Чекам у сали да ми скину конце од лоше зашивеног остатка живота. Није доста банди што су ме отварали једном, него И други пут хоце. Кажу, лепа ми унутрашњост. Памтим новембар по рођењима и зашивањима љубави.
Овде нема езана. Далеко ми је џамија, али храм у мени поји на глас. Срце није умрло. Онда кад укопаш задње парче хлеба у раку, никне ти погача.
Кућиште ми је спаљено, али рекоше да на пролеће граде зграду на тој земљи.Плодно је тло.
Дете ми отишло на часове одбране, мама, хоћу да будем снажна,као ти.
Ћеро моја, у моје време смо снагу добијали на бол а не на плаћене часове. Ја сам ти ружа од пустиње. Чисти камен, обликован од милиона зрна песка, цветам после олује. Немам ни младост ни старост, само оштрину.
2016та година. Питају ме, је ли, а имаш ли ти мужа?
Имам претпостављеног.
Смеју се. Нико не схвата да живим под претпоставком. Улазимо. Пева Мерлин. Ми нисмо рођени зли. Јок, нисмо.
Спава ли вам се, госпођо?
За тебе сам господин. И наравно да ми се спава, па убризг’о си ми анестезију у крв.
Тонем у сан… сањам мајку. Пу, па очекивах нешто боље, мајку сам живу прежалила, дође ми у морфијумски сан, а ја очекивала Кубла Кан у најмању руку. Провинцијалска посла.
Пуштају ме дан после. Кажу, исправи се. Не брини се, доцо, ја ни Богу не спуштам главу. Ми се стоички волимо.
Долазим кући. Чујем езан. Је ли хоџа, јеси ти чуо Бога некад у себи или га само упорно цимаш да ти се јави?
Помогло би да га потражиш у себи. Да и теби мало ушије љубави.
АЈША
