Стане, на столу је још једна преврнута чаша за воду, која прети да слети и разбије се у парампарчад, тањирић са остацима неког доручка, сланик и испресавијане новине.
Стана уплаканим очима буљи у мене и виче:
– Тамо је! – показујући према фрижидеру, али не окрећући главу – Тамо је! – понавља – у ћошку, иза фрижидера! – прецизира.
Прво што ми пада на памет је: Затварај врата!, да се не бисмо јурили по целом стану. Друго: Скидај мантил – нећеш ваљда у МаxМари да се јуриш са мишевима! Стојим код улазних врата у кујну и не видим место где се крије миш па се, полако, крећем око стола.
– Хоћеш да ти помогнем да сиђеш? – питам, јер мислим да јој не неудобно тако, на коленима, а и опасно је да дрежди на врх стола.
Стана пригушеним вриском одговара:
– Нипошто! Не силазим, док је тај ту!
Са стратешки боље позиције примећујем миша уз ивицу фрижидера. Мрда њушкицом и брчићима, тресе се и престрављено ме гледа. Прилазим полако, у пролазу поред стола усправљам чашу, да не склизне на под и дохватам новину.
– Јао, шта ћеш с тим? – испитује ме Стана, а сигурна сам да и миш исто мисли. Још сам му ближе, раширим новину и бацим је преко њега.
Стана врисну: „Ију-у!”, миш скичи, а ја станем на новину. Ухваћен је! Нема где! Притисла сам га оном мојом, једном парадном ципелом, а он се мрда, покушава да се измигољи испод новине. Сагнем се и, држећи га ногом испод новине, извучем кофу из ормарића испод судопере и поклопим и миша и новину. Стана вришти: „Ију-уу!”. Онда, у једном скоку, дохватим неколико књига кувара са оближње полице и ставим их преко кофе. На крају, као додатну сигурност, окренем једну столицу наопачке и наслоним је, укосо, преко књига на кофи. Сад могу да одахнем и посветим се другим приоритетима, односно Стани.
– Готово је! – саопштавам свечано, а она се и даље тресе, клечећи на столу. Једном руком придржава браду која се необуздано дрма, а другом, окренутом у страну, одржава равнотежу.
– ‘Ајде сад полако да сиђеш – позивам је и нудим да је придржавам, док се искобеља из неудобног положаја.
– Знаш – још јој се тресе глас – мислила сам да ће да ме стрефи срчка! Полако се спушта, једна нога, столица, друга нога… Свако мало баца поглед према кофи и према мени. Није сигурна да ли је прошла животна опасност. Мени је помало смешна, али покушавам да имам и разумевања – није то мала ствар, кад те тако обузме паника.
Кад је коначно сишла са стола, исправила је хаљину и мало се повратила од паничног напада. Потом Стана баци поглед на сат и саопшти ми:
– Хвала богу што си стигла на време. Мој такси мора да је већ стигао.
Тек тада и ја погледах на сат и узвикнух:
– О-па! Па већ је скоро једанаест! Сад ће и мој станар да се појави! – а кроз главу ми пролеће: Препун ходник кофера и кутија, испретурана кухиња, миш испод кофе… На шта ће то да личи?
Стана се сасвим прибрала и жури да јој не побегне такси. Брзо ме је пољубила и рекла:
– Хвала ти! – и устремила се ка излазу. Још увек помало узбуђена, граби кофер, торбу качи о раме, картонску кутију узима под мишку и уз последње – кључеви су ти испред огледала – одјури низ степенице. Оставља ме саму, са мишем и потенцијалним станаром, који само што није стигао.
Враћам се у кујну, исправљам столњак и подижем једну преврнуту столицу. Чашу и тањир спуштам у судоперу, а све време гледам на моју склепану конструкцију – импровизовани мишји затвор (или гроб?): наопачке столица, која притиска књиге, које притискају кофу, која притиска новину, а новина покрива миша. Шта ће тај човек да мисли, кад угледа ово? Миш у кујни? Ма, окренуће се, без много размишљања… Џаба ти и повољна цена и одличан комшилук и близина јавног превоза и пијаца… Један мали миш (макар и испод кофе) све то потпуно обезвређује!
У магновењу, тренутак пре него што ће Мирковић да зазвони на вратима, смислим да уместо столицом, књиге и кофу притиснем тешким месинганим аваном (на горњој полици, лево је стајао, остао још од моје маме, не сећам се кад је коришћен последњи пут… Вероватно никад…), а да столицу ставим у исправан положај, али преко мишјег затвора. Тако ће, ваљда, бар да изгледа да столица стоји нормално, уза зид крај фрижидера, а шта је испод ње – то ваљда неће да упада у очи приликом прве посете непознатом стану. Је л’ тако да неће? Још ми једна генијална идеја пада на памет: МаxМару ћу да пребацим лежерно преко те столице! Потпуна камуфлажа! А онда се зачуло звоно на вратима.
– Ко је? – питам, мада знам одговор и потенцијални станар узвикује своје презиме. Тек пошто сам му отворила, примећујем једну Станину картонску кутију у ћошку предсобља. Станар је веома висок, леп и фин човек Само да пожелиш таквог!, одмах сам схватила. Љубазно се представља и рукује, насмешеним очима почиње да шара по стану и констатује оно што га интересује. Понекад љубазно постави питање, кафу је одбио: жури се каже, има још неколико станова данас да погледа… Ама, шта има даље да гледате?, мислим, али не кажем. дневна соба, спаваћа, он обраћа пажњу на поглед са прозора, загледа купатило, пита:
– Да ли Вам много смета бука са улице? – и ја хоћу да га уверим да бука није страшна, па кажем:
– Спаваћа соба гледа на дворишну страну. Констатујем оно што је очигледно, а што није одговор на његово питање. Причала бих ја са њим лакше и мирније да нисам у стресу због миша испод МаxМаре, испод столице, испод авана, књига, кофе и новина…
Мирковић полако улази у кујну, а мени срце хоће брзо да изађе на гушу.
– Фрижидер… Судопера од нерђајућег челика… Машина за судове… – посматра пажљиво по кујни као да је професионални кувар и у истом даху наставља – … Ја сам, знате, професионални кувар, па волим да ми је и кујна у стану у реду!
– Па нека, нека, само ви гледајте! И ја сам нека вајна куварица… Има… Има овде све што је потребно! – не могу да одвојим очи од МаxМаре на столици. Или ми се привиђа, или се та столица стварно помало помера у страну? Привиђа ми се, сигурна сам.
Инспекција је завршена, Мирковић напушта кујну и гега се према излазу.
– Најлепше вам хвала, госпођо. Диван вам је стан и има све што је мени потребно. Не верујем да ћу у овим другим посетама данас поподне наћи нешто боље, па ћу вам се, највероватније још вечерас, јавити да потврдим. Откад сте рекли да је стан слободан?
Одговор, руковање, осмех уз: „Јавите се!” и – оде. Враћам се на бојно поље, отварам прозор и седам за кухињски сто, да запалим цигарету и смислим шта ћу са мишем. Присећам се редоследа ствари наређаних на његову главу и схватам да, нажалост, новина није испод миша него преко њега. Али, скичао је, убеђујем себе, мора да је црк’о!, али не делујем себи убедљиво.
Покушавам да се сетим да ли можда, у неком буџаку у шпајзу или подруму, имам мишоловку. Сећам се да је мама кудила оне нехумане и куповала мишоловке које су моусе-фриендлy . Прве могу да се набаве на свакој пијаци: мале, дрвене плочице са патент-федером на који се стави комад сира и које звекну миша по глави кад приђе и, ако га баш и не гиљотинирају, прикљеште га за то парче сира на дасци, док газда-убица не дође. Оне друге, мамине, хумане – налазе се само по специјализованим радњама са органским производима, у биљним апотекама и продавницама опреме за кућне љубимце. Дакле, мораш врло да се потрудиш да их нађеш и да одвојиш озбиљну кинту да их купиш! То су мале, пластичне направе, скоро к’о флашице са широким грлићем у које се стави мамац, а од миша се очекује да уђе и да не може да изађе. Кад га газда-хуманитарни-активиста нађе, обавезан је да свој плен однесе у неку шуму, што даље од куће и да га тамо препусти природи. У упутству за употребу не пише да ли газда треба да одлази редовно у ту шуму да храни миша и да се брине о његовом благостању, али – према мојој мами – то није забрањено.
Елем, миш је испод новине, нажалост није на новини. Мораћу да га некако ухватим, кад будем полако склонила мантил, столицу и књиге, а након тога брзо да подигнем кофу и новину. Једно по једно, клечећи у ћошку кујне, вршим све неопходне, горе наведене, радње. Кад сам стигла до кофе, примећујем да се миш опет мрда испод новине. Брзо се придигнем и поново станем на њега, не баш свом тежином (Не могу да га баш тотално згњечим, нешто ми се то баш то не допада!), али ослоњена сам довољно јако да не може да мрда. Скичи, али не може да мрда. Шта ћу сад? Опет кофа? Нисам ни потражила ону мишоловку – можда лежи негде тамо где је био аван, иза ђевђира и тучане Титан машине за млевење меса? Помишљам да га опет поклопим кофом, док не смислим коначно решење, а и хвата ме полако грч у овој нози којом га држим. Схватам да нећу још дуго моћи овако да издржим, чувајући миша под ципелом, осврћем се, тражим ново оружје. Поглед ми падне на оближњу паркет-лајсну која се мало одвојила од зида и у њој препознајем моју катану . Зграбим лајсну и уперим је као копље према уљезу и померим мало моју јадну ногу. Миш крене да бежи према зиду и како извири испод новине, моје копље га притера уза зид. Згњечићу те, гаде!, помислим а: „пробошћу те на крају баладе!” кажем му наглас.
– Ју-хуу! Вратила сам се! – изненада виче Стана, бану у кујну и препаде ме. Последње што сам у том моменту очекивала, раскречена на кухињском поду, са једном паркет-лајсном на мишу, а мислима у лудом тобогану потраге за коначним решењем.
– Вратила сам се, иако сам прошла пола града! – узвикује и ништа не примећује Стана и смејући се улази даље жустро у кујну – заборавила сам ову кутију!
Препаднем се и окренем према вратима од кујне, мислећи: Откуд сад опет она? Како је ушла, откуд јој кључ?, али та питања остају неодговорена и за неку другу прилику, јер се овде, сад, дешава нешто много важније, трагичније. Изненађена, окрећем се према вратима од кујне, буљим у Стану са кутијом испод мишке, а притисак мог импровизованог дрвеног мача попушта и миш граби своју животну шансу, измигољи се испод копља и – како нема ни новине, ни кофе, ни лајсне да га даље спутавају – даде се у галопирајући јуриш према Стани и спасоносни бег из кујне. Ја псујем, бацам лајсну и, устајући, шутнем кофу, а Стана опет вришти и пење се на кухињску столицу, све са оном другом кутијом у наручју. Миш, слободан и одморан, тутњи из кујне у предсобље и одатле даље, у непознатом правцу.
Стана се после смирила и, све са кутијом, отишла… Мирковић се предвече јавио, узео стан, усељава се сутра ујутру, рано – ако може? Може, може, наравно! А ја? Ја целу ноћ тражим миша. Портвиш, лајсна, сва светла упаљена, плус батеријска лампа и – ето мене, на све четири… Свака соба, сваки ћошак, систематично, затварам за собом једна, а отварам испред себе друга врата. Проверавам да ли има негде нека рупа у зиду, пролаз испод врата, удубљење у намештају где би могао да се сакрије… Целу ноћ! Померам и враћам намештај, дижем и спуштам тепихе, скупљам прашину испод кевета и иза ормана, где ни најдетаљније чишћење стана до сад још никад није стигло… У једном тренутку, негде пред зору, док чепркам и брискам прашину иза софе, испружена колико сам дуга преко ње, падне ми глава и, као омамљена, паднем у поwер-нап . Не знам ја да сам заспала – да знам, ја не бих то учинила! Али, зна миш, само не онај мали испод кофе и новине, него један црни, чупави, већи од мене – приближава ми се преко собе, мрда њушкетином, кези се и кикоће, онако ситно и злобно, као у неком хорору. Пробудих се пре него што ме је шчепао. Ух, ужас!, вриснем у себи. Нема спавања, док га не нађем!
Ујутру, у понедељак, у осам нула-нула, Мирковић стоји –тачан као сат, усправан као бандера – пред мојим улазним вратима и звони. Ја вичем:
– Ко је? – мада знам одговор и тек тада схватам да је прошла цела ноћ.
Он каже: „Мирковић” и ја се дотетурам до улаза и отворим му. Поред врата ме, из огледала, гледа рашчупана жена, згужване хаљине и избезумљеног погледа. Изгледам као да целу ноћ нисам спавала, као да сам бауљала по подовима и јурила невидљивог и неухватљивог непријатеља.
– Добро јутро! – весело ми се обраћа мој нови станар и додаје, док уноси свој кофер и ранац – замислите, госпођо, доле, на улазу у степениште, сад, кад сам улазио, изјури из зграде на улицу један мали миш! Немате ваљда и Ви мишеве у стану?
