Новинарка Жана Гаук из Бањалуке је, као и већина нас, одрасла уз Бранка Коцкицу. Био је херој њеног детињства, али је приликом скорашњег сусрета са њим доживела велико разочарање.
Њено искуство преносимо у целости.
„Петак у 16.30. Колегиница из једне бањалучке редакције такође је стрпљиво чекала да стигне. Касни. Али то је за глумце. А и за нас новинаре. Спроведоше нас на сцену, а Коцкица увелико проба текст. Клавир се не чује на сцени. Иде све испочетка. Ми и даље чекамо. Договорени интервју!
„Да чујем питања“, рече колегиници, а онда поче да ишчитава једно по једно као дете у клупи испред учитеља. Велики Коцкица почиње нервозно да се чеше по глави и говори: „ОК, одговорићу кратко“. Ипак, стаде на једном.
„Бранко, да ли је данас теже засмејати децу с обзиром на то да им је доступно много медија“?
Чувени Коцкица заурла: „Каква су то глупа питања? То је глупо. Како ја могу да кажем да ли је лакше или теже. Ви умишљате да сам ја педагог. Ја сам само глумац. Ја никога нисам насмејавао ни учио. Имао сам текст пред собом и то сам читао. Никога нисам васпитавао. Шта да ти на то одговорим, у пич… материну“.
Колегиница крајње професионално наставља о образовном програму онда и сада. Коцкица и даље, преображен у неки гадан лик, дрско одговара: „Не знам, нећу да одговорим. Морао бих да нападнем власт, а ја сам Владин службеник. Ето, нека ти одоговор буде да не знам. Одговори ти мени. Шта би ми одговорила на ту глупост? Заиста немам времена. Мене је долазак на овај фестивал унаказио“.
Окреће се према мени и каже: „Пошаљи питања на маил. Не знам када ћу одговорити. Али, теби ћу да одоговорим јер си из Републике Српске, а ја имам посебан осећај према Србима“.
И нестаде. Негде на сцени. Бранко… Коцкица… Наш Бранко… Онај што нас је учио да се делимо само на добре и лоше, како да се понашамо и да према свима будемо уљудни…
У неверици одлазим… Не дешава се то често, да се разумемо. Не у позориштима. Читав викенд размишљам и не могу да докучим шта људи умисле да су. Знам да су новинари омражени и с тим се боримо годинама. Исто тако знам да ни ви не бисте имали ни шта да гледате ни шта да читате да није нас. Да није наших питања, како бисте о појединцима сазнали све што знате? Да није медија, да ли би било чувеног Коцкице?
Питања за њега више немам. Само поруку да смо га волели сви. Цео Балкан. Сва деца осамдесетих. Потонуо је… Морнар који је пловио морима маште, краљ који је владао бескрајним краљевством, учитељ и васпитач… Потонуо је. Јунак мог дјетињства постао је трагични лик.
И не постоје, драги Бранко, глупа питања. Постоје само глупи одговори. То си, нажалост, и ти доказао“, завршила је своје искуство са Коцкицом новинарка из Бањалуке.
(Lola magazin)
