Био је Немац. Он, онижи, сувоњави Николаус. Каролина је била Јеврејка. Изнад ове, имали су и већу припадност – били су супружници. Када је почео Други светски рат, живели су у немачком селу Крњаји (Кљајићево), у Бачкој, у Краљевини Југославији.
Почетком рата, Мађари их нису дирали. Ипак, када су немачке трупе окупирале Бачку, Каролину су, заједно са мајком, сестрама и њиховим породицама интернирали у сабирни логор у Бачалмаш. Следећа станица био је Аушвиц. Николауса нико ништа није питао; није ни морао.
Сакупио је све породичне драгоцености и кренуо за својом женом. Рекли су му да је он, онижи, сувоњави Немац пре свега аријевац. Представник супериорне расе са севера! Није их слушао. Убележили су га као „прекобројног“.
У Бачалмашу је, поред своје жене, нашао и насушног разумног мађарског војника коме је било јасно да је рат изгубљен. Каролина и Николаус су могли слободно да иду, оставивши војнику потврду да је спасио једну Јеврејку. Злато, наравно, није изостало.
Вратили су се у своје родно село, никада превише говорећи о догађајима за време рата. На томе је инсистирао Николаус. Природно је и разумно спасити вољену жену, зар не? Он, онижи, сувоњави сеоски писар, постао је сведок љубави и части у времену када „брат брата не познаје“.
Тако је и умро мој прадеда, себе називајући писаром. Ја бих га назвао писцем, јер је, вођен заветом љубави, отворио поглавље мојем животу. На томе сам му вечно захвалан.
Праунук, Никола Зобеница
(приредила : Анамарија Миловановић)
Свако неовлашћено копирање, монтирање и јавно извођење без сагласности аутора најстроже је забрањено и кажњиво по закону.
