Како ми грозничаво недостајеш.
Да се играм са том бескрајном косом и да ми испуниш руке.
Да их укрстим у снажном загрљају испод корена оштрих лопатица, закржљалих крила из прошлог живота.
Да ти у тој чврстини притискам своје подбуле образе на неме и вите таласе костију плућа, и нежне
груди чврстих брадавица, ненавикнутих на суви ваздух собе.
Да спустим руку ниже, до кукова.
Да те милујем по бутинама у агоничном страху да:
-Ћеш ми исклизнути, опет и опет?
-Ћу нагрдити руке о твоју крљушт?
Да те миришем док не почнем и сам да миришем на тебе.
Да бих после, у будућим ноћима могао да, попут каквог врлог девијантног лопова, Лупена,
криомице тражим мирис-трунке тебе, твог зноја, алкохола помешаног са мирисом твог измореног
тела, свежих кифли, намаза и јаке, ‘поентилистички’ шарене полусуве шунке.
Да ти је глава на мојим бутинама док лежиш крај мене попут уснуле сфинге и док тада, и једино
тада гледаш на горе, кроз мене, и изВан, далеко изНад
У авионе што цртају небо.
Да се јебено ушијемо како си одувек маштала и како не бих побегао од тебе. Толико си јака.
Да трошимо дане у угљен-моноксидној копрени лучког дела града.
Да причамо о свиленим спаваћицама у боји коже које су носиле наше мајке.
Да попут компулсивних префорсираних одликаша налазимо драматичну симболику бројева
регистарских таблица.
И да попут полуслепих, испрепаданих паса што живе крај хидранта, славимо простор. Ничији, дакле наш.
Да једемо сланину на обореним бетонским жардињерама тик испод олука док нам се рите суше и
испаравају усред новембра што има априлску хировитост.
Да се имамо свуда. На трави, на дрвету, крај воде, разним покретним и непокретним просторима
који се крећу заједно с Планетом, у свим добима дана и насумично. Афективно.
Да лежимо голи на изврнутим стварима, спојеним у мозаик ливадске постељине.
Да те држим чврсто.
Док те не пустим.
НЕНАД МИЛЕНКОВИЋ- ПАНИЋ
