– Хо-хо, децо, јесте ли били добри? – питао је Деда Мраз, чим је стао испред јелке. Сви су углас повикали:
– Јееееееееесмо!
А ја сам прво погледала тату. Тата се осмехнуо и климнуо главом. Онда сам погледала маму. Мама се није осмехнула, али је климнула главом. Е, онда сам и ја викнула:
– Да! Да! Да!
И сви су се насмејали, чак и Деда Мраз.
– Ти девојчице – прстом ме је позвао. – Хајде, дођи код мене.
Шта сам могла? Провукла сам се између столица у првом реду и стала испред Деда Мраза. Помиловао ме је по коси, што нисам волела, па ме штипнуо за образ, што још више нисам волела.
– Ти си трипут добра – рекао је. – А кад је неко трипут добар, тај је заслужио да први добије поклон-пакетић. Како се ти зовеш?
– А да ли си ти прави Деда Мраз? – питала сам га.
– Наравно! Зашто ме то питаш?
– Зато што је прошли Деда Мраз био кобајаги. Имао је браду и бркове од вате.
– Аха! Е, пробај. Повуци ме за браду.
Нагао се и ја сам га изистински повукла за браду. Брада је била права, а и Деда Мраз.
– А како не знаш како се ја зовем кад си прави? – питала сам.
– Тако. Ја сам стар и забораван. Зато имам списак ваших имена. Ти ми кажеш како се зовеш, ја пронађем твоје име и дам ти лично твој поклон-пакетић.
Извадио је из џепа лист хартије. Казала сам му како се зовем, пронашао ме је у списку, мало претурао по џаку, па извадио пакетић за мене и дао ми га.
– Хвала, Деда Мразе – захвалила сам се фино и културно, јер сам се сетила да ми је мама казала да будем фина и културна.
Вратила сам се на место између маме и тате, а Деда Мраз је онда читао имена са списка и сва су деца добила своје поклон-пакетиће. После је Деда Мраз отишао, а нама су дали сокиће и колачиће, и пуштали нам музику да певамо и играмо.
– А где је Деда Мраз? – питала сам тату.
– Вероватно је отишао даље, да подели поклон-пакетиће и другој деци.
Мало сам мислила, мислила, па сам питала:
– А је л’ има само један Деда Мраз?
Тата се насмејао:
– Само један!
– Ау! Па како само један Деда Мраз успе да сваком детету да поклон-пакетић?!
Тата се мало као збунио, мало као почешкао иза увета, па поштено признао:
-Е, то не знам!
– Па, добро – утешила сам га. – Не мораш ти баш све да знаш.
Онда сам опет мислила, мислила и питала:
– Тата, а да ли и Деда Мраз добије поклон-пакетић?
И тата је онда мислио, мислио, па ми је одговорио:
– Мислим да не. Деда Мраз је одрастао човек, а одрасли не добијају поклон-пакетиће.
А ја сам смислила како би било баш лепо кад би неко Деда Мразу дао поклон-пакетић! И смислила сам да… и таман сам смислила да, кад сам видела Деда Мраза како излази у хол.
– Тата, идем мало у хол – јавила сам се, јер ми је тата рекао да морам увек да му се јавим где сам.
У холу сам видела Деда Мраза. Седео је на фотељи, у углу. Сам. Пришла сам и казала:
– Деда Мразе, да те питам једно питање?
– Питај.
– Да ли су и теби некада дали поклон-пакетић?
Деда Мраз ме је погледао онако, преко наочара:
– Ти си она трипут добра девојчица?
– Аха!
– Е, могао сам да претпоставим да си колико добра, толико и радознала. Баш тако изгледаш. Да ти одговорим: Деда Мраз дели поклоне и њему нико не даје поклон.
– Ау! Па ти си онда један тужан и несрећан Деда Мраз!
Деда Мраз се насмејао, али то није био баш неки прави смех, него више као на силу. Пружио је руку да ме помилује по коси и није ме помиловао. Спустио је руку у крило:
– Ти сигурно не волиш да те милују по коси…
– Аха. И не волим да ме штипкају за образ.
– Аха – одговорио је Деда Мраз. – Разумем. Ни ја нисам волео то кад сам био мали.
Мало је ћутао. Ћутала сам мало и ја.
– Извини што сам те штипнуо кад сам ти дао пакетић – рекао је после, кад више нисмо ћутали. – Знаш, ја то онако, из навике.
– Нема везе, Деда Мразе. И ја сам навикла да ми то раде.
Опет смо мало ћутали. Онда сам одлучила, па шта буде:
– Деда Мразе, теби нико неће да поклони пакетић. Узми, молим те, овај мој. Ја сам добила већ један у маминој фирми, и један још од бабе и деде. И још ће један ујка да ми донесе.
Погледао ме је, погледао, па оборио главу, па подигао главу, па ме опет погледао:
– Не могу. То је само твој пакетић и није у реду да ми га даш.
Онда сам и ја оборила главу. И било ми је баш жалосно.
– Деда Мразе! – сетила сам се. – Даћу ти поклон који мој тата највише воли да добије од мене.
Пропела сам се на прсте и пољубила Деда Мраза у образ, изнад браде, између носа и наочара.
– Мајо! – чула сам татин глас. – Где си?
– Тата ме зове – рекла сам Деда Мразу. – Морам да идем.
А Деда Мраз је скинуо наочаре и прстима протрљао очи:
– Па, иди. И хвала за најлепши поклон у мом животу.
(приредила : Анамарија Миловановић)
Свако неовлашћено копирање, монтирање и јавно извођење без сагласности аутора најстроже је забрањено и кажњиво по закону.
