Mogu vam reći da kod mene sve više raste pomisao da sam trebala da se rodim kao mrki medved i da sada lepo spavkam u nekoj pećini, pa da prespavam sve ovo što nas okružuje i kada se probudim na proleće da nekako ispadne da je sve bio samo vrlo čudan san. Ali nisam mrki meda i nema za mene te pećine, te eto među ljudima se krećem i tada se svašta vidi i čuje.
Tako me ove mlađe generacije „obradiše“ da se latim igranja nekih igrica i krenuh sa nekom, da im pravim kanda društvo, a zovu je „Među nama“, odnosno na engleskom „Among us“. Kako postadoh nešto čini mi se „tvrda“ na uši prvo čuh da se igrica zove Mungosi i od tada je vaša Neda tako i zove. Ko nije imao priliku da je igra, evo ukratko: igra do 10 igrača, koji su u svemirskom brodu i rade svoje zadatke kako bi brod bio u dobrom stanju, a među njima se nalaze jedna, dve ili tri varalice, kako na engleskom piše imposter, a koji su zaduženi da nekoga, paaaaa … recimo „srede“. Kao triler u svemiru, jer ostali moraju da uhvate varalicu i da ga izbace u kosmos i time spasu sebe i svoju ekipu. Da, malo je nasilna, ali mi, neki bar od nas starijih, igrasmo i onu društvenu igru „Kluedo“ („Cluedo“), naravno ne sa ovakvom tehnologijom, već karticama, figuricama i kockicama na tabli, i pronalazili smo ko je počinio zločin, gde i čime.
Eto sada nove generacije to rade bolje tehnički opremljene sa igračima mnogo udaljenijim od njih i različitih generacija. Kako se vreme menja. E, da se vratimo na ime igrice, ono koje joj je vaša Neda nadenula usled čudnog stanja sluha, na koji primetih da utiče i to što nosim masku preko nosa, te kao da nosom slušam, a ne ušima, i sve tada čudno čujem, pa iako uopšte ne izgledaju kao mungosi, vaša Neda i dalje zove igricu tako, jer nekako podsećaju me ponašanjem na te životinjice, preciznije na merkate, koji su pripadnici porodice mungosa. Kada se oglasi onaj alarm, pa svi pohrle u neku kafeteriju na sastanak, tačno mi pred očima sevne ona fotografija mungosa/merkata kada osmatra okolinu sedeći na zadnjim nogicama, dok isteže vrat koliko god može kako bi bolje i dalje video šta se to tamo dešava.
A tek kada se svi skupe da odrade neki od zadataka na jednom mestu – ih, isti maleni merkati, bar vašoj Nedi tako izgleda, te se interno zapati ime Mungosi. Pobegnem često od tih malih mungosa, jer nisam generacija kojoj je takva vrsta igre preterano bliska, iako se čovek na sve navikne, ali ne bih baš ni volela da se na tehnologiju toliko navikavam i krenem malo u šetnju i neke zadatke svoje u realnosti da rešavam kako bi ovaj moj „brod“ i dalje mogao da „plovi“, te videh da u pešačkoj zoni u mom mesti ima dece, koja se igraju i trče.
Tako mi bi toplo oko srca, jer nisu znači sva prešla na virtuelnu igru, već onako kako je priroda i mislila, trče svojim nogama, kao i mi nekada, sa društvom iz komšiluka. Igrala su se deca jurke neke već i dečak dotrčava do devojčice, takne je rukom, a ja očekujem da vikne „šuga“, jer tako beše nekada pre, pa bi tada onaj koji je „šuga“ jurio druge, kada mali viknu „imaš koronu“ i devojčica nastavi da juri ostale. Eto, kako nove generacije promeniše igru i igra „šuge“ posta igra „imaš koronu“. Nova vremena, novi naraštaji, nova zbivanja oko nas, koliko samo utiču na te malene ljude, a koliko će tek uticaja biti, pitam se?
Vaš „ekspert“ za pravila Neda 18. novembar 2020. godine
