Писмо куму
Сетих се једне пролећне ноћи, 1999. год, бомбардовање, а нас четворо очекујемо уобичајену ноћ без струје. Звони телефон и комшија ми говори како је из “поузданих” извора чуо да ће бомбардовати Институт Винчу.
Осећај панике се у моменту јавио и ја у журби силазим до гараже и аута носећи већ спаковане ствари. Сипам преосталих 15 л бензина у Опел сузу ( ону што си ми ти довезо), пакујем ствари у повелики гепек. Остаје слободног простора таман за љубимца, ТВ Грундинг 82 цм и даљински управљач.Одлазим на други спрат с намером да ми супруга помогне да га спакујем. Улазим у стан и затичем супругу и децу окупљене око брда албума са фотографијама. По мојој процени таман величине Тв Грундига 82 цм.
Већ су почеле да их прелиставају у намери да направе селекцију који понети. Придружујем им се у намери да ја као балканац донесем ту „кључну “ одлуку. У том тренутку нестаје струја и славска свећа до пола изгорена је замењује. После се нашла и батеријска лампа која је надоместила свећу и потрајала је до јутра.
Укапирао сам те ноћи да се живот своди на разгледнице, сећања овековечене на фоткама. Још ако су уредно, хронолошки сложене са коментарима онако како је то супруга урадила онда је то непроцењиво. Место Режевићи, Лукино крштење. Ова фотографија је из једног таквог албума.
Срце му је сазрело пре него памет. Упознао је ружну страну света кад још није био у стању да се заштити од његових напада, нити да их равнодушно подноси.
Зоран Животић, сликар
