Гроцка је градско насеље у општини Гроцка у Граду Београду. Према попису из 2002. било је 8338 становника (према попису из 1991. било је 7642 становника).
Гроцка 1941. године.
Најстарији трагови о постојању насеља на територији данашње општине Гроцка датирају из почетка неолита (млађег каменог доба).
Прво помињање Гроцке, у писаној форми, забележено је у 9. веку (878. године), када се за насеље на ушћу мале речице у Дунав срећемо са словенским именом Градец. Следеће писано помињање забележено је у запису Евлије Челебије 1521. године, под називом Хисарлик (утврђена војна постаја на цариградском друму). Највише података о Гроцкој у средњем веку налазимо у турским пописима и из записа путописаца. Герлах, путописац који је 1578. године прошао кроз Гроцку и забележио: „…велики поток дели Гроцку на два дела, у једном делу подигнуте су мале српске колибе покривене трском и сламом, а у другом има и лепих турских кућа, често шиндром покривених.“
Један од историјских симбола Гроцке је и стара кућа породице Панић.
Панићева кућа у Гроцкој, налази се у Булевару револуције број 64. Подигнута је у првој половини 19. века по типу моравске куће такозване дунавске варијанте. У њој се налазе четири просторије, трем и подрумом испод једног дела зграде.
Панићева кућа 1971. године
Гроцка 80 тих година
Породица Панић
По казању најстаријих живих Грочана и докумената које указују на то, Панићи су једна од најстаријих Грочанских фамилија.То потврђије и сачувана тапија из 1838. године у којој се наводи како браћа Петко и Петар Мамић дају свом брату Трифуну Мамићу његов део имовине. Пошто се оделио од браће и преселио код таста Косте Панића.
Оргинална Тапија из 1838.године
Последњи мушки изданак породице Панић, био је Коста. Како није имао мушког потомка већ само једну ћерку, довео је у кућу зета Трифуна Мамића и дао му целокупну повелику имовину уз услов да Трифун преузме женино преземе Панић и славу Светог Јована, што је он и прихватио. Да су Панићи староседеоци говори и чињеница да је једина жива Костина ћерка приликом удаје за Трифуна Мамића могла да има најмање око 16 година, а ако је пре ње имао још деце која су поумирала, што је за оно време било веома вероватно. Коста је тада могао да има између 45 и 55 година, што би значило да је рођен негде крајем 18 века, тако да постоји могућност да је највероватније учествовао у оба Српска устанка против Турака.
Од Трифуна, касније потичу сви потомци Панића. Трифун је имао петоро деце : Алексу, Марију, Љубицу, Милоша и Михајла. Трифунов најстарији син Алекса имао је три сина : Драгомира, Живорада и Ђорђа и три ћерке : Милицу удату у Павловићима, Тонку удату у Хранисављевиће и Зорку која је умрла као девојка.
Неки детаљи о породици Панић забележени су и у књизи Милана Лазаревића „Гроцка и Грочани“.
Данас у Гроцкој постоји око петнестак кућа породице Панић.
1953. године Угао Булевара револуције и Васе Чарапића где и данас има више кућа породице Панић
Панићи се помињу и у чувеној народној песми „Коларићу Панићу“
КОЛАРИЋУ ПАНИЋУ
Коларићу панићу,
плетемо се самићу,
сами себе заплићемо,
сами себе отплићемо;
коларићу панићу.
ЕЖИ
