Dragi Josife,
pišem i ne znajući kako da sakrijem svoje ljubavne izlive jer su mi postale deo rečenica koje su godinama unazad isprane.
Postalo je sumorno tražeći se u pesmama, u tonovima, u mudrim mislima mudrih i ludih, u tuđim stiscima ruku, u nadi da kada je sve u redu, zaista je sve u redu. Pišem, jer više ne umem da operem svu žuč sa haljina koju si prolio iz svih čaša koje piješ svake ponoći unazad, deceniju.
Skoro sam čula Elizu kako govori o nasilju i zapitala sam se da li je ovo što se nama dešava najteži ili najperfidniji oblik nasilja. Da li su se tvoje usne toliko stopile sa lažima, pa ne primećuješ da znam kuda ide novembarska pahulja ove zime? Da li odista smatramo ovaj ženski glas na radiju toliko isprekidanim, da olako menjamo stanicu, prepuštajući se tuđim žanrovima, onima koje smo prokleli kad smo još zadržavali osmeh na licima?
Dragi Josife, ja više ne verujem u onih 11 minuta koje su mi prodavali kao dozu ljubavi koja mi je potrebna da bih sutra udahnula zrak. Ja više ne smem da odigram, otpišem i zapišem sve valcere u koje sam bila ubačena nemarno i ne znam da li da verujem ženama koje tako prkosno zavode svet, vršeći nasilje nad svojim burmama.
Da li je to jedini ispravan put? Biti nasilnik? Čuh pre nekoliko godina: ili gaziš, ili si zgažen. Josife, ja ne želim svoju čizmu na tvom vratu. Bojim se da bi me tvoja krv bolela više nego svi ovi ožiljci koje nehajno urezuješ po mojim nedrima. Takođe, nisam sigurna da li mogu da podnesem više taj plač za koji krivca opet tražiš u meni. Mili moj, neću da ti pripisujem kritike i zasluge božanstvenih ljudi, jer takvih nema, ali neću da budem tvoj dželat dok me srce napušta da budem žrtva ćutanja.
Ako si pronašao podršku u jednostavnim varkama i aplauzima svog roda i roda požude, zamolila bih te da napustiš moju predstavu.
Kada se poklanjam publici, ostaviću još jedan minut za svoje dostojanstvo… jer ne želim biti nijedna strana u takvom nasilju. Ja ću vekove udahnuti, minute više ne.
AJŠA
