Копао сам метро у Паризу, од Шатлеа до Етоала, седам дана без иједне рибице на видику, а цвркућем француски ко звонце на бицикли.
У Минхену ми се заломило да, баш пред Мондијал, копам метро од Западног Гробља до Олимпија Ајнкауф Центра. Права релација за страног шљакера. Толко се претовариш од куповине у том олимпијском хипермаркету да лако можеш да пандркнеш и испустиш товар на другом крају града, где почињу моје баварске шине.
У Бомбају нисам копао ништа, мада је био смрдљак од града и свуда је заударало на зачепљену канализацију. Само сам живео као солер, иза „Таџ Махал“ хотела, у соби за голубове. Мало ниже се налазио биоскоп у којем се 365 дана годишње приказивао „Ганди“, и тако из године у годину, а публике није уопште мањкало. Уверио сам се, рикшом су ме довозили до биоскопа, мало сам му га дао, морао сам, да не помисле да сам од оних залупојки што запуцају из Европе па све нешто медитирају док не скапошу од глади продајући Будине фигурице на засраним тротоарима где су товарне муле једини посетиоци.
Иначе, тамо у биоскоп долазе са веспама, комплетне породице, жене су им дебељанке, ал су им деца сламчице са зубима, и без обзира на прашњаву боју коже, лобање им се провиде и као да су направљене од једне кости. Тамо се усред филма праве паузе, да гледаоци могу да једу сладолед. Ја сам за то време одлазио да купим „Кинг Фишер“, њихово пиво, у стакленим дволитарским флашама. То бомбајско пиво је никакво али јефтино, не знам од каква лајна га праве; ако није олађено, оно што подсећа на пиво брзо се слегне и испари. Ал имају цаку за њега. Прже индијски орах, па га уваљају у чили, и кад то хаснеш – зачас исцевчиш и по неколико оних флаша што подсећају на издужене тегле за туршију.
Кад се поклопили тренуци, скокнуо сам на Гоу, да пазарим накит, текстил, и нешто за испод текстила. Нешто што се зове на Ж.
Мало пре тога, у Бомбају ти упознам једну Гркињу, Фани се звала, она је ту дошла са момком, Канађанином, који је био навучен на хероин. У ствари, били дошли да се сакрију јер су у Атини опљачкали апотеку, а у Грчкој зајебани закони за такве преступе, тако да су штурнули оданде да не мардељају.
Е, кад сам се вратио, фино испазарен ко Новопазарац, затекнем их у хотелу у којем сам им помого да се сместе. Ова Фани већ почела да паничи пошто јој хероин тотално разболео момка. Само седи го у соби и гребе по вратима, морала да их закључава, а овај прешо да гребе зидове. Проверим, има пасош, уредан, канадски, и онда га лепо спакујем у њихову амбасаду, особље види о чему се ради, а неће да праве буку што им земљак кризира у пиздинце, те ти лепо позову његовог маторог, овај хтео да прими и таквог сина назад, и они пошаљу дилеју кући.
Чим се ствар рашчистила, прихефтам Гркињу на гајбу, напушимо се, па се креснемо, па наставимо да се напушавамо, па негде одлебдимо, као у провод, идемо да нађемо тај антикари ресторан, у који сви упућени туристи свраћају, јер тамо имају неку бета-масну храну што се лепи на смолу изнутра. То све Фани истркељисала док сам је поново навлачио на мунгоса; као, цела грчка колонија зна за то место. Не сећам се да л’ смо пронашли ту храну, или смо баталили да тражимо ресторан и почели да се ваљамо по првој попречној улици, како би нас екипа из грчке колоније лакше нашла и одвела у ту крчму за хемијско чишћење. Једино се сећам како ме гадно пресекло кроз обе сисе кад сам напипао да ми га нема бегиџ под мишком. А у њему ми два пасоша, две оупен-тикетс, пет хиљада маркица и још неке ситнице, папирчићи, талисманчићи. Добро, имао сам у поту смештено још пет хиљада и нисам се бринуо толко пошто и нешто од Ж било тамо.
И тако ти оставим Фани испред неког базара, да јој гужва и џавкање лече нервозу, јер и њен пасош био код мене и сад није знала где ће пре да мардеља. Наравно, више јој се свиђало да то уради међу својима, у Грчкој, тамо може да буде и принцеза. С друге стране, стигла је да ми исприча како нико из грчке колоније није ноћивао у некој индијској бајбокани, а то нешто значи… Овде те вероватно спљечкају од товарења, не смеш да испушташ решетке из руку, јер те обрађују са обе стране, робијаши се утале са стражарима на верској основи и немаш попуст на ПМС.
И тако ти ја одлазим у неко доба на доручак у мој голубарник, у најгору улицу у Бомбају, никада нисам ни пожелео да сазнам како се зове, и питам дежурног момка, а енглески ми још напушен од прошле ноћи: „Јесам ја нешто можда заборавио овде?“. А овај се пристојно искези и каже: „Да, заборавили сте.“ Опа, и то је већ нешто, мислим се, а онда га, најкулерскијим могућим гласом, питам: „Хоћете ли да ми вратите то што сам заборавио?“. Гледамо се једну малецку вечност, нисам ни стигао да помислим на ценкање, или неко дипломатско вађење – кад ми дежурни батица, који је по потреби радио и као секица, рече: „Наравно да ћемо да вам вратимо“. „Драго ми је“, кажем ја, а кнедла ми стегла гркљан и стојим лежерно, без иједног покрета. Добро ми дошло што сам био продужено устондиран. Учинило ми се ко да ме дежурни нешто пажљивије заглеђује, онда је одмахнуо главом и отишао негде позади, иза пулта, иза преграде, иза паравана. Могао је да се не врати никад, али ја не бих променио позу, толко сам се уживео у ситуацију. А и нисам имао шта друго да радим.
Брзо се вратио, са мојим бегиџом у рукама. Дао ми га је као да ми даје зелену снагу. У Бомбају нема неизрађених момака. Климнем главом у знак захвалности, желећи да се без речи опростим од њега, јер ми се журило да проверим шта је остало унутра, а нисам хтео то да урадим пред њим.
Тек када сам скренуо у другу улицу, и стао у згодну ћошку да могу да видим сваког ко ми прилази или ме гледа из непристојне близине, отворио сам мој бегиџ. А тамо оба пасоша, и оупен-тикетс, и маркице, и остало. Стварно сам осетио зелену снагу. Одувала ми је доп из жила и мого сам да наставим да се пуним.
Испратио сам Гркињу на аеродром, њеног тату нисам морао да контактирам, толко је била распукнута од радости што је опет имала пасош да је одлучила да се одужи домовини. А ни ја је нисам задржавао, нити позвао да ми се придружи.
На бомбајском аеродрому срео сам Ж-људе. Кад сте у томе лако се међусобно осетите. Један од њих, Низоземац с коњским репом до лопатица, испричао ми интересантан метод за унос-износ. Ти ликови су кувањем кило хероина спустили на сто грама и онда га четком премазали на рам неке слике. Који летећи призор: три момка цупкају на терминалу, свако са сликом под мишком. А слике уметничке, оријентални импресионизам, није битно колко је авангардно, само да је слика што већа. Да може на њен рам више да стане. Мање је веће, али веће је још веће. Читали смо исте књиге, иако нисмо бежали из исте школе.
Онда сам отишао у Роксал, погранично место на Гангу, а одатле паробродом до Непала. Не знам како изгледа таква вожња кад се нађеш на Мисисипију, али ни Ганг није зезање од величине, иако ме уопште није подсетио на Дунав, или ја тад Дунава нисам ни мого да се сетим. Није ни важно шта на шта личи, важно је да је и тај пароброд за Непал имао повећи точак, ко да си поставио воденицу тик уз небодерски силос за брашно.
Кад сам стиго у Катманду, мало сам проњушкао Дабл Сквер, тек да се још мало испазарим, а онда сам се запутио бескрајним степеницама у храм „Пашу Патинат“. Тамо европски фрикови одлазе да се шишају и да са врха гледају пун месец. А ја сам отишо да купим непалске звончиће, да ме упозоре кад заборавим мој бегиџ.
Док се пењеш уз степенице, свуда су Будини кипови, и исклесане жене са урокљивим очима, и мајмунчићи који кидишу на тебе и краду торбице. Носио сам амбрелу да се браним од њих. Ту сам и сазнао зашто то место зову „Храм мајмуна“. Али кад сам се попео горе, била је гомила керова, они су били чувари храма. Много јака слика, лако ти отвара фајл, па сам одлучио да се склоним у Покари, фино месташце испод Анапурне. Тамо можеш да изнајмиш гондолу, да се возикаш по планинском језеру. Гајбе у Покари су биле… висеће, ко и све остало. Немаш тепих, имаш блато, а изнад су некакве посуде за туширање, личе на кантице за заливање. Кад се договориш, пусте ти воду кроз ту кантицу, да се заплакнеш. Ако си уопште у стању да приметиш воду која капље.
Тамо сам Тибетанцима продао ципеле, златан ланац, танак, од четрнаест карата, па пластични шатор, и још неке џиџа-миџе – мораш тако кад си солер а намерачио си се да урадиш себи продужени боравак у Непалу. Јер, тамо имаш шта да пазариш, разумеш? Имаш чиме да се занимаш и да ти буде лепо ко никад пре, ни после. Још сам купио два папагаја, аре са великим њоркама, исцепали ми кавез од бамбуса који сам некако набавио специјално за њих, да се не гужвају, да им крила не атрофирају. Уредно сам их вакцинисао, хтео сам да их водим са собом кући. Рекли ми да им дајем чили да чапарапају. Као, то им прија организму, и утиче да боље причају. Ал испао зајеб, женка умрла од толко љуто, а после и мужјак рикнуо због ње.
А били још живи кад једном падала киша. То изгледа врло непалски, кад тамо пада киша. Не можеш да се возиш, клизишта шетају, мостови пуцају, а ја два папагаја носим са собом, док ми се Индијци нуде да ме на рамена пренесу преко воде.
Како су кише заредиле, досадило ми то гацање по води до грла, и кад сам потрошио све што сам испазарио, одлучим да се вратим. На станици сам приметио да полицајци немају палице него бамбусове штапове који им служе да што више људи угурају у аутобус, тако да сам се попео на кров, да могу да дишем. Е, сад, аутобус није имао осветљење, него је возач упалио батерију и дао гас. Ја сам имао код себе једну кинеску лампу, згодна за ношење ал цркла на трећој кривини. Ту ти се ја утроњам, уватило ме, и само гледам где ћу да се смандрљам и на шта да се дочекам. Чак ми кондуктер дао рум, да попијем да се смирим. Али тек кад смо стигли на цим-цим у Катманду, стварно сам се смирио. Одмах сам отишо у Фрик Сити да се испазарим и повратим у форму.
Тамо сам остао још неколико дана, без кинте, пушим бири и дружим се с кравама. Кад ми сав пазар отишо кроз жиле у главу, а одатле изашо напоље, негде високо изнад мене, кренуо сам у шарање. Шеме се заврте саме од себе, ако си спреман за гивен-тејк, разумеш? Немам паре а сви ме возе.
Три дана авион није мого да ми пробије облаке, а кад је коначно узлетео како треба, случајно се спустио у Даку, у Бангладеш. Која то земља, трећина под водом, сав пиринач умро. Тамо сам гледао фудбалску утакмицу, имају рефлекторе и много фановаца, па кад њихови победе они носе играчима копачке, дресове, играју по улицама. А строго муслимански обичаји, нема ништа од Ж, и ја ти што пре отперјам у Дубаи. Ишо сам тамо да купим бурбоне, па да их после продам у неком кафићу, у Атини, како бих имао пара да се одатле вратим кући. Такав ми договор урадили неки друштвени људи.
Кад сам „Бангладеш Ервејзом“ стигао у Дубаи, прво што сам приметио на аеродрому, све радње су биле отворене, деколтиране на изволте, злато, парфеми, џиџа-миџе с оригиналном марком, луксузни сувенири. Али не смеш да чичкаш ништа, одма’ сецкају руке. Чим сам се сместио у хотел за једну ноћ, бацио сам се у кружење и видео да им је трава ко по жици да се шеташ, а одржавају им је Индијци и Пакистанци.
Из неког разлога, не сећам га се више, газда хотела је позвао мене и моје две другарице, мисионарке из Копенхагена, на чај код њега кући. Тамо нас упознао са својом женом, онако званично. Све регуларно, љубазно на команду, ништа посебно, мада сам чај осетио доле. Унутра код њега је било да се смрзнеш, само еркондишни и телевизори, гледамо неки полубокс-полурвање, њихово национално надметање, а напољу монсунских четрдесет степени исисава сваку сенку од ваздуха. Било ми мало тешко јер у Индији нигде није било еркондишна, па сам се преко коже свико на врућину, док је овде све било богато и климатизовано, ко у вакуум да си ме убацио.
Узео сам она моја два бурбона, плус један „Смирноф“, однекуд је претеко, био сам друштвен и имао је ко да ме части на том путу. А онда сам малокалибарским авионом компаније „Бимон“, најјефтиније у том делу света, долетео у Атину. Уредно сам пронашао описани кафић и уредно продао бурбоне, једино што су ми платили мање од договореног. Тако да сам имао паре само за воз до Солуна. Рачунао сам унапред на кварну рачуницу, па сам „Смирноф“ сачувао за себе, бар сам мого да се релаксирам.
Тако изрекреиран, стопирао сам врло успешно. Неки Немци ме комбијем повезли до Битоља, тамо су имали неки посо. Због њиховог посла, претпостављам, нисмо могли да се нешто дуже дружимо, па су ми купили карту до Скопља. Тамо ме чекала нека даља фамилија, ал се испоставило да сам ја био још даљи од њих и нису ме дуго хтели. Два пута сам се окупао и запалио лагано за Нишвил, жутим „Југтрансовим“ бусом.
Нисам се ником јављао, тако да ме ни моја девојка није дочекала. Нисам хтео да је деранжирам, кад сам полазио на пут радила је по смену и по у једном пандурском кафићу. Надзирала их је и за мене. Мој Кликер, тако сам је звао. Много паметна девојка, дошла чак из Бора у Нишвил да би студирала економију, и то је примили као редовног. Тек после, кад смо се заволели, почела да плаћа полагање испита јер дуго није изашла ни на један. Кликер. Млађа од мене петнаест година, а кад измериш у времену, барем триес година мудрија од мене.
Док сам се јављао људима на путу од Главне аутобуске станице до Јамбо Дака, неко ми рече да је сад прешла да ради у парфимерији, преко пута ћевабџинице „Мартин и Марта“. Кад сам бануо код ње, погледала ме ко цариник. Рекла ми је да ме намирисала још од Вардарске и одмах је почела да ме кваси разним парфемима, дивче из флашица и оригинали са тестера што газда радње добијао за репрезентацију. Тек кад су се помешани мириси мало слегли и изветрели, загрлила ме, а ја сам искористио тај захват да јој пољубим врат и грицнем увце. Никад се раније нисмо толко дуго раздвајали.
Онда је намигнула колегиници, и одвела ме у помоћну просторију која се завршавала клоњом. Пошто ништа нисам донео од оног што сам испазарио у далеком и врлом свету – јер сам хтео да јој се вратим, она је смотала џокавац од дежурне „бурланке“, и док смо га слатко измљацкали испричала ми је како јој је у радњу дошао неки гарсон-геак са одвојеним комадом за препарирано карање. И како јој је све сам бирао и куповао по два комада, и парфеме, и креме, и лосионе, и млека за чишћење. А успут је вата за дупе и пригрљује је, док другом руком показује који артикал оће. Е, кад требало да плати, одједном му сине да јој нису узели купку. И он оде до одељка где су купке, и каже, дај ми ову, па је отвори, помирише шумно ко да ће да рони без маске, и онда тутне пратиљи под нос. Ова фрајла само се смешка, као, мало јој непријатно и сличне измотације. А тип ставља купку на пулт, са осталим стварима, и вади новчаник уз коментар: „Ма шта има да те питам. Ко те јебе, тај ти бира купку“. Пре него што су изашли из радње, док се придржавао за пратиљино дупе, обратио се Кликеру и колегиници, и онако сав разбуџен им поручио да ако им нешто затреба везано за МУП – само нека га тамо потраже.
Име му је сместа заборавила, такав је мој Кликер, ал кад ми га је описала, сетио сам се о коме се ради. Сетио би се и он мене, само што није имао ко да ме опише на Пријемном.
Зоран Ћирић
