Senka nije poznavala Kanta i to je bilo dovoljno da je nikad ne zagrli.
Usiljeno se osmehivao, istrajnošću monaha. Šetali su istom putanjom već nekoliko puta, dovoljno da mu se dimnjaci, kontejneri i mačke učine neizlečivim. Senka se kikotala,što prikriva nepoznavanje versifikacije, francuske buržoaske revolucije, razvoja srpske pismenosti. Već pomalo umorna i poražena, popela se na ogradu. U svemu tome nije bilo ničeg naročitog, ali ga je ona činila čudnim. On nikad nije okoristio svoje telo trenutkom. Prebacila je glavu sa druge strane ograde, zaljuljala se i dečjim, rugalačim glasom pevušila: „Svetozar je idioooooot! Na na na na na na…“
Svidela mu se, zaželeo je da bude kuče, da cvili i da ga zbog toga vole. Zaljuljao je ogradu, osetio je moć, prestao je misliti na nju, a ona je sve jače i neizdrživije osećala njega. Suvonjav starčić se nasmešio i promrmljao nešto lepo o mladosti. To mogu reći samo pijandure, zaboravni i glupaci. Mladost boli. A Senka se popela na ogradu i to je najviše što ona može da učini. Sve je to i ranije znao, on, nečiji monah. Ali i dalje ga boli želudac, a glavu pritiska upravo mogućnost bezbrižnog skakanja na ogradu.
Senka i još neki upadaju u žučne rasprave koje se tiču etike lokalnih ljudi, trudi se da oslušne glavni zvuk, nešto krto , jasno i grlato puca po zidovima: svi oni moraju biti krajišnici. Guši ga nezadrživ smeh, toliko da počinje da grokće, svi se okreću ka njemu, bitno izmenjeni, prodrao bi se: „a jeba ga ti“ , ali jebiga.
Umesto tog prijateljstva: pogled se kao oštro sečivo zabada negde u noć, napreže se, usitnjava oči i u ušima čuje talas, isti talas kao u školjke, vrat ga boli, usne se skupljaju, on sam liči na staru gospođu iz telenovela, ali ono što vidi je nešto najpreciznije što može videti i čuti, nešto što miriše i zvuči izdaleka, tamno i nebitno u oblicima. Ono nema svog mesta, jer se javlja bilo gde kada oseti da ga nepoznati netko poziva da prisluškuju ljude, iza zida, mirno i savesno. Taj starac mu položi ruku na rame i tera ga da plače nad onim što čuje, da plače i ne pljuje.
Senka nikada nije prisluškivala savesno. Začuđen, postiđen i razočaran slušao je kako ljude snižava na glavicu luka. Istu onu iz Karamazovih. Zavideo je Senki na toj selekciji. Video je njenu masnu kosu, polučistu kožu (ona nikad nikad nije mirisala), tanke udove. Ali nikada o tome nije govorio. Nikada joj nije uzeo za zlo. I zbog toga je smatrao sebe nesposobnim.
Samo pola sata nakon toga naleteo je na sliku „Ne mogu da slikam“ R. Hande. Nikad nije bio usamljeniji u prepoznavanju. Belo platno je zurilo u sobi punoj boja. Kraj čoveka, mutno izbojenog, koji ga nespretno dodiruje. Zanimalo ga je samo to belo platno. Uveličavao ga je do maksimuma. Do neizdrživosti. Opštilo je sa njegovom beonjačom. Značilo je ono što se ne može zadobiti. Postojao je u tačnim okvirima. Belog platna. Zadovoljan i težak, legao je i njegova leđa su konačno odmarala.
Što je majka bliže vratima, dim u sobi je sve veći. Zavese sklanja, po navici, ali je i dalje tamno. Ovde je sve nemoguće. Bolan od saznanja i cinizma, crta Senkinu ruku. Seća se kokoške koju je video kod dede na selu. 1994. U suton. Aprila meseca. Bila je zla i stara, šetala se polupijana po dvorištu, preskakala ogradu, ludela od samoznane životinjske histerije. Jutro je bilo dobro, mirisalo na travu i kafu, svi su uveliko budni i rade. On se teško trezni od sna i čupka nešto na trenerci. Razmišlja o Anđeli, koja je sad daleko, negde u Kraljevu, kod tetke, i koja ne zna da joj je on ubacio pesmicu u sanduče. To je video od starije sestre i nije poznavao značaj same pesmice, osim da je to igra kad ti se neko sviđa. Postaje gladan a to mu je uvek bilo mučno. Stalno su mu dosipali još hrane u tanjir i : podnosio je. Šerpa preskače daleko iznad glave, on pokušava da ga drugi vole i udiše miris hrane, srećno. Penje se na stolicu, veseo i, ponižen, ugleda žutu kokošiju nogu, koja pliva u supi. Masna. Vrišti, zvučno, bezobrazno, nepodnošljivo, vrišti i plače, znajući da je sve opet izgubljeno. Majka ga skida sa stolice i jednim pokretom baca na krevet. Paralisan saznanjem, očekuje, i ne zaboravlja da će sada skinuti opasač,( i ona je krajišnik), da će urlati nepodnošljivije od njega: „Degenerik! Degenerik!“. Svi se sa njom slažu, tuku ga svirepije nego što su klali kokošku. Zlu. Staru. Polupijanu u dvorištu. Nepoznati netko bi tada otkazao.
Bojana Antonić
(priredila : Anamarija Milovanović)
Svako neovlašćeno kopiranje, montiranje i jvano izvođenje bez saglasnosti autora najstrože je zabranjeno i kažnjivo po zakonu.
