Могу вам рећи да код мене све више расте помисао да сам требала да се родим као мрки медвед и да сада лепо спавкам у некој пећини, па да преспавам све ово што нас окружује и када се пробудим на пролеће да некако испадне да је све био само врло чудан сан. Али нисам мрки меда и нема за мене те пећине, те ето међу људима се крећем и тада се свашта види и чује.
Тако ме ове млађе генерације „обрадише“ да се латим играња неких игрица и кренух са неком, да им правим канда друштво, а зову је „Међу нама“, односно на енглеском „Among us“. Како постадох нешто чини ми се „тврда“ на уши прво чух да се игрица зове Мунгоси и од тада је ваша Неда тако и зове. Ко није имао прилику да је игра, ево укратко: игра до 10 играча, који су у свемирском броду и раде своје задатке како би брод био у добром стању, а међу њима се налазе једна, две или три варалице, како на енглеском пише imposter, а који су задужени да некога, пааааа … рецимо „среде“. Као трилер у свемиру, јер остали морају да ухвате варалицу и да га избаце у космос и тиме спасу себе и своју екипу. Да, мало је насилна, али ми, неки бар од нас старијих, играсмо и ону друштвену игру „Клуедо“ („Cluedo“), наравно не са оваквом технологијом, већ картицама, фигурицама и коцкицама на табли, и проналазили смо ко је починио злочин, где и чиме.
Ето сада нове генерације то раде боље технички опремљене са играчима много удаљенијим од њих и различитих генерација. Како се време мења. Е, да се вратимо на име игрице, оно које јој је ваша Неда наденула услед чудног стања слуха, на који приметих да утиче и то што носим маску преко носа, те као да носом слушам, а не ушима, и све тада чудно чујем, па иако уопште не изгледају као мунгоси, ваша Неда и даље зове игрицу тако, јер некако подсећају ме понашањем на те животињице, прецизније на меркате, који су припадници породице мунгоса. Када се огласи онај аларм, па сви похрле у неку кафетерију на састанак, тачно ми пред очима севне она фотографија мунгоса/мерката када осматра околину седећи на задњим ногицама, док истеже врат колико год може како би боље и даље видео шта се то тамо дешава.
А тек када се сви скупе да одраде неки од задатака на једном месту – их, исти малени меркати, бар вашој Неди тако изгледа, те се интерно запати име Мунгоси. Побегнем често од тих малих мунгоса, јер нисам генерација којој је таква врста игре претерано блиска, иако се човек на све навикне, али не бих баш ни волела да се на технологију толико навикавам и кренем мало у шетњу и неке задатке своје у реалности да решавам како би овај мој „брод“ и даље могао да „плови“, те видех да у пешачкој зони у мом мести има деце, која се играју и трче.
Тако ми би топло око срца, јер нису значи сва прешла на виртуелну игру, већ онако како је природа и мислила, трче својим ногама, као и ми некада, са друштвом из комшилука. Играла су се деца јурке неке већ и дечак дотрчава до девојчице, такне је руком, а ја очекујем да викне „шуга“, јер тако беше некада пре, па би тада онај који је „шуга“ јурио друге, када мали викну „имаш корону“ и девојчица настави да јури остале. Ето, како нове генерације променише игру и игра „шуге“ поста игра „имаш корону“. Нова времена, нови нараштаји, нова збивања око нас, колико само утичу на те малене људе, а колико ће тек утицаја бити, питам се?
Ваш „експерт“ за правила Неда 18. новембар 2020. године
