Понедељак, 16. октобар 2017. године – 13.00 часова – Дом Војске Југославије (сада Србије), улица Француска 2 – Београд – код Трга Републике (сада Трг Неслободе)
Обраћање Команданта Книнског Корпуса и Најјаче НЕПОБЕДИВЕ јуришне бригаде која је стигла на 23 км од Загреба опколивши га у току ноћи са свих страна – секунде су биле у питању да се похапсе они који су за рачун страних обавештајних служби, страни плаћеници, издајници, ратни профитери, фашисти, који су за рачун империјалних сила поробили своје народе и довели у безнађе тајним плановима прављења тзв „крвавих граница“ на Балкану започетим још 1972 године у режији Гојка Шушака.
Слободан Вукосављевић, аутор књиге:
„Даме и господо, поштовани пријатељи, другови и саборци!
Част ми је да вам представим своју књигу која сам писао после мог пензионисања.
До сада сам написао четири књиге, пажњу је привукла књига „Зашто је пао Книн“.
Књигу „У ВИХОРУ МИЛОСРЂА“ сам писао и написао у једном великом поремећају односа међу људима у тешком ратном времену. У времену бурних промена у условима страних утицаја који су изазивали сукобе међу народима, али на жалост и унутрашњем нејединству и неслози међу нама Србима.
Пишем у условима повратка авети из прошлости која је проузроковала рат међу народима, али која је изазвала и сукобе међу људима и сукобе у самим личностима.
Тај вихор сукоба називам вихором милосрђа који је изазвала једна у низу историјских западних демоктатија милосрђа и њеном Петом крсташком рату, када се сукобљавају браћа против браће.
У првом поглављу описујем тешко стање у СРЈ и Србији, чиме је условљено, и утицало на стање у РСК, где се то стање испољава у далеко тежем облику, које приказују ратни сукоби.
Деведесет трећа година је веома значајна за Српски народ, пре свега у његовој подели и нејединству, у подели јединствене територије, јединствене оружане силе и небризи једног дела народа за судбину његовог другог дела.
То описујем у другом поглављу, када нас војнике, другове и саборце деле и отуђују.
Двадесетпрвог јануара деведесет треће године, почетком викенда, када су институције међународне заједнице и администрације њених органа паралисане, ван функције, отпочела је агресија Хрвата на српска села и огњишта у Равним Котарима, у Републици Српској Крајини. Сва средства јавног информисања савезне државе су ову вест објавиле без одређене реакције државних органа и институција.
Као да су чекали званичан став ментора који су можда, на нашу општу националну жалост постојали, или можда због кукавичлука или тренутне слабости или неспособности званичних органа СРЈ да предузму хитне мере да се агресија заустави и да се почне аутоматско кажњавање агресора због грубог кршења међународног права, међународних гаранција и органа који их спроводе, као прихваћених обавеза, у заштити српског становништва на сопственој територији.
И, уместо да се хомогенизујемо и да дамо јединствен одговор на НАТО агресију, они нас поделише.
Ево отписаше и нас. Отписаних је било око осамдесет, за два аутобуса. Пуковник наочарка ми невољно пружи списак отписаних, што ја одбих и одбрусих му да га преда својој Врховној команди јер на њему нас има разних, па вам можемо и затребати, времена се мењају, а можда вам нешто и дугујемо, понеко правило, ћебе, а можда и оружје, оно из ЈНА.
Гледао сам врло жив скуп људи углавном средње доби и старијих. Већину њих сам познавао, из школе, из трупе, највише са ратишта из првог полувремена “утакмице“ ратног вихора од септембра деведесет прве до јуна деведесет друге године, као припаднике ЈНА.
Сели смо у аутобусе и кренули. Родбина и пријатељи су нам махали са сузама у очима. Уздахнули смо за онима који су нам најдражи.
Ко се радовао војнику сем онога ко га је родио и онога кога је он родио!
Нико га други није ни волео сем ратних другова са којима је делио добро и зло.
Војнику је најбољи избор бити тешка жртва рата, јер га једино тако понеко помиње и понекад сећа, не из захвалности, него из потребе, у зависности из којег је табора српске поделе.
Шаљу нас преко територије Других Срба, који су према нама званични и хладни на територију Трећих Срба за које и не знамо како ће нас примити и да ли смо им уопште добро дошли.
Е, моји српски официри, ми нисмо само отписани него смо и илегалци.
Према нама се ови Први Срби тако и односе. Немојте да се изненадите неповерењем и накарадним пријемом непријатељски расположених Српских бирократских радикалиста у Книну!
То је мој други одлазак у рат.
Први пут сам ишао као припадник ЈНА у моћној и спремној Армији да се обрачуна са хрватским паравојним формацијама.
Нису нам дали, они који су одлучивали о судбини Српског народа и Војске, имали су друге циљеве, а не оне циљеве за које је ЈНА имала своје Уставно право и своју Уставну обавезу.
Нису нам дозволили, само зато што су се плашили за своју судбину, а ми војници смо погрешили, што смо се сукобили са хрватском сиротињом а носиоце рата у Загребу и Београду дозволили да нас униште.
Оптуживали нас од Словеније, са којом су склапали договор о подели а за своју велеиздају оптуживали нас војнике, те спречили коначан обрачун са словеначком паравојском, повратком јединица у гарнизоне и повратком 150 авиона назад у базе.
Нису нам дали да победимо, него нас својом лажном и прљавом медијском кампањом пред народом провлачили кроз блато издаје и срама. Знали су, да би исту судбину доживели.
Напустили су своје циљеве и оставили Српски народ на цедилу.
Ево сада идемо да се бранимо, јер нам нису дали да победимо.
Ми смо њима помогли од Шваба да се ослободе а они нас оставише на цедилу као да нисмо њихови, или смо за неке овде погрешили што смо им уопште помагали, јер тврде да није требало против фашизма ратовати.
Ево, на коридору територије Других Срба, трећи пут, нас претиче колона Арканове гарде од десетак људи у три возила, два Пајера и једно мање војно теретно возило. То ме помало охрабри, те промислих у себи да је добро да се бар неко креће тамо где се наши Срби убијају, протерују са вековне територије, где се пале њихова огњишта, где се руше трагови њихове културе, где се руше споменици њихових жртава које су им наши заједнички злотвори нанели кроз историју, вековима уништавали, протеривали и покрштавали.
Није било гласова против агресије од стране наших католика, шпијуна, невладиних организација и њихових такозваних независних медија.
Није било прозивања и осуда својих НАТО савезника, осуда агресије својих истоверника, према којима гаје скривену пажњу и жељу да не узнемиравају своје империјалистичке власнике.
А овде у Републици Српској, код Других Срба ништа ново. Понешто је и бледо речено, као да тамо негде на пијаци комшија продаје краву. Уосталом, овде је све криминализовано, приватизовано, отуђено и дошло до сличних схватања ситуације.
Доласком у Книн, у првим сусретима са војском и полицијом и распоредом МУП и ГШ у војној згради, видан је примат полиције.
Жива слика и прилика стања у Србији. Тај однос је владао у целој Крајини, а колико ми је познато и у РС. То стање више пута описујем у књизи као један од значајних узрока пада Крајине.
Крајина је била располућена, нико није могао са никим, Бабић и Мартић су у сукобу и то више што су желели и више што нису, (додати изборе 94).
Јављам се команданту ГШ, са рапортом кога сам довео…. који ми са тешко незрелом констатацијом одговара: “Боље да си довео два потпоручника”.
То је догма Мартићевих полуписмених владара којом пуковнике трпају у ров, да би владали својим примитивним царством.
Сметали су искусни официри из трупе и рата, образовани наставници, професори и доктори наука, чак и светског гласа.
Уосталом ако су отписани у Србији шта ће и мени, иако су они једини ти који су својевољно дошли у рат.
Добијамо информације о стању на фронту, са тенденцијом слабљена напада ХВ, врши се распоред отписаних официра из Србије, распоређен сам и ја на месту главног оперативца у Главном Штабу, инсистирам, и упућујем се на фронт.
Описујем сусрет у команди ОГ у Бенковцу и упознајем са веома тешким стањем на ширем простору ратних дејстава, а затим на командно место 91. мтбр (моторизоване бригаде) од око 5.000 бораца, где сагледавам стање на самом фронту.
Сусрет са командантом Богуновићем, који ми представља врло критичну ситуацију на фронту, што као последицу недисциплине, што слабог одзива и слабих организацијско мобилизацијских припрема и као последица непопуњених и неисправних борбених средстава и низ других слабости.
Али захваљујући храбрости и борбености тенкиста капетана Колунџије и пешадинаца на фронту, уз изузетну сналажљивост артиљераца, напад Хрвата је заустављен.
Описујем напад на Команданта бригаде пуковника Богуновића и његову смрт, сусрет са Арканом и десетак његових гардиста из Београда, посету наше савести да опише херојство српске гарде.
Описујем стање на фронту северно-далматинског корпуса и садејсво са ВРС и Личким корпусом, а на основу извештаја, и стање војске СК у целини.
Описујем расуло Обровачке бригаде и њено враћање на фронт.
Описујем заустављање агресије Хрватске Војске и три неуспела против напада наше војске да се поврати окупирана територија.
Долазак добровољаца, њихова тотална неупотребљивост и велика медијска реклама.
Све је више вредело него сељак и радник који је ратовао и хранио своју неверну децу, коју су други индоктринирали и онеспособили за борбу и рат.
Описујем покушај покретања народа у бежанију под утицајем Пете колоне.
Описујем убиство рањеног борца од стране четника и погубност у подели народа и инсистирању на пропалој и превазиђеној доктрини рата у одбрани огњишта.
Смиривање фронта и анализа стања војске.
Упознавање Скупштине са веома лошим стањем Војске РСК и предлог за њену реорганизацију.
Израда плана „МАЧ“ за формирање јуришне бригаде „Војвода Вук“, који је добио велику подршку у народу.
Покушај и неуспех, уз навођење свих узрока неуспеха, од опструкције локалних моћника и самог Председника Републике, неспособност и војног и политичког фактора, и покушаја њеног физичког разбијања ангажовањем на граничне страже.
Упућивање тзв Капетана Драгана у Крајину и његов покушај њеног преузимања или разбијања.
Моје упозерење најодговорнијим људима Крајине, да ако се војска не реорганизује нестаће и ње и народа:
„Господо, ако се не предузму мере на стварању снажне војске, нестаће и народа и Крајине.”
На захтев Команданта откуцао сам своје упозорење у 12 примерака и поделио челним људима Крајине.
Општа малодушност, нејединство и неслога у Крајини није могла да се превазиђе па је дошло до и препланирања плана.
Упућивање тзв Капетана Драгана у Крајину и његов покушај њеног преузимања или разбијања.
Препланирање реорганизације Војске по регијама и тотални неуспех.
Пресељење језгра бригаде у Лику и проблем и крај пројекта МАЧ.
Крај
У својој књизи коју нисам објавио, у улози Команданта севернодалматинског корпуса описао сам напоре за стварање снажне организацијско формацијске структуре војске и сигуран ослонац за мир и сигурност српског народа.
Крајина је била граница за коју сам био сигуран, да ако падне да ће паст и Србија. Тако сам се односио према изградњи војске и њене моћи.
Имала је потенцијал, инфраструктуру, наоружање, веома повољне орографско-географске услове, веома богате историјске традиције за вођење рата, које наводим у уводном делу од неколико векова пре нове ере, изворе живота и прилагодљивост народа тешким условима, а тиме и могућност за дуготрајну борбу и победу…
Али није имала циљ, вођу, јединство, дисциплину и није имала снагу да се обрачуна са криминалом, да спречи паравојску и да се заштити од непријатеља, и туђег и свога.
А, да ли је српски народ уопште имао то што није имао српски народ Крајине, да га је имао, имали би га и Крајишњци.
Све негативне појаве које сам навео у књизи “Зашто је пао Книн”, су природна последица стања које наводим у овој књизи.
Па драги пријатељи, који се са мном не слажу о кључним узроцима пада Крајине, морају да се загледају у судбину народа и да виде своје лице и испитају своју савест, колико су тој судбини допринели.
Да они, који су носиоци тих узрока, врате опљачкано богатство народа, да се исповеде пред поштеним свештеницима због криминала који су починили, за лажи и обмана које су посејали, издаја које су починили и које чине, ако уопште имају веру, да врате лажне пензије, лажне инвалиднине, борачке привилегије и незаслужене чинове и одличја.
Крајина је имала на списку око 65.000 бораца и око 200-250 активних старешина официра и подофицира, то је 0,3 до 0,4 %, који су распоређени у општинама и местима свога порекла и под потпуним утицајем локалне политике и локалних моћника.
Врло мало официра знам, а познајем их скоро све, који су били ван утицаја крајишког болесног система, па одакле људима прљаве свести мотив да су за пад Крајине криви официри, сем римокатоличке доктрине и наших непријатеља, као и Србља која се у ту доктрину вешто уклапала, ради спровођења својих прљавих интереса. И, наравно прања руку одговорних у пребацивање кривице на некога ко фактички није ни постојао.
Све те узрока пада Крајине које описујем види се и по статусу њихових носилаца на разним дестинацијама у Србији и свету.
Зашто сам дигао кредит да објавим ову књигу.
Прво, да дам свој допринос истини за страдање српског народа,
Циљеви објаве и промоције моје књиге ,
1. Да, у памћењу Срба, освежим сећање на геноциде хрватског народа над српским нараодом, јер се заборавља.
2. Да подсетим хрватски народ на одговорност за геноцид који су починили над Србима, западне земље и Римокатоличку Цркву а који су хрватски народ у злочинима подржавали.
3. Да подстакнем историјску одговорност и бригу младих генерација Срба и Хрвата за ослобођење окупиране Републике Српске Крајине и остварење историјског помирења наших народа.
4. Да се од младих људи у српском корпусу организује покрет и институције за бригу над српским народом и сарадњу са Хрватском и међународном заједницом, Кином, САД, Русијом, Индијом и Ватиканом за обнову Републике Српске Крајине
5. Да се сазна истина о узроцима рата и чиноцима зле судбине српског народа.
Почео бих, “Сви они који су радили на разбијању Југославије, дали су велики допринос за разбијање српског народа и дали су велики допринос за нестанак РСК и протеривање крајишких Срба са својих вековних огњишта”.
Дођосмо на поћетак, неки нови Срби ми рекоше ово је твоја отаџина, а они је опљачкаше као да је туђа.
Уједиња Немачка, распадом Совјетског Савеза, окупља старе савезнике и терором англоамеричке коалиције, под идеологијом римокатоличког комесара и православног клера, новим оковима социјалне, националне, верске и сваке друге људске и опште овоземаљске догме и неправде, руши стратегију, да сиротиња има своју имовину и да свако живи од свога рада. На сцену враћа доктрину „пљачке сиромашних од стране богатих“.
Српски народ неделима својих издајника, страних слуга и поданика, који их пљачкају, из благостања пада у ропство.
Србија је своју слободу стицала стварањем Српске Војске у Кнежевини и Краљевини, победом у Балканским ратовима ослободила државу и стекла углед на Балкану и као држава и као сила која је у стању да своју државност брани.
Победом у Првом светском рату Српска војска постаје база Војсци Краљевине Јудгославије. Иако снажна и модерна војска, издајама доживљава неуспех и распад, а потписивањем капитулације војска Краљевине Југославије нестаје.
На просторима Југославије стварају се квинслишке државе и квинслишке војске.
Ствара се нова војска која постаје јединствена оружана сила, пре свега Српског народа, која се разбијањем Југославије трансформише у Војску РСК, Војску РС и Војску СРЈ.
Војска РСК је само делимично стасала у борбама у јединицама ЈНА, а остале снаге су борбено биле потпуно неупотребљиве. Војска РС је стасала у борби и постала значајан ослонац српском народу уопште. А, ВСРЈ пружа снажан отпор НАТО агресији и постаје снажан бедем англоамеричком колонијализму.
Победом Пете колоне Петог октобра 2.000 отвара врата колонијалном имеријализму који уништава војску и пљачка државу и народ.
Према томе видљиве су снаге које су издале Крајину.
Покретом народа и стварањем народног система и привреде стећи ће се услови и за стварања народне војке.“ – крај цитата
Дођите у што већем броју јер се само три ствари не могу вечно скривати: Сунце, Месец и ИСТИНА!
