Драги Јосифе,
пишем и не знајући како да сакријем своје љубавне изливе јер су ми постале део реченица које су годинама уназад испране.
Постало је суморно тражећи се у песмама, у тоновима, у мудрим мислима мудрих и лудих, у туђим стисцима руку, у нади да када је све у реду, заиста је све у реду. Пишем, јер више не умем да оперем сву жуч са хаљина коју си пролио из свих чаша које пијеш сваке поноћи уназад, деценију.
Скоро сам чула Елизу како говори о насиљу и запитала сам се да ли је ово што се нама дешава најтежи или најперфиднији облик насиља. Да ли су се твоје усне толико стопиле са лажима, па не примећујеш да знам куда иде новембарска пахуља ове зиме? Да ли одиста сматрамо овај женски глас на радију толико испрекиданим, да олако мењамо станицу, препуштајући се туђим жанровима, онима које смо проклели кад смо још задржавали осмех на лицима?
Драги Јосифе, ја више не верујем у оних 11 минута које су ми продавали као дозу љубави која ми је потребна да бих сутра удахнула зрак. Ја више не смем да одиграм, отпишем и запишем све валцере у које сам била убачена немарно и не знам да ли да верујем женама које тако пркосно заводе свет, вршећи насиље над својим бурмама.
Да ли је то једини исправан пут? Бити насилник? Чух пре неколико година: или газиш, или си згажен. Јосифе, ја не желим своју чизму на твом врату. Бојим се да би ме твоја крв болела више него сви ови ожиљци које нехајно урезујеш по мојим недрима. Такође, нисам сигурна да ли могу да поднесем више тај плач за који кривца опет тражиш у мени. Мили мој, нећу да ти приписујем критике и заслуге божанствених људи, јер таквих нема, али нећу да будем твој џелат док ме срце напушта да будем жртва ћутања.
Ако си пронашао подршку у једноставним варкама и аплаузима свог рода и рода пожуде, замолила бих те да напустиш моју представу.
Када се поклањам публици, оставићу још један минут за своје достојанство… јер не желим бити ниједна страна у таквом насиљу. Ја ћу векове удахнути, минуте више не.
АЈША
