Последњи пут кад сам те продао, био је и први пут да сам себе издао.
Кажу, пријатељи не постоје. Постоје љубавници, сарадници, супарници и родбина. Ти си пркосила томе. Тебе сам сврставао у храмове, у ону посебну категорију која доказује да се људи деле на оне који ћете оставити и повредити, и на оне који своју величину не мере овоземаљским аршинима. А онда си ти поступила крајње људски. Нисам зачуђен, па и ти имаш месо и крв, али сам годинама био у уверењу да достојанство које имаш у себи је само божанство, и да је сваки капут на твом непроцењивом телу јефтин.
У мрачном добу самог себе, видео сам те како се савијаш испод јефтиних капута и да твоје достојанство бива згажено, а ти мања од свих које сам малим сматрао. И тог трена сам решио да те повредим, да те напустим, јер нисам желео да присуствујем пропадању јединог дела себе који сам волео истински, као пријатељ, као особа којој још увек срце у недрима има неку функцију.
Издао сам себе, отишао сам, да те не гледам, не чујем и не знам ништа о твом изабраном сломоврату. Молила си да не идем и да не доносим одлуке за твоје добро, лишавајући те себе, а ниси схватила да моја љубав према теби је мој себичлук; ја те нисам волео као згажену већ као узвишену. Ја сам издао своје срце само да никада не бих гледао како неко кога сам звао Ремек делом постаје ништа.
АЈША
