Бака Бека
Пеђа Ристић, Хецег Нови, новембар 2023.
АКО ПРОМЕНИТЕ НАЧИН РАЗМИШЉАЊА, ПРОМЕНИЋЕТЕ И СВОЈ ЖИВОТ
Вејн Дајер
2003.
Ја сам једноставно, један велики неуспех, а живот је према мени увек био неправедан. Можда ја и заслужујем све те лоше ствари… Људи су према мени увек само љубазни, никад искрени! Смешкају се и тапшу ме по руци, или по рамену, а у ствари ме не воле. И ту се ништа не може променити. Сваке вечери, пред спавање, ја проживљавам изнова сва лоша искуства и разочарења протеклог дана. Са мојих 70 година, није ни чудо да ме стално обузима некакво самосажаљење. Споља, ја делујем срећно, мирно, отворено… Дружим се, имам познанике и показујем интересовање за све и свашта, али та фасада крије моја унутрашња осец́ања која не делим ни са ким…
ИЗА СВАКЕ ПОТИСНУТЕ ЖЕЉЕ КРИЈЕ СЕ НЕОТКРИВЕНА СНАГА КОЈА ЧЕКА ДА ЈЕ ОСЛОБОДИМО
Еленор Рузевелт
Не знам ни компјутер да користим. Унук ми је купио један лептоп – то се тако ваљда зове – и кад-кад дође да ме понешто научи. Волим ја, наравно, кад он дође, али исто тако знам да њему није забавно, ни корисно, да проводи сате са бабом која ништа не може да скапира… А ја не могу са оним мишем због Паркинсона . Како спустим шаку на њега, стрелица почне да јурца по екрану као луда – како да је смирим? Пробала сам и са две руке, али, кад јако стиснем, онда не могу шаку да померим уопште. Кад мало попустим притисак, стрелица почне опет да лудује и не могу да убодем оно поље на екрану које желим. Безизгледан случај. Зато, чекам да ми дође унук, он ми отвори нови документ, а ја, кад ставим шаке на тастатуру, могу да штекћем к’о шиваћа машина, колико год, какав год хоћеш текст, без грешке – Беко, кажем себи, ниси ти џабе била целог века дактилографкиња! Е, док ја тако откуцам моје писамце, мој унук нам скува кафицу и, кад се врати из кујне, кликне два-три пута на ово и оно поље на екрану и моје писамце оде већ тамо где треба.
НИКАД НИЈЕ ПРЕКАСНО ДА ПОСТАНЕТЕ ОНО ШТО СТЕ У СТАЊУ ПОСТАТИ
Џорџ Елиот
Бака Бека није вероватно ни свесна да стално избегава контакт погледом, да грицка нокте и стално жваће усну. Нисам то раније примећивао, али сад ми је посве јасно: она је депресивна. Не знам да ли је то тачна медицинска дијагноза – нисам психијатар да се у то разумем, али кад је видим како мало-мало па покрива лице рукама и набораних очију, бучно уздише кроз стиснуте усне и мршти се, знам да јој није добро. Трудим се да је обиђем кад год ми обавезе на факултету дозволе и волим да дођем, да попијемо кафицу и да јој помогнем да откуца и пошаље по неку поруку рођацима или какво писамце – хоће моја Бека да се жали и да пише властима, иако и она и ми знамо да од те њене преписке неће бити ништа.
НЕ ГУБИТЕ ВРЕМЕ НА СУМЊЕ И САМОКРИТИКУ. ОНИ СУ ГУБЉЕЊЕ ВРЕМЕНА И СНАГЕ
Анаïс Нин
Удала сам се премлада ‒ 1950. и изабрала погрешног човека. Рекла сам да кад ми је предложио да се удам за њега и од онда, ево више од педесет година, осец́ам да не могу да повучем реч. Током целог нашег брака нисам била заљубљена у њега. У ствари, веома ме је срамота кад се сетим да сам, понекад током деценија, пожелела: Јо-ој, да га само више нема… – а да ми никада није учинио никакво зло, што чини да се осећам још посрамљеније. Насупрот томе, он је увек био непоколебљив у својој љубави према мени.
То се наставило и кад сам, пет година након ступања у брак, имала аферу. Био је очајан кад сам га оставила. Вратила сам му се после три месеца раздвојености, јер та веза није функционисала и није имала будућност, али углавном и зато што сам била усамљена. Примио ме је без речи и од тада смо, без престанка и без колебања, стално заједно. Имали смо златну годишњицу венчања пре две године. Имамо троје деце и већ шесторо драгоцених унучади, који нам доносе огромну радост. Свакодневно говорим себи да имам на чему да будем захвална. Ја то и јесам, али и даље жалим што нисам изабрала животног партнера са којим бих се осец́ала срећније. Како да одагнам негативне и каткад инвазивне мисли жаљења и разочарања, да бих могла да уживам у остатку живота? Шта да урадим да доживим неко узбуђење? Како ћеш да удахнеш неки последњи дивљи ветар у свој, у наш преостали живот, Беко? ‒ питам се често…
НАЈВЕЋИ ГУБИТАК ЈЕ ОДГАЂАЊЕ ВЛАСТИТОГ ЗАДОВОЉСТВА, ЗБОГ НЕЧЕГ ШТО ЖИВИТЕ САДА Ралф Валдо Емерсон
2013
Дневни гласник, 17. Септембар 2013, 18 часова и 15 минута.
Од нашег сталног дописника
Осамдесетогодишња жена (БГ) која је у протеклих 10 година већ осуђивана за покушаје пљачке банака, суочава се са новом оптужбом након што је, овај пут успешно, наводно извршила пљачку током које је предала благајници поруку у којој је писало: Нисам хтела да те уплашим и бесправно однела неутврђену количину већих новчаница. БГ је већ осуђивана на вишегодишњу условну затворску казну, уз високу кауцију, након што је оптужена за покушај крађе из финансијске институције у центру (2004.) а осуђена је и за покушај пљачке банке у предграђу (2009.). Њена условна казна због друге пљачке окончана је у новембру 2022, а сада, по свему судећи, Бака удара поново! Овог пута је успела да умакне полицији, па је сада за њом расписана потерница. Судски документи поднети у вези са овим случајем кажу да је „Бака пљачкаш предала шалтерској службеници папирић на коме је руком исписано Што више крупних новчаница, испод чега још стоји, даље: Хвала, извини – нисам хтела да те уплашим. На снимку за надзор такође се види, а и сведоци су потврдили, да је осумњичена била врло љубазна, да је прво уредно сачекала свој ред на шалтеру испред благајне. Госпођа БГ је била обучена у сиви старомодни костим, носила клобучасти шешир и кожне рукавице, црну маску Н95 и тамне наочаре за сунце. Због недавне пандемије никоме њен изглед није био сумњив.
ПРОМЕНИ СВОЈ ЖИВОТ ДАНАС… ДЕЛУЈ ОДМАХ, БЕЗ ОДЛАГАЊА
Симон де Бовоар
Док сам куцкала кишобраном о шалтер, рекла сам благајници да пожури, да не броји новац и да ми га само дâ. Нисам хтела да се дуго задржавам, а мала рупа на врху кишобрана свакоме ко погледа, изгледа као отвор пушчане цеви. Мени то врши посао! Ствар и није у количини новца. Ама, није ни у новцу, уопште, само то нико не схвата. Имам ја колико ми треба од пензије покојног мужа… Ја ћу те паре сутра и онако да уплатим у добротворне сврхе, за неку болесну децу, наћи ћу већ коме треба… Ту количину адреналина и унутрашње енергије нисам осетила још од оне неуспеле пљачке 2009. Толико сам била исцеђена кад сам се, те вечери, вратила у старачки дом, да сам појела све оне бљутаве пуњене тиквице које су ме чекале на нахткасни још од ручка. После сам гледала на Нетфлиx-у две епизоде дивне серије о енглеској краљици, мислим да се зове „Краун”… Откако је мој муж умро, бог да му душу прости, ја сам решила да у живот унесем мало динамике и више се не осећам онако јадно и бескорисно, као оно пре десетак година. Мислим да то и моја деца, а и други око мене у дому осећају, „Беко, дивно изгледаш за своје године”, кажу ми често. Живот ми је некако, хвала богу, постао подношљив последњих година.
НИКАД НИСИ ПРЕВИШЕ СТАР ДА БИ ПОСТАВИО НОВИ ЦИЉ, ИЛИ САЊАО НОВИ САН
Лесли Келвин Браун
2023
Особље је у 02:35 15/3/23 позвало полицајце у старачки дом због, како су рекли, жене наоружане ножем. Деведесетогодишња старица Бека Гвозденовић је већ неколико година живела повучено у дому, није показивала никакве знаке агресивности и била, како наводе старатељи у дому, увек позитивна и добро расположена. По доласку патроле, полиција је позвала госпођу да баци, или бар спусти назубљени нож за шницле, пре него што је кренула ка њима спорим темпом у својој ходалици. Дежурна сестра је дотрчала однекуд и викнула:
„Јела је јабуке у својој соби и пошла да врати нож у кухињу!“ Када је млађи, дежурни полицајац приметио да му се, ослањајући се тромо на своју ходалицу старица и даље приближава, поновио јој је енергично да одбаци нож. Сестра је викнула: „Дементна бака је глува, не чује Вас!“, али је њено објашњење стигло касно. Пошто га старица није послушала, полицајац је, са удаљености од 4 метра, испалио свој тејзер на њу.
Инцидент је, након што је пала и ударила главом о степеник, проузроковао да јадна 90-годишња госпођа задобије критичну повреду главе. Бека Гвозденовић је мирно преминула неколико сати касније, у болници, окружена породицом и најмилијима, саопштила је полиција у среду, додајуц́и да је имала осморо унучади и 15 праунучади.
Полицији је дозвољено да користи пиштоље за омамљивање, када су животи у опасности, али је насиље над старијом и онеспособљеном женом изазвало националну дебату о полицијској употреби оружја у таквим околностима, као и дискусију о компетенцији особља за старање у старачким домовима. Млади дежурни полицајац је осуђен на три месеца затвора, условно.
Дедина чуда
Много сам волео да ме мама и тата, док сам био сасвим мали, оставе на чување код нане и деде. Нана је одлично кувала и знала је тачно шта ја волим. Била је блага, увек насмешена и никад се није љутила на мене. Чак ме је и бранила кад ме мама или тата нешто грде. Деда је умео са мном да се игра. Он је већ био страшно матор и према одраслима обично прилично хладан и одсутан. Седео би у великој, удобној фотељи, после ручка на којем смо сви код нане и њега били поводом неког породичног или државног празника и дремао, док нана спреми кафу. Десетак-петнаест минута, не више. Кад стигне кафа и он би се полако и отмено придружио столу и пијуцкао полако са нама турску без шећера и без много речи. Понекад, ретко, током ручка, или уз ту кафу, испричао би понеку анегдоту из своје ризнице животних догађаја, често уз нанино наглашено уздисање и превртање очима: „Причао си нам то већ сто пута!” Мени су те његове приче, колико год пута да их чујем, увек биле интересантне и драге, ваљда и зато што је он, у тим причама, увек био херој и победник.
Кад би ме моји оставили код нане и деде, на вече, на дан или недељу, због каквог изласка или путовања на које нису могли мене да поведу, мој боравак је увек имао сличну структуру: нана кува, служи оброке и поспрема, опомиње ме да седим усправно и не стављам лактове на сто, а после ми намешта кревет и, на крају, пита да ли сам опрао зубе и ушушка ме у ћебиће. Остало време испуњавало је играње и причање са дедом. Игре су биле разне: шах, Не љути се, човече! таблићи… Приче су биле шаљиве, али поучне, о важним животним, моралним темама, као што су поштовање, храброст, љубазност, самосталност, љубав према учењу, емпатија, толерантност, родољубље, породичне традиције… Ја сам, наравно, поруке из тих прича примао олако и детиње наивно, а схватио и прихватио их тек неколико деценија касније.
Мама и тата су у мом васпитавању имали сличне улоге: мама ме је учила љубави, лепом понашању, култури и манирима, а тата поштењу и практичним аспектима успешног и удобног живота. Али нико осим деде није ми причао овакве приче; да се смрзнеш, да разрогачиш очи, да се смејеш и да неверујеш. А онда, ипак, помислиш: па можда је то стварно могло тако да буде…
МЕДА БРУНДА
Знаш, кад сам ја био младић, нешто мало старији него ти сада, живео сам у Књажевцу и често ишао у лов са мојим оцем, у шуме Старе планине. Није био лов пушкама, већ, заједно са књажевачким ветеринаром, када смо стрелицама за успављивање гађали крупну дивљач, ради чиповања, или лечења. Понекад, баш ретко, можда два или три пута укупно, уловили би неког зеца којег би моја мајка претворила у динстану зечетину, да полижеш прсте. Вукова и медведа је било мало, за сво моје детињство видео сам их само неколико, скоро све у зоолошком врту…
Ипак, један сусрет је био веома интересантан. Био је на Старој планини један непоправљиво неспретни медвед кога су звали Брунда. Срели смо га на пропланку и гледали из даљине. Ветеринар доктор Здравко, нам је шапатом открио да је Брунду пре неколико година упознао и чиповао, тако да зна да медвед данас слави округли, двадесети рођендан. Иза жбуна смо га посматрали. Брунда је одлучио да организује велики пикник за све шумске пријатеље. Имао је много другара у шуми. Његов тата га је забринуто питао:
„Брундо, синко, видим хоћеш да позовеш све своје пријатеље на рођенданско славље, али, да ли си размишљао како ће и где твоји гости да седе? Ко ће где и с ким?” Брунда је одмахнуо руком, као да му до тога није стало. „Нека седне ко где хоће”, одлучио је.
„Је л’ ти треба помоћ, Брундице?”, мама му је понудила. „Да ти, мама, нешто нешто спреми за те силне госте!” Али не! Спремао је Брунда сâм послужење већ три дана. Било је ту и меда и колача, сутлијаша и пасуља, било је разних салата и сланих штапића, слатког воћа и киселих краставаца…
Док ми гвиримо иза великог жбуна на ивици пропланка, гости долазе. Доктор Здравко их скоро све зна по имену: „Ено је сова Љуља, а ту је и лија Цвета са целом фамилијом,“, шапуће нам. „Аха, ево сад долазе и зечеви Скокићи: она тројица су Скок, Скек и Скик…”. Како су гости навирали, тако се доктор Здравко смешкао и показивао нам лево и десно. „Она срна се зове Витка… Ау-уу, види, сад има лане… Е, то треба да оверимо… Стигли су си фазани и фазанке – њима још не знам имена… А-ха, ено га и стари вук Вујо – ау-уу, сад може да буде незгодно: Вујо не воли фамилију Скокић…”.
И стварно, испоставило се да је Брундин тата тачно претпоставио да је требало пазити ко ће где да седне, јер се вук намерио право на зекане. Они су се распршили на све стране и вратили се на славље тек пошто је Вујо отишао у брлог. Све би друго било добро, Брундина мама није морала да брине. Било је довољно финог послужења за све, да није… Ех, да није Брунда толико неспретан! Све је лепо скувао, припремио, декорисао и сервирао и било је за сваког по нешто, али – Брунда је био неспретан. (је л’ сам то већ рекао?)
Дакле, Брундо се обукао свечано јер, као што знамо, треба бити обучен на одговарајући начин за сваку прилику. Носио је велику шарену мараму преко руке, као прави келнер, око врата су му ставили венчић од цвећа који му је исплела и поклонила сова Љуља, а на глави му се лепршао огромни, свечани, сламнати шешир који је ко-зна-где у шуми неки шетач изгубио… Ех, тај шешир… Тај шешир је одиграо неславну улогу! Док је Брунда носио један од послужавника са храном, све онако фино поређано једно до другог и једно преко другог, прхнуо је ветрић, подигао шеширич и меда се о шешир спотакао и одиграо комичну пиоуретте .
Знамо како је био неспретан. Окренуо је још и цаброле око своје осе, па онда отклимао рикверц фоуетте -ом, све једва придржавајући пладањ са послужењем. Гости су сви задржали дах и посматрали Брундину ненамерну балетску тачку, са смешком и благом забринутошћу. „Ју, побогу, онолики медвед, да не падне, да се не повреди”, шапутали су неки.
Последњи тоур ен л’аир вратио га је у равнотежу, али је на послужавнику сада стајала контра пирамида од воћа и колача. Све је било наопако, слано је цурило преко слатког, црвено преко зеленог, бело више није било бело… Ипак, уместо да се расплаче од срамоте и туге што је покварио сопствену прославу, Брундо се озарено смејао. Сви гости су га поздравили алплаузом и похвалама за одлично изведену балетску тачку. А били су и гладни већ, па им није много сметало што су поједине ђаконије биле малко испретуране…
Неспретни Брунда је схватио да је важно мислити на све док планираш неки догађај и бити пажљив, кад ходаш и увек гледаш где газиш. Планирање је кључ за смањење стреса, а пажљивост је мајка сигурности. Сада, пре него што организује пикник, прво провери да му шешир чврсто стоји на глави! Али тај пикник је остао запамћен и као највеселији и најсмешнији у шуми, захваљујући његовој балетској вратоломији.
НАОЧАРЕ ЗА КОКИЈА
Знаш, кад сам ја био младић, нешто мало старији него ти сада, живео сам у Књажевцу а прве комшије су имали кера. Звали смо га Коки и по цео дан се играли са њим. Док, једног лета, нисмо приметили да се са Кокијем нешто чудно догађа. Појурио би, у игри са нама, за лоптом и ударио у стуб на улици. Или, пружио бих му залогај бурека, а он би шкљоцнуо зубима у страну, поред моје руке. „Коки не види добро!”, објаснио је нам чика Света, Кокијем власник. „Морамо да га водимо код очног лекара”, закључили смо. Знали смо ми шта је то. Сви смо ми, другари из сокака, ишли у школи на систематске прегледе. Доктор Боца нас је све вакцинисао, слушао оним ‘ладним слушалицама по голим леђима и гледао нам у грло и у уво. Једном годишње нам је гурао бљештећу лампицу у око и тражио да читамо она, све ситнија и ситнија, слова на зиду преко пута ординације… Сећам се, једне године сам погрешно читао ситна слова у последњем реду па ми је др Боца рекао да ћу, вероватно, од идуће године морати да носим наочаре. После сам завршио школу, отишао из Књажевца и, нешто касније у животу, стварно почео да носим наочаре…
Али шта ако пас не види добро? Онда мора да уради очни тест. Али како њега да питаш да ти прочита нека слова на зиду? Чика Стева се и то договорио са нашим доктор Боцом и повео нас све, целу комшијску дечију булументу, на Кокијев очни преглед у школску амбуланту. Схваташ да је доктор Боца био лекар за све – и за нас децу, и за кучиће…
У једну недељу пре подне, кад школа не ради, а док маме и баке спремају ручак, доктор Боца је дошао у школску амбуланту, а нас неколико, с чика Светом на челу, довели смо Кокија на преглед. Он је, онако блесав, трчакаро унаоколо и блесавио се са свима нама. Очигледно је уживао у друштву и пажњи коју му сви ми посвећујемо. А за нас, клинце из комшилука, била је ово супер авантура за недељу пре ручка…
Кад смо коначно сви ушли у амбуланту, чика Света је сео на једну столицу, а Кокија смо посадили на другу, поред. Онда је доктор Боца почео преглед, гурао је псу оне лампице у гушу и у уши, а овај је све то херојски трпео. Онда му је доктор ставио повез на једно око и, на зиду преко пута, открио једну таблу са нацртаних пет сличица костију, онаквих какве Коки највише воли да глође, једна до друге и узвикнуо: „Коки!” Овај се освртао лево-десно, гледао нас и у свог газду, мртав хладан. Затим је доктор боца открио други део исте табле са четири мало већа цртежа истих оних костију, али је Коки и даље био незаинтересован. Доктор Боца је нешто важно бележио у свој тефтер и, следеће, открио таблу са три а после и са две повеће коске. Кад је Коки то спазио, залајао је и завртео репом. „Значи, сад види!”, узвикнуо је доктор. Онда је преместио куци повез на друго око и опет почео целу причу из почетка, са пет малих коскица. Кад је стигао до слике са само две кости, ми смо сви мислили да ће Коки да реагује али, авај, тек је залајао кад је доктор Боца открио слику са једном, највећом коском.
„Значи, на десно види слабо, а на лево још слабије!”, закључио је доктор. Ми смо сви били тужни што Коки лоше види, али и изненађени како је доктор то лако утврдио. Чика Стева је упитао: „Па шта ћемо да радимо, докторе?”, на шта је добио стручан одговор: „Сад ћемо и то да средимо!”
Окренуо се према орману, а нас неколицина смо се мало размакли да доктор може да га отвори и, док смо га Коки и сви ми пажљиво посматрали, доктор је мало пребирао по неким кутијама и фиокама и, на крају, извадио два округла стаклића, мало већа од петодинараца (што је, у то време, био највећи новчић код нас). Из друге фиоке је извадио мали, смешан рам за наочаре, другачији него што смо навикли да видимо, кад га неки од нас клинаца или одрасли носе. Овај рам је имао два округла отвора где се ставе они стаклићи, две дугачке дршке све до ушију и пантљику за везивање, иза главе.
Коки је и даље мирно седео, као да зна шта се дешава и као да схвата да је то за његово добро, чика Света га је придржавао за једну шапу, онако за подршку и охрабрење, а доктор Боца је углавио она два стаклића у наочаре и окачио их Кокију на главу. Пантљику је благо затегао позади, иза великих, клемпавих ушеса. Коки је добио наочаре са коригованим сочивима. Да ли су биле одговарајуће, питаш се? Доктор Боца је опет открио ону прву слику на зиду, са пет малих, сочних коскица и Коки је одмах весело залајао, устао на све четири и почео да маше репом. И још, уопште није млатио главом да збаци своје нове наочаре, што би човек иначе очекивао.
Видиш, синко, не смеш – у животу никад да одустајеш, ако ти се појави неки проблем. Нема предаје докле год ниси пробао сва могућа решења, док ниси испитао све могућности и – ако ти ниси довољно стручан – док се ниси распитао код оних који знају више од тебе. Квалитетне информације долазе од квалитетних извора.
КУРС ‘ТАЛИЈАНСКИХ ГЕСТОВА
Знаш, кад сам ја био младић, нешто старији него ти сада, живео сам у Књажевцу. Тада није било свега и свачега да се купи у радњама код нас па смо, понекад, организовали путовање у Трст, због куповине. То ти је кад се друштво скупи – нас 5-6 најмање – па седнемо у воз и клацкамо се целу ноћ до Трста. У возу се једе пилеће печење, што нам је мама спремила за пут и парадајз из баште, играју се карте – таблићи или, ко зна, преферанс – и, ко може успе по мало и да спава. Онако, наслоњени једни на друге, у купеу, клима ти глава лево-десно, сви скинули ципеле, па смрди као кад неко претаче кисели купус, прозор замагљен, неко хрче, а неко чита у полумраку… И онда, цео дан јурњава по робним кућама ,UPIM, COIN пијаца Понтероссо… Предвече, све паре си потрошио, остало ти само за пола пице у улици Виа Кардући и онда, натраг на воз. Ништа нарочито ниси купио, али си се осећао као господин, као да можеш да купиш све на свету!
Е сад, док купујеш, поготово ако си тамо први пут, појма немаш шта се како каже, како цене да прерачунаш у наше паре, а ниси сигуран ни шта говоре продавци, шта се међусобно домунђавају, да ли хоће нешто да те превеслају жедног преко воде… Један нешто маше руком, други се бечи, трећи само диже руке и виче: Мамма миа! Зато смо ми, после, кад смо већ били мало старији и кад смо већ били по неколико пута, организовали курс за будуће путнике за Трст. Ево како је то изгледало.
Направили смо рекламу коју смо качили на огласне табле и на дрвеће на штрафти – то ти је био корзо или шеталиште у главној улици, куда се петком и суботом вече сви шетају да се гледају, да се упознају, да покажу шта су прошле недеље купили у Трсту…
Курс ‘талијанских гестова! Планирате куповину у Трсту, а не знате италијански и нисте никад били? Ово је Курс за вас! Да бисте знали што машу рукама и праве гримасе – дођите у недељу у 17ч у кафану Код Ђалета
Деда окреће кажипрст испред слепоочнице, као да хоће да пробуши себи главу и пита ме – Шта мислиш, шта ‘Талијан хоће да ти каже, ако ти ово показује? Наравно немаш појма. Тај безобразник ти говори: Ви сте луди! А ако стави прст испод ока и лагано га повуче преко образа на доле овако, он хоће да каже: Пажљиво ме слушај.
Подизање врхова прстију док шака лагано иде горе-доле, значи МА ЦХЕ ВУОИ – Шта кажеш, или шта хоћеш? изражава збуњеност, или неверицу. Сад ти, ‘ајд да видим… Тако!
Затворена песница, а палац између кажипрста и средњег прста – ИН БОЦЦА АЛ ЛУПО – Желим ти срећу! Код нас је то некултурно и зове се шипак. Код њих, пак, овај гест говори да ти саговорник жели успех. Иронично и контрадикторно, ‘талијански назив може да се преведе као у вучјим чељустима. Енглези имају нешто слично кад глумцу рецимо, пред наступ на бини, кажу бреак а лег илити сломи ногу. Наравно, желе ти сасвим супротно, као и ‘Талијани, који ти сигурно не призивају вука.
Прелажење шаком испод браде, као да провераваш да ли си се добро обријао, праћено озбиљним изразом лица, СТАИ АТТЕНТО! Незадовољство или брига – начин да се некоме каже да буде опрезан, или да пази. Да видим тебе! Аха!
Обе руке се шире према горе, а рамена благо уздижу: НОН МЕ НЕ ФРЕГА НИЕНТЕ Више нема шансе – изражава равнодушност. ‘Ајде ти. Не тако, види… Е, сад је добро…
Постављање шаке испод браде с дланом на горе може указивати на скромност или нежност, МАНО СОТТО ИЛ МЕНТО, значи Скромност. ‘Ајд да видим? Да-аа.
Ето, сад знаш како да тумачиш ‘талијанске гестове. Али, много је још важније да научиш да треба увек да се трудиш да разумеш друге културе, људе који имају другачије навике, обичаје, интересовања. Никад не смеш да им се подсмеваш, али никад ни да подразумеваш да си нешто схватио, ако ти није било баш сасвим очигледно. Вреди се потрудити, увек се исплати научити како други живе и шта је за њих важно, шта је добро, а шта лоше. Јединство у различитости. Са тим сазнањима о другима ћеш само бити богатији и племенитији, а и боље ћеш упознати себе.
ГУСЕНИЦА КАРЛА
Знаш, кад сам ја био дечко, нешто као ти сада, живео сам у Књажевцу а још једна шепртља је била несретница гусеница по имену Карла. Живела је у шумарку иза наше куће у Књажевцу. Ја сам је први пут угледао кад сам једном изашао да се прошетам по хладовини великих храстова, пошто сам завршио све домаће. Била је веома мала, ваљда и врло млада и приметио сам да се некако чудно креће. Непрестано се споплитала о своје многобројне ноге. Падала је и превртала се, по некад би се и повредила па би ћопала неспретно. Мама јој је стално говорила: „Једну по једну… Редом… Пази… / Полако, гледај и пажљиво гази…”.
Најгоре је било кад је озбиљно уганула глежањ број 67 па јој је мама ставила гипс од љуске жира на две недеље. Једног дана, кад је мало одрасла, Карла је схватила да је имати толике ноге много компликовано, да велики број ногу носи велику одговорност, али и да ту одговорност мора да преузме на себе. Зато је решила да вежба марљиво да хода пажљиво. Можеш да замислиш: некима је проблем да се снађу и са две, а камо ли да их имаш к’о стонога. Прва лево, прва десно, друга лево, друга десно, трећа… Ух-хх! Вежбала је Карла и вежбала и вежбала. Све се мање споплитала и све брже ходала. Кад је била задовољна са тим шта је научила, решила је да крене и на плес и основала ПАГ – Плесну Академију за Гусенице, учећи друге како да елегантно пролазе кроз живот с толико много ногу. Када су шумски инсекти чули за Карлину школу играња ПАГ, прикључивали су се, вежбали и уживали. Сада све шумске бубе плешу елегантно и са прецизношћу, све зуји од игре и весеља – захваљујући Карлиним неспретним почецима!
Не смеш, синко, да будеш трапав, неопрезан у животу. Ако и ниси бог-зна-како спретан, а ти онда полако… Пажљиво. Врло је глупо да се споплетеш на пертлу, да обориш чашу за столом, да појуриш па паднеш… Уопште, опрез је мајка мудрости и чувар здравља
МАШИНА ЗА УЧЕЊЕ ПЛИВАЊА
Знаш, кад сам ја био дечко као ти сада, живео сам у Књажевцу и ми нисмо ишли сваке године на море. У ствари, нисмо ишли никад на море. У Књажевцу има једно језеро, Бован и неколико река – највећа је Тимок – али тамо нигде не сме да се купа. Језеро је прљаво и загађено, а река пребрза па нам родитељи нису дали ни да уђемо у воду. Тако сам ја дотерао до озбиљних година, а да нисам научио да пливам. Кад смо се много година касније, твоја нана и ја венчали, родитељи, комшије и пријатељи су нам даровали за свадбу толико пара, да смо решили да, први пут у животу, одемо на море и тамо проведемо десетак дана, такозвани медени месец. Не питај ме зашто се пут од само десетак дана зове месец и зашто је меден – кад се ти будеш женио, пронаћи ћеш одговоре на та питања.
Кад смо стигли у предивни хотел „Бока” у Херцег Новом, одмах је постало јасно да су тамо – осим јела и пића – главна забава купање и пливање. Нана је прво говорила како јој смета укус слане воде, како је опасно да под старе дане пливамо, да не воли да јој вода уђе у уши, да човек није створен да борави у мору него на сувом и тако даље. Мени је било јасно да се она, једноставно, плаши воде. И ја сам се, помало бојао, морам да признам. Некако ми то није било баш јасно како се сви ти купачи тако лако крећу кроз воду, а да се не подаве. Ипак, решили смо да пробамо, да нађемо где можемо, на брзину, да научимо да пливамо па да се, заједно са осталим интересантним гостима хотела, забављамо на плажи. Препоручен нам је господин Жељко Жежо и његова специјална МЕХАНИЧКА МАШИНА ЗА УЧЕЊЕ ПЛИВАЊА. Чим смо стигли код њега, почео је да нас подучава.
„Ако се увежете у ову специјалну машину, бићете аутоматски вођени у покрет. На овај начин можете научити пливање на копну, пре него што се упустите у дубоке воде”, говорио је Жежо, а ми смо се освртали, у нашим смешним купаћим костимима и бринули да ли ће неко, од негде, да нас гледа и да нам се смеје. „Моја машина за учење пливања на сувом има неколико кључних елемената. Погледајте”, показивао нам је, „“ово су носеће траке. Ту ученик лежи и трака симулира лебдење у води. Покреће се помоћу механичког система, слично као ластиш. Овде вам је сидро за тело. Корисник је причвршћен за траке, а сидро га подржава и дефинише његов положај током пливања. Постоје и посебни појасеви, полуге и држачи који помажу одржавање положаја тела током вежбања, како би ученик научио да се исправно држи у води”.
Твоја нана и ја смо се одмах дали на вежбање на Жежовој машини. На располагању су били разноврсни режими рада ове несвакидашње машине која дозвољава прилагођавање брзине кретања траке и нагиба, како би одговарала различитим нивоима вештине пливача и циљевима вежбања. Господин Жежо је све време био са нама и пратио наш напредак уз мерење и штоперицу. . Тако је могао да контролише брзину, нагиб, тежину и време вежбања као и да документује и верификује напредак сваког појединачног ученика.
Пошто смо провели цео дан са учитељем, придружили смо се осталим купачима на плажи и одважили се да кренемо у воду, прво у плићак, а после и даље од обале… Закључили смо да ништа не може потпуно заменити стварно искуство пливања. Већ следећег дана осећали смо се као риба у води, али и били заувек захвални господину Жежу.
Шта нам све ова прича говори? Да без алата нема заната; да треба бити храбар и не устручавати се од изазова јер ћеш се, касније, више кајати ако нешто ниси пробао, него ако си пробао, па ниси успео. И још, да треба учити пливање док си млад, али не само пливање: треба учити све и што више, док је мозак свеж. Ко рано рани, две среће граби! Морам ти признати да овакву машину после, у животу, нигде више нисам видео. Мада сам, док ми је помогла да научим пливање, мислио како је то генијалан изум, после се испоставило да можда баш и није практична те да је, могуће је, више била плод нечије бујне маште.
РАМПА ЗА ГУСКЕ
Знаш, кад сам ја био дечко, као ти сада, живео сам у Књажевцу, а моји баба и деда су живели у селу Темска, на путу за Стару планину. Имали су идилично имање на реци где су гајили разне животиње. Волео сам ме одведу код њих викендом, кад нема школе, да се играм са псима, телићима, гускама, мачкама и другим домаћим животињама. Гусака је, у ствари, било највише – можда педесетак, како која посета. Понекад ми се учини да је гусака мање него прошли пут, а други пут видим много више пилића… Објаснили су ми да некад те гуске дају у друга места, да се друга деца мало поиграју. Кад сам порастао, схватио сам шта се стварно дешавало са тим гускама, али то сад није битно. Оно што хоћу да ти испричам је како сам ја, са још неколико дечака из Темске, направио добро дело за село и за гуске.
Стара планина је врло лепа и много људи одлази тамо у краће или дуже посете. Цео тај крај привлачи све више посетилаца, јер је ту направљен резерват, а природа га великодушно обдарила лепотама флоре и фауне које турсти радо гледају и у њима уживају. Али, понекад, умеју и да сметају, могу чак да буду опасни.
Дедине гуске сваког дана излазе на ливаду, тамо бораве преко целог дана, а предвече се све заједно, у реду као школска деца, враћају у своју шталу на спавање. Е, сад, ту вреба опасност: да би са ливаде дошле до шталу, гуске морају да пређу преко пута којим јуре аутомобили, а оне, глупе к’о гуске, све се залете једна за другом преко и не воде рачуна о саобраћају…
Ја сам се цело лето играо по тим пољанама, купали смо се на Кривом виру, јурцали и смејали се са јатом дединих гусака… А онда су једног дана предвече гуске појуриле кући и неколико их је завршило под аутомобилима… Ауто-пут је стао, туристи си јурцалу унаоколо, ми смо плакали, сељани из Темске су дотрчали – направила се велика ујдурма. Кад је мој деда чуо шта се са његовим гускама догодило, страшно се растужио. Два дана није излазио из своје собе, па смо баба и ја морали све сами да радимо. Гуске нисмо пуштали на пашу. Када сам се следећег дана нашао са другарима, није нам било до играња и јурцања. Седели смо испод великог храста и углавном ћутали. Онда ми је пала на памет идеја, па сам викнуо:
„Морамо да направимо рампу, преко пута, за гуске!”
„А ко ће ту рампу да диже и спушта?”, питао је одмах Јовица, паметњаковић из улице.
„Рампа мора да буде аутоматска!”, укључила се и мала Зинка, из куће на ћошку.
„Па да, мора да се спусти кад наиђу гуске и, пошто оне увек иду у групи, да се подигне кад прође послдња”, рекао сам, као да знам како то да се уради… Отрчао сам кући и натерао деду да изађе из собе. Када сам му рекао шта треба да се направи, некако је процветао, пробудио се. Заједно смо одјурили у среску управу, право код начелника. Деда је знао како тамо треба да се разговара, па је причу накитио, тако да није била више реч само о гускама, него је укључио и безбедност деце…
Следећег дана, начелник је агажово Добрицу, сина комшинице Милке, који је студирао на Машинском факултету, да смисли како да се направи рампа. Рекли смо му нашу идеју за аутоматику и он је све решио. Зна се добро да гуске увек иду истим путем, тако да није био проблем где ће да се постави рампа. Зна се и којом брзином се гуске гегају па смо, на лицу места, помогли Добрици да израчуна где да се постави мало тепихче преко кога ће гуске да прођу на прилазу улици.
„У тепиху ће да буде сензор који даје сигнал да се рампа спусти”, објаснио је машинац. „Таман док гуске стигну до улице, саобраћај че бити заустављен. Минут пошто последња гуска пређе преко тепихчета, рампа ће да се диже. Једноставно, зар не?”
Деда је дао пара колико је имао, срез је дао нешто, а пријатељи додали колико треба још, за материјал. Комшија бравар Милојко је понудио да направи целу скаламерију, за сићу… Кад је све било исечено, заварено, зашрафљено, закуцано, обојено и монтирано, Добрица, Милојко и деда су нас децу позвали да испробамо рампу. Поставили су све на некој ливади, далеко од саобраћаја и рекли нам да идемо, један за другим, онако како то обично раде гуске. Ја сам ишао напред, иза мене Зинка, Јовица и остали клинци. Гегали смо се и кикотали, имитирајући гуске. Кад сам нагазио на тепихче на травњаку, нешто је почело да зуји тамо где се испред нас налазила рампа. Видео сам је како се спушта и, таман док сам ја стигао, рампа је била хоризонтална. Онда смо цупкали даље и освртали се да бисмо видели, кад је последњи, Мишко, прегазио тепихче и прошао целу дужину, рампа почела да се подиже. Терали су нас још неколико пута да поновимо цео експеримент, а Добрица је нешто шрафио и бележио, стално замишљено гунђајући… Већ следеће недеље рампа је била постављена преко пута и гуске су, од онда, безбедне. Ја сам могао мирно да се вратим у Књажевац, у школу.
Шта нам све ова прича говори? Прво: да треба бити обазрив према свим божијим бићима на земљи. Друго: да мора човек – млад или стар – кад види да други не предузимају ништа, сâм да преузме иницијативу. Не чекај на лидера; буди лидер, буди промена коју желиш да видиш у свету. Треће, да кад се људи добре воље удруже, могу да превазиђу све препреке: Један за све – сви за једног! На крају, да не треба да се крећемо као гуске у магли, него да пазимо на саобраћај.
МОЛЕРИ НА ШТУЛАМА
Знаш, кад сам ја био младић, нешто мало старији него ти сада, живео сам у Књажевцу Мајстор Фридрих Хофштајнер из Сент Морица у Швајцарској, дошао је код нас на пар месеци, да помогне да се монтирају и пусте у рад машине које је наш индустријалац Јован Пантелић купио од немачког Тхyссен-а за своју фабрику. Требало је да остане пар месеци, и помогне око уходавања машина и обуке радника, али је упознао Анку, Пантелићеву ћерку. Заљубила се она у њега, заљубио се он у њу и у нашу Тимочку Крајину и решио да остане. Јован му је нашао посао у фабрици, Фридрих је научио српски, изродили су децу, уклопили се у средину… После првих неколико срећних година су Бугари уништили Пантелићеву фабрика, а њега, старца, убили, па су Анка и Фридрих спали скоро на просјачки штап. Није му се враћало у његову Немачку, јер је тамо било још горе него у Србији током и после Великог рата. Овде је бар био на страни победника.
Да би се прехранили, крене Фриц, како су га комшије прозвале, да ради као молер. Он је био млад, спретан и предузимљив, а посла је после ратних разарања било на претек. Анка је гајила двоје, троје, па четворо деце и имала око тога пуне руке посла, а Фридрих је развијао бизнис и, са десетак мајстора, кречио по целом Књажевцу и околини.
Почетком двадесетих дошао је на генијалну идеју, како да увећа продуктивност својих мајстора и повећа приход. Кренуо је да обучава своје молере и гипсаре да раде са штулама. Показало се да је рад на штулама много ефикаснији од рада на мердевинама, на пример код малтерисања или фарбања плафона, као и у другим ситуацијама, када је потребно дохватити високе и, човеку неприступачне висине, недохватље делове грађевине. Хофштајнер је претпоставио и, с временом доказао, да један мајстор на штулама може да уради 50-60% веће површине, него, ако се, на потребне висине, пење и спушта на мердевинама. Мерио је педантни Немац штоперицом учинак својих молера и, увече, објашњавао своју идеју Анки, пошто су сместили децу у кревет.
„Пет секунден треба мајстор да попне себе, пажљиво са кантом боје, још пет секунден лангсам рунтер , три да спусти канту и четку, десетак секунден да премести Мердиwан (‘ел се тако каже?) на ново место и намести фест , и још нових пет секунден да поново попне. И мора још дода неколики секунден, ако нешто заборавио, ако чека други мајстор да прође, или да се склони… То је скоро пола минута до минут изгубљеног времена, а за то време – мајстор на штуле: пола плафона, једна рука, фертиг !”
“Разумем, драги, али ти мораш све те штуле да купиш – то је инвестиција! А треба и ти људи да науче да се крећу тако…”
„Да, наравно! Дивно размишљаш, Сцхатзи ! Ух-хх… Ицх лиебе дицх… Волим те такву паметну и обазриву! К’о да си Немица! Наравно да су штуле инвестиција, али њих не треба много – само два-три пара. Не ради се баш увек и само на висини… А, ако баш за неки велики посао затреба, ту је увек овај наш локални циркус, па ћу да позајмим њихове жонглерске штуле на пар сати, ако је… wие сагт Манн? … Стани-пани.”
„А шта ћеш, ако неки мајстор падне са штула, ако се повреди?”, глуми Анка је ђавољег адвоката.
„Ух, Сцхатзи, зашто падне? Пада штуле исто како пада Мердиwан. Абер , неће падне! Ја научи сваки мајстор да хода на штуле а, ако баш мора падне, ја га научи како и где пада, себе не провреди!”
Фридрих је организовао полудневни, уводни курс у оквиру кога нови радници уче како да изаберу одговарајући модел штула и подесе њихову величину, пробају брзо и лако стављање и скидање штула и вежбају кретање са њима. Посебну пажњу Хофштајнерови ученици посвећују безбедности на раду. Кад је дошао да крече код нас у кучи – тако смо се и упознали – гледао сам како ради са својим мајсторима. Велики део уводног курса посветио је томе да мајстори на штулама науче како да падају, а да се не повреде. „Увек на руке!”, понавља Хофштајнер, а полазници се уврћу и окрећу, како би у свакој незгодној ситуацији падали увек лицем према земљи, што олакшава контролу пада и обезбеђује спретан дочек на тло. И стварно, окречили су нам целу кућу за упола мање времена него што смо ми очекивали, а на срећу, нико није падао, па нисмо имали око чега да се бринемо.
Смејући се, деда ми је на крају још рекао: „Ето видиш: ђаво Шваба! Шта све може човек, кад размишља како да унапреди свој живот и свој посао. Спретност отвара врата успеха! Велика је ствар да се човек не подсмева иновацијама и да не оклева да, оно што се каже, мисли изван кутије! Свака излазна врата су улаз у нови свет.
СИБИРСКИ СКОК У ДАЉ
Знаш, кад сам ја био младић, нешто мало старији него ти сада, живео сам у Књажевцу, ја сам учио руски, а наша гимназија је имала побратимску школу у далеком Тјумену. Сваке године, трећи разред одавде би отпутовао на недељу дана тамо, а наредне године би њихов трећи разред долазио код нас. У међувремену бисмо се дописивали и на разредном часу читали најинтересантнија писма. Ја сам баш био у трећем разреду кад је био ред на нас. Било је то моје прво туристичко путовање, први пут сам имао пасош и путовао без маме и тате, са другарима из разреда. Можеш да замислиш весеља.
По доласку у Тјумен, после два дана клацкања у возу, били смо распоређени по кућама ђака домаћина. Ишли смо са њима на часове, јели њихове специјалитете борщ и блины, увече јурили на корзо у шетњу, за викенд, у Музеј револуције. У недељу пре подне било је организовано међушколско спортско такмичење у разним дисциплинама. Ми смо победили у фудбалу на мале голиће, они у рукомету, наше цуре су блистале у одбојци, а њихове биле брже у штафети. Бацали смо камена с рамена, прескакали мотку, трчали око стадиона… А онда је дошао на ред скок у даљ.
Ово је посебна спортска дисциплина у којој се не ради класични скок у даљ, није чак ни троскок… У овој дисциплини, коју они зову Сибирский прыжок в длину, прво скачеш пет пута на једној нози – сâм бираш на којој ћеш – затим пет пута наизменично, с ноге на ногу и на крају пет пута са обе ноге заједно. Мо’ш мислити како блесаво то изгледа. А још је блесавије кад треба ти то лично да урадиш – да тако кажем – одскачеш. А тамо, у Тјумену, мене и још двојицу је наш разредни изабрао да скачемо тај Сибирски, против домородаца. Имало смо пола сата припрема. Ја сам одмах знао да ћу онај први део да скачем на левој, јер ми је јача. Бринуо сам се за оне скокове са обе ноге – нисам знао како ћу то да прођем. Онда сам видео да ни мојим другарима, а богами ни домаћима, није лако. Један се споплео, други се ‘ватао за леђа после неколико пробних скокова, трећи је сав црвен у лицу хватао ваздух к’о риба на сувом… Тако сам са нешто мало више самопоуздања ушао у такмичење. Скакали смо наизменично, један наш па један њихов, а прескочени метри се сабирају екипно. Публика – сви ђаци из Тјумена и сви наши навијали су, наравно свако за своје, и то тако што су викали, сви у глас: „Ху! Ху! Ху…”, на сваки наш скок.
Шта мислиш, ко је победио? Наравно, Руси. За два метра су укупно даље досегли него ми – заједно њих тројица 40 метара у скоку у даљ – па то мора да је светски рекорд! Али сам ја био најбољи у нашој екипи са 14 метара. А шта мислиш, да ли сам икад поново у животу скакао СИБИРСКИ СКОК У ДАЉ? Наравно да нисам.
И сад, на крају, шта смо научили? Да је важно да упознајемо стране језике и културе, да се дружимо и такмичимо са вршњацима у разним спортским и другим дисциплинама: Не гази туђи врт, уживај у разноликости цвећа. Друго, треба увек да верујемо у себе – самопоуздање је кључ успеха. Важно је да покушамо да учествујемо, а није неопходно да увек победимо и будемо најбољи у свему. Ако верујеш у себе, све је могуће.
КОФЕР ЗА СПАСАВАЊЕ
Знаш, кад сам ја био млад човек, нешто старији него ти сада, из Књажевца сам прешао у Београд и основао адвокатску канцеларију. Једном смо добили да заступамо неког Американца и требало је да путујем у Њујорк, бродом. Возом сам стигао прво дао Париза, па онда до Ле Авра и ту се укрцао на Куин Мери. Одмах по укрцавању, морнари и официри су организовали обуку путника за случај несреће. Како да препознамо шта је у питању, где да идемо, шта да радимо, шта да понесемо, а шта да оставимо… Онда су нам показали чамце за спасавање и сваком објаснили који је чији, да се не би у паници правила гужва и дешавале забуне, јер чамац неће дуго да чека… На крају су нам показали где су и како се користе појасеви за спасавање, за случај да не стигнемо до чамца, него упаднемо у воду. Згрозио сам се на ту помисао, сетио се, наравно, приче о Титанику и – шта ћу друго? – отишао у један од бродских барова на пиће, да смирим живце.
Поред мене је, за шанком, седео средовечни човек и, кад смо обијица добили свој виски, питао на енглеском да ли може да ми се обрати. „Да, наравно”, одговорио сам. Представио се као Џон Смит и пружио ми визит-карту. Ја сам узвратио истом мером. Тада је он развезао причу о свом проналаску, КОФЕРУ ЗА СПАСАВАЊЕ и рекао да, ето, сад путује у Америку како би тамо покушао да заинтересује неке инвеститоре за ту идеју. Пошто сам већ и онако био мало узнемирен целом причом о безбедности на броду, замолио сам га да ту тему радије развијемо сутра, на палуби, после доручка. Прихватио је, са напоменом да свој спасилачки кофер неће да износи на палубу, јер жели да котролише ко га је видео и ко зна за ту његову идеју, од које се надао да постане милионер. Брзо смо испили своја пића и повукли се у своје собе, чим је Куин испловила.
Ујутру, за доручком, погледао сам Џонову посетницу и окренуо је на полеђину. Тамо је стајало: Све своје собом носите / Револуционарно! Нови појас да се спасите / Кад и где год да на води сте! Када смо се касније тог преподнева нашли, Џон ме је позвао у кабину, да ми покаже свој пројект. То је био један специјални кофер. На први поглед, у брзини, не би човек ни приметио да је специјалан: средње величине, правоугаоног облика, мал-те-не као сваки други, можда помало старински, жућкасти кожни кофер, са две копче за закључавање са стране. Кад сам, међутим, мало боље погледао, приметио сам да кофер, по средини има један кружни шав. Џон је затим кофер отворио и показао ми да, са једне и друге стране може доста ствари да стане. Он је ту, ради демонстрације, стрпао једну пижаму и ципеле, нешто веша, кошуљу, капу и џемпер. За добру меру, ставио је и по један сапун, пасту и четкицу за зубе. Све то било је наређано у коферу у круг, око округлих, одвојених простора у средини једне и друге стране, који су остали празни. Нешто отприлике овако:
„Значи”, наставио је Џон своју презентацију, „овде, као што ви-диш, може – дакле – доста тога да стане. Таман онолико колико је свакоме довољно за преживљавање, зар не?” Када сам потврдно одговорио, Џон је наставио.
„Е, видиш сад… Човек крене на пут, стави шта му треба у овај кофер и укрца се на брод. После изнесног времена, кад и ако брод почне да тоне и човек се – дакле – нађе у ситуацији да не може да стигне до чамца, или је чамац претрпан… У сваком слу-чају, треба да спасава живу главу. Пре него што доспе у воду, човек притисне свој напуњен кофер у средину, овако…”.
Џон притисну свој затворен кофер по сред оног кружног шава и из његовог кофера испаде кожни ваљак, остављајући иза себе велику кружну рупу. Онда Џон рече: „…Где је ова округла рупа, у коју се може спаковати овална кутија. У случају нужде – дакле – извадите ову кутију са средине, вежете је овим каишем са стране за кофер, а ви се провучете кроз овалну рупу. На крају имате кофер, као појас за пливање око себе и у њему – дакле – све ствари које могу да вам буду од користи у случају нужде”.
Ја нисам могао да се нагледам кофера, нити начудим чуда, колико човек може да буде истовремено и генијалан и луд. Уздржавао сам се да не праснем у смех, да га не увредим, али и размишљао да ли тог човека треба пријавити на неко озбиљно лечење. Глупост је једино неисцрпно добро, помислио сам. Неометан, Џон је приводио своју презентацију крају.
„Додатно можете”, рекао је, „према сопственом нахођењу – дакле – искористити и овалну кутију коју сте извадили из средине кофера – на пример, ту можете сместити своје драгоцености, као у неки сеф или тај овал напунити водом, или нечим другим за пиће. Са друге стране, тај ваљак може – ако му скинете поклопац са једне стране – да вам послужи као шешир за заштиту од сунца, или ако вас – дакле – на мору ухвати киша”.
Смејући се, деда је на крају још додао: мораш добро да пазиш, кад у животу упознајеш нове људе који ти можда на први поглед делују као генијалци, добро да их провериш и оцениш, да те не би навукли на танак лед неком лудачком идејом. Јер, с глупима нема расправе. Нема веће глупости од глупости која не зна да је глупа.
КРАВЉА ШКОЛА СКИЈАЊА
Знаш, кад сам ја био младић, нешто мало млађи него ти сада, живео сам у Књажевцу, а мама и тата су ме једном повели на зимовање у Аустрију. Тата је, ваљда, зарадио неки бонус или направио неки одличан посао, па је решио да нас части скијањем у иностранству. Путовали смо дуго и досадно, ја сам стално питао: „Мама, је л’ смо стигли?” и „Тата, кад ћемо да стигнемо?”, а они су се само смешкали, јели сендвиче, пијуцкали кафу из жутог термоса и показивали ми свакојака чудеса поред којих смо се возили. Преноћили смо негде у Хрватској и, другог дана предвече, стигли у Бадгегенштајн, у сеоско домаћинство Петер Оестера кога је тата упознао пар година раније на неком међународном скупу где су се спријатељили и који нас је позвао да будемо његови гости. Петер је имао жену Лизелоте и две ћерке, Хелене и Марлене, које су – обе – биле крајње несимпатичне, највише зато што нисмо могли никако да причамо, јер нисмо знали ни један други језик осим матерњег. Нисам сигуран да ти право кажем како је мама причала са Лизелоте, али је тата знао немачки, па је са Петером брбљао к’о навијен.
Првог дана, мама је одлучила да остане у кући са Лизелоте, да заједно спремају неке наше и аустријске специјалитете за вечеру, а Петер са својим ћеркама, мој тата и ја смо изашли на снег. Девојчице су отишле на скијашке стазе и нису се много обазирале на нас, а тата и ја смо остали са домаћином. На скијалишту нам је Петер обојици ставио на ноге тешке гојзерице и углавио их у везове на скијама и почела је обука. Трапкали смо у месту, штампали мало уз падину и клизили полако низбрдо. И тата и ја смо пали по неколико пута на снег, али то није било ништа страшно, полако смо ишли, а снег мек. Око подне смо направили паузу у Петеровој колиби на ливади иза његове куће где нам је послужио чај, мени и кувано вино, као тати и њему. Петер је онда нешто рекао, а мени је тата превео као: „Каже да нам одлично иде учење скијања, обојици! Сад ће нешто друго, интересантно да нам покаже”. Отклизали смо се, полако и опрезно, низ благу падину до штале на другом крају ливаде, где је Петер држао неколико крава. Скинули смо скије и ушетали у шупу. Тамо је било смрдљиво и топло, са десетак већих и мањих крава и неколико телади. Петер је пришао једном телету и повео нас све, са њим, до излаза из штале.
„Сад ће да нам покаже како се његове краве скијају!”, објаснио ми је отац. Ја сам био пренеражен, нисам знао како да престанем да се смејем. Али, кад је Петер из ћошка донео четири ципелице и навукао их оном телету преко копита, а онда, уз нашу малу помоћ и придржавање, попео теленце на две скије, није ми више било до смеха. Петер је измислио и направио посебне скије, прилагођене за краве, са меканим копитама на скијама које олакшавају клизање. Схватио сам да ово није виц, него збиља, иако краве нису баш познате по својој скијашкој вештини. Мислим, ни људима скијање не иде лако, а камо ли кравама, које имају дупло више ногу. Придружиле су нам се и Петерове ћерке, па смо заједно изгурали теленце које није давало знаке страха, до излаза из штале, тамо смо ставили своје ноге у скије и сва тројица, све са теленцетом на скијама, отклизали низ благу падину. Добро, није то било баш неко право скијање, више је као санкање на скијама, али видело се да су и теле, а и сви Оестерови потпуно навикнути на ово, да им ништа од свега овога није страно.
После ручка тог дана, сутрадан и све до краја зимовања, скијали смо се сваког дана. Тата и ја смо бивали све бољи и савлађивали све дуже, стрмије и лепше стазе. Ја сам, међутим, сваког дана са нестрпљењем чекао када ће Петер да изведе своје краве и телад, увек по једно или двоје, не више – на скијање. Хелене и Марлене су скијале са нама. Или су се тркале са мном, или помагале оцу око крава-скијаша. Трећег дана је Петер обукао специјалну белу ски-одору са браон крављим шарама и, док смо се ми спуштали и полако пењали са оним теленцетом, као ски-инструктор, стрпљиво показивао једној од крава из његове штале основе скијања са специјално прилагођеним баканџама и скијама.
Четвртог дана је мој тата дошао на идеју како да помогне Петеру да унапреди своју ски-школу за краве. Видео је да Петер негде у шупи има мотокултиватор, па је предложио да развуку дугачку, челичну сајлу од те машине, на дну ливаде до неког великог дрвета на њеном горњем крају, па да то буде мали, крављи, ски-лифт, да не морамо за свако пењање уз падину да свима (и теленцету и кравама и нама) скидамо скије. Том специјалном дизалицом је било омогућено и људима и кравама да се лагано уздигнемо на врх стазе, како бисмо поновили спуст. Тако смо, од тог поподнева, уживали. Како ко заврши силазак низ ливаду, ухватио би се за сајлу, тата би укључио мотокултиватор и сајла би нас извукла горе. Онда би Петер зајашио краву на скијама, обавио сајлу око њених рогова и – мотокултиватор би и њих двоје извукао горе. Забави никад краја. Мама и Лизелоте су нас гледале из куће кроз прозор и, са руком на устима, вриштале од смеха.
Петог дана се нису само мама и домаћица смејале и нисмо се само нас тројица, две краве, две цуре и теленце скијали. Прочуло се у селу Бадгегенштајну за ово кравље скијалиште, па су комшије почеле да долазе са својом стоком. Петеру је одмах пало на памет да почне да наплаћује за услуге изнајмљивања кравље скијашке опреме, подучавање крава скијању и коришћење лифта на његовој падини. Тата и ја смо чак престали да скијамо, јер је Петеру била потребна помоћ око издавања опреме, прилагођавања и намештања скија, према величини краве, око наплате и управљања мотокултиватором. Петер је имао пуне руке посла, обучавајући комшијске краве и телад скијашким вештинама, обучен као ски-инструктор у онај смешни краво-скијашки комбинезон.
Сутрадан, за доручком, Петер и тата су разрађивали планове за даљи развој овог крављег ски-бизниса. Изабраћемо различите стазе за све нивое вештина крава, укључујући основне, изазовне, стазе са препрекама и скакаонице, као и стазе за штафетне трке. Биће нам потребно, наравно, нових мотокултиватор мотора али – шта је то према могућностима које нам се отварају. Не треба да чекамо на госте и водимо рачуна о расположивим смештајним капацитетима! Ове краве и телад су сви ту, у Бадгенштајну!” Онда су се сетили и да би могли да понуде оброке за скијаше: посебне шећерне штапиће за краве и телад који се продају на врху стазе, јер ће краве сигурно волети да уживају у неком укусном, малом освежењу у току скијања, са лепим погледом. Мама је обећала да ће да научи Лизелоте да прави гибаницу за власнике крава-скијаша, а Лизелоте ће маму да научи да прави кувано вино. На крају доручка Петер је додао: „Крављи Апрèс Ски! Специјално дизајниране просторије за опуштање након скијања, са меканим лежајевима и посебним крмивом које краве воле! Бизнис ће да цвета!”
Предвече, шестог дана, забава је, нажалост, нагло престала. Мотор мотокултиватора је нагло прегорео када је Петеров комшија Јохан затражио да његовог огромног бика извуче, на скијама, на врх ливаде. Мотор, који је већ пар дана непрекидно брундао и увесељавао многе сеоске краве и телад, а Петеру доноси фини мали приход, одлучио је да је доста било и решио да неће више да се мучи. Да је знао да прича, мотор би сигурно рекао газда Петеру: „Што је много – много је!”
Седмог дана смо се опростили и кренули натраг за Књажевац. Остало нам је заувек у дивном сећању ово путовање, дивни Петер, Лизелоте, Хелене и Марлене Оестер, Бадгегенштајн и све њихове и комшијске краве и телад. А шта смо из ове приче научили? Е, па, синко, научио си, ваљда, да не треба да верујеш да је све што деда прича увек истина, зар не?
***
Прошло је много деценија од кад ми је деда причао ова чудеса. Ни деде већ више од пола века нема. А је се често сетим његових бајки, басни и причица и увек се изнова запитам – шта је ту стварно а шта је стари шаљивџија измислио. И, док ми се нешто чини да медведи сигурно не месе колаче а гусенице не плешу по шуми са другим бубама – нисам баш сигуран да ли неки људи стварно уче да пливају у деус еx мацхина на сувом или неки други вежбају италијанску гестикулацију у учионици. За краве на скијама сам, дуги низ година, био убеђен да су сигурно дедина измишљотина, док их нисам видео на једној снежној падини на планини Фуџи, као што сам својим очима угледао и кофер за спасавање у једном излогу на Мадагаскару… Сибрско поскакивање ми делује некако смешно, блесаво – шта ти мислиш? А наочаре за куце? Видео сам псе са великим оковратником, са јакницом и са ципелицама за снег али наочаре? Јел то има негде? Без обзира на све, надам се да су те ове причице насмејале и да ћеш их се дуго сећати.
А немораш ни ти баш да верујеш кад чујеш да сам ја био на планини Фуџи и на Мадагаскару…
