Бајка звана Успаванка
Из апокрифних извора Хиљаду и једне ноћи
Део трећи
…И даде се коњ у кас. А Син га краљев замоли да стану и начине мач јербо ће у рат ићи. И позову птицу што је весник била, и птица од најбољих стабала што се указиваху показа гране. Краљев Син начини мач, узјаха коња, а птица му рече да дођу до брежуљка иза три угла и седам бреза. И иђаху ка брегу, а на њему синови синовљеви убијаху неког. И загледа се Син у Њега и у очима Његовим Краљеве очи виде, а у годинама тридесет и три. И досети се удеса свога и горко, горко заплака, а Тама што је у пећини срете – смејаше се. И сети се Син обећања Краља да га неће заборавити, да ће овна једном заклати, најбољег овна, и у рат крене.
А кад се рат наврши, а град што га опседаху паде, Син Краљев већ дуго изморен беше, ал’ стиже коначно до места где Змај срце Кћери чува. Но, песма успаванка ту беше толико јака да Син не стиже ни мач да извади, а већ блатњавих ногу паде ничице и поче да љуби земљу што му је под ногама. И запита се – Рај нашавши, што ће мени пара-рај? И не уби змаја, но слатким сном заспа, а Кћерино срце оста заробљено у векове, а ја да их бројим не знам, али од рођења Оног што Га убише двадесет векова прође, а нови већ траје.
И кад се завршила та хиљаду и једна ноћ и још толико пута толико и тако унедоглед, у неке бројеве које ни сама не умем да замислим – допрло ми је до ушију, о, срећни царе, да онај славни муж што је десет година морем пловио заправо никад није ни стигао до своје сестре-жене-виле-плетиље која и даље плаче у неком скривеном куту где је чува неки змај или нека зла баба док она плете своје косе и шаље их на све стране света. Допрло ми је до ушију, о, срећни царе, да те нити заправо никад нико није украо и обећавам да ћу Вам у следећој ноћи причати и ту причу, о, срећни царе, допрло ми је до ушију да Вук никада није имао имперфекат у свом говору, али га је вешто користио у свом преводу Новог завјета, по узору на оригинал. И још знам, царе мој, да ниједна бајка није имала овакав ток јер рат дође прво, а тек онда путовање, а и кажу да се неке четири приче светом врте. И мирно спавајте, о, срећни царе, јер ми то и радимо, плетемо Вам успаванку, о, срећни царе, допрло ми је до ушију да не знамо одакле су нам бајке уопште и стигле, да ли из нас самих или из Индије, од Маја, Инка, да ли смо се сви само сударали и причали те исте приче, о, срећни царе, о којима ја сама уопште не знам ништа, већ кидам своју косу јер једну косу имам и њеним нитима вас успављујем, о, срећни царе, ну-на-ни-на-не.
Анамарија Миловановић
