Ти не знаш како је положити жртву на нешто што ниси. Мртав човек земљом хода. Познато ти звучи.
Кажеш да си прочитао то већ негде, у неким новинама где се оговара последња уметничка трулеж данашњице. Ниси ти то осетио, па не знаш како је кад ти се јабука у грлу попне до носа па постане ракија коју на нос кијаш.
Не плачем. Немам времена за то. Не жалим, све смо их већ посахрањивали. Немам ни успомене ни визију како це џезва изгледати за двадесет година.
Замених старо за старије, а ново прећутах. Не разумем се у срећу, па ћу писати о јаду.
Једино на шта се ово уморно тело још увек трза су сва та препаметна лица пуна преглупих савета. Два и два су редовно и одувек проблем. Моја школа је била перспективнија од њихове. Штета што сам рођени таленат за самодеструктивност.
Срела сам на Скадарлији бабу од 70 година, у плавој сукњи и сакоу. Прича баба како је књижевност данас девалвирала и да је за време рата читала само Пољаке. Размишљам да ли да јој кажем да уз дужно поштовање је све добре Бркати преобратио.
Слобода народу, па владавина паламудима.
Не знаш ти,пријатељу, од чега ја болујем. Све су те речи потонуле у дубоко обећање које дадох неком другом Ја, па се сад окрећем око туђе осе, ја, осињак на пропланку.
Наздрави вечерас. Не знаш да са тобом пијем сваку кап страшно и да ми ти остајеш на уснама и када те не изговорим. Ти и ја смо одвећ разумели све да бисмо се даље објасњавали.
АЈША
