Недостајеш ми и жао ми је због тога. Мислим да после свега нисмо заслужили такво осећање. Наравно да примећујеш да говорим и у твоје име. Свака навика је проклета, а нарочито наша.
Прошло је доста и прошли смо доста. Много киселине је протекло и знам да је мало касно да будем забринут. Сада си збиља негде далеко и ако чујеш моје признање да сам продао моју душу и твоју душу како бих написао ову причу, вероватно се смејеш помало болесним смехом. Извини и опрости, али говорим истину јер не могу да се сетим ничег другог. Ето, пожелео сам да напишем једну овакву, пре него што заувек прекинем са тобом. И то још увек радим, на неки кишни начин. Киша је падање које гледаш кроз затворени прозор. Безбедни догађај. Ни налик ономе када сам покушао да оживим твоју нежно спљескану косу.
Спљескану од торокајућих мисли наше бивше куме. Ваљда их зато још увек памтим… „Свако време се мери чекањем“, рекла би, а уздах јој је био пун гневне сете. „Ако је тако“, умешао сам се једном, засигурно не да бих испао паметан, „онда се свако вођење љубави мери дужином пламена на свећи. Или брзином којом се свећа топи и нестаје у охлађени восак“. То заиста није користило ничијем смислу јер се њено размишљање бучно продубило и сврдлало у правцу мог темена… Престала је да се премерава тек када сам је одвео у кревет. До тада, она је била званично твоја најбоља другарица. Од тада, то другарство се проширило и на мене. И потрајало је док се нисам сабрао и сконтао рачуницу: сваки развод се мери мушкарцима. Баш као што се свако исповедање мери ланцем на кандилу.
Недостајеш ми и то је фер осећање. Имам камин у стомаку, а немам дијагнозу. Имам пастува, а немам тимар. Ни упутство за употребу. Када се нађем разбијен, састављам се у парампарчад помоћу мелема од дувана и меда. Калифорнијска вина и француски парфеми нису довољни за провод са девојком која носи професорске наочаре и прича о рату који је протутњао кроз хотел где смо се задесили. Узалуд је обукла јапански кимоно и италијанске ципеле. Заглавио сам се у лифту, заглавио сам се у соби без погледа на терасу, заглавио сам се у свемиру између њених предњих зуба. Пре него што сване јутро помислим како постајем историја и бежим назад у своје паковање употребљених, папирних марамица. Ипак сам ја одрастао мушкарац и заслужујем пристојан живот са изнајмљеном женом која ми не говори где сам био.
Недостајеш ми и то је јединствени губитак. Кад год се будим из несанице, схватим да више не могу да ти кажем: „Драга моја жено, безгранично те волим. Надам се да ћу једног дана бити сасвим сигуран у то“. А онда зауставим клатно на метроному и помислим како ће следеће вече бити боље. Знам једно згодно место за шетњу – лепо и мрачно. И већ ћу се спојити са неком која нема идеју како да проведе ноћ и која ме неће засмејавати док јој размичем бутине испод сукње. И која ме неће чудно гледати када почнем да је свлачим поред отвореног прозора. Нека коју је мајка научила да човек понекад мора да искочи напоље без поздрава.
И потом кружи изнад града као галеб у потрази за морем. А од изломљеног сјаја мора не види море: све плаво и зелено се претопило у живи блесак. Када се крила спусте испод своје висине, одједном ће му недостајати она хотелска девојка. Тек тада ће се његов кљун нагутати земље, и приземни ваздух ће га одувати до најближе сорте. Може да је напусти, али не може да напусти њеног човека. Велико људско срце је заробљено у њеним дојкама и нема другог избора него да верује да га она ипак воли у мислима. Толико, да је ослепео од њене љубави као од морског зрака. И једино што види је како његова златна хотелска девојка и он леже испод јесењег неба. Она ће наставити да лежи и када више не буду припијени једно уз друго…
Недостајеш ми и желим да то знаш. И даље ми то радиш, иако ти више није стало. Говорио сам ти да не разговараш са странцима, али ти си ми хладно одбрусила како ћеш да разговараш са странцима јер си и ти такође странац. И док сам крвнички бледео, добацила си ми, имитирајући муштиклу која свира навијену мелодију: „Ако си жут човек, имаћеш жуту жену“… Ход ти је дугоног и стабилан. Као и увек када ме напушташ. Дижеш прашину до неба, попут пустињског ветра који дува до обала океана. Љубазно посматрам твој одлазак, који траје колико и нестанак дуге на муњама разведреном небу. Ништа не пропуштам, непровидан и миран, ослоњен на разносаче новина, млека и препоручених животиња. То је једино што ми гарантује преживљавање…
Ако паднем на колена: бићу крив до краја живота. Ако паднем у туђе наручје: бићу крив до првог неузвраћеног загрљаја. Ако паднем у цркви: изнеће ме на улицу и бићу крив целом дужином. Ако паднем на марокански тепих: бићу крив као неиспушени врх сребрног дима. Ако паднем у послужено пиће: бићу крив што сам на дну остао сув. Ако паднем на свој кревет: бићу крив зато што те не сањам…
Сувише сам лењ да трошим протраћено време. Сувише сам лењ да живим проћердани живот. Никада нисам пио преподне. Никада нисам пио сам. Сувише лењ, кажем ти. Знам да то није нешто посебно и да ти не значи ништа, али то је све што могу да изрекнем у своју одбрану.
Недостајеш ми и то се може сматрати личним путовањем. Нешто од тога треба схватити дословце, зачињено самлевеном иронијом. Док се неки делови куће јављају као заједничко искуство, дотле многе ходнике који повезују просторије нико никада више неће видети. Обрати пажњу на кло-кло-кло: нови низ соба до последњег степеника штити од хладноће. Све што идеш даље, све ређе застајеш да обележиш своју путању. Када ти се деси велики повратак у нигдину, вентил за убацивање ваздуха прошиштаће ти песмицу о искошеном погледу, зазиданом у прозору. Прозори изгледају прави али се у потаји отварају. Распоред соба и ходника, зидова и врата не подсећа на планове из прошлости. Неосвојени трем, ненасељене одаје? Или напуштена кућа? Свеједно, овде је прави Југ непознат.
Недостајеш ми и то већ претерано личи на бескорисну смрт. Ако већ имаш крила, не треба ти анђео. Треба ти добар арт-дилер. А не разносач новина, млека и препоручених животиња.
Улице нису много чистије откако си се вратила.
Зоран Ћирић
