Посматрам те откад те знам.Посматрам како облачиш жуту мајицу, црвени сако, зелене панталоне.Купиш косу свилену од балзама у реп и пуна ентузијазма одлазиш на школовање.
Читаш пуно књига и не можеш да се заситиш љубави коју упућујеш другима. Смишљаш поклоне, пишеш песме, учиш, сипаш превише шећера у цедевиту, зими пијеш искључиво чај и лети једеш тестенине да се угојиш.
Много си живота одсањала. Много тога си знала унапред. Посвећујеш се и то није ништа чудно јер су те Сунца водила добрим путем. Лекцију „Контракултура“ из социологије си знала још у другом разреду средње када је још ниси имала. Сећам се како си једном цртала плаву патку и крофну на папиру и плесала око ње помахнитало.
Сећам се и кад си обула браон чизме на средње високу, дебелу штиклу, увукла без панталоне у њих и збуњена шарала погледом по дворишту неке зграде да би чула први пут комплимент да имаш грациозан ход. А признаћеш, умало си пала са истих кад си чула ту глупост.
Сећам те се кад си бојила портрете туђих лица осмесима и пријатним кафама, кад си причала у недоглед док одрасташ и бивала и досадна, и разиграна. Волела сам начин на који се бориш са олујама и што никада не заборављаш осећај због којег не одустајеш. Пробала си милион јела и чекирала безброј карти, не би ли победила сваки свој страх од непознатог.
Чула сам те како натуцаш страни језик и како почињеш перфектно да га говориш када питаш пролазника где је аутобуска станица, како киснеш у трави дуго и призиваш ветар на Сунцу, како увече, уморна од бола и догађаја дуго гледаш у Месец са неке страшне висине и говориш себи да ће проћи, само ако сачуваш себе.
Тада сам знала да се око тебе плете коло незнања и да ћеш начинити много погрешних корака. И јеси.
Погрешила си. Ишла си баш тамо где ниси смела, закуцала на она дрвена врата пакла која су била украшена цвећем. На њима име и презиме: „Оно као љубав“. Унутра: маса срећних људи. А онда су ти ликови почели да се криве, попримају ђавољева обличја и ти си почела да дрхтиш од зиме. У јануару.
И знала си да је јануар тежак месец, да увек јануаром неку болест одболујеш, и сећам се како си тог јануара отпутовала у земљу чистог снега и попила много, много вина. Сећам се те боје вина у снегу на твојим уснама које су се размазивале у болу и тражиле излаз. Сећам се кад си плакала због свега покушавајући да побегнеш од саме себе и у једном моменту се хватала само за једну ствар до које ти је било стало јер си знала да постоји, али да није тако близу више.Али, једном откотрљана машина не налази пут назад. Снашла си снаге да погледаш одраз у огледалу и кажес себи: не, то је само мој одраз, а то нисам ја.
И преспавала си. Преспавала си ту трагедију сазревања, онако јуначки, да не кажем мушки, јер мушкарац не би поднео све те мине у стомаку које су ти разнеле дух. Пустила си неки добри џез једног јутра, гледала у Месец дању и осетила да живот је затворио једно парче тебе, а тек отвара следеће.
И од тад те дуго нисам видела. Писала сам ти писма, у глави расправљала с тобом на хиљаду начина и на хиљаду тема али до синоћ у сну нисам знала ништа о теби.Плакала си. Онако, нежно. Вртела си паклицу цигарета у руци, мирисала бас исто као некад и слушала исповести о којима си мислила да су само део твог подсвесног ега.
Сетило те на све те животе које си проживела и преживела и дала си неки трули савет у који не знаш ни сама да ли да верујеш јер је много сличних протекло кроз твоје вене, па се ништа сем тебе није променило.Кад сам се пробудила, осетила сам благу грижу савести јер сам те изгубила, а онда сам у тамној соби без двокрилних прозора схватила да не желим више никада да те сањам. Да сам научила твоје кораке, стихове, ознаке, путеве, греске, падове, лекције, снове.
Да је време да наставим кроз Сунце да клијам. Јер ти си ипак корење.
АЈША
