Тањи, у име Оног преображаја…
…Био сам заточеник сна, био сам жена. Био сам прин¬цеза, лепа разуздана Принцеза која је сваке ноћи зачињала чедо са стотинак својих љубавника. Био сам тело, Тело које ослушкује само глас свог срца, Тело које осећа и прати само тамни ритам своје подсвести. И био сам мајка, Мајка прародитељка светова, Мајка и рођеног и нерођеног детета, Детета које сам био Ја…
…Био сам заточеник сна, био сам жена. Неко је.улазио у мене, неко је болно освајао моју утробу, неко је просипао своје хладно семе које ми је даривало стрепњу, немоћ, ужитак. Неко је остављао свој демонски траг у мени, неко се хранио мојим месом, неко је својим прстима, својим зуби¬ма, својим језиком исписивао непозната слова, непознате речи на мојој кожи, на мојим леђима. Неко је остављао тајанствену поруку онима који ће доћи после: Неко је искон¬ским пророчким знаковљем проговарао о мени, о томе Где се кријем, Ста ми је суштина и Ко сам, заправо, ја…
…Био сам заточеник сна, био сам жена. Звали су ме Првом и последњом, звали су ме Курвом и светицом, звали су ме белом несхватљивом тишином. Звали су ме палом душом, која је изгубила првобитну двополност; душом која је блуд¬ничила и подавала се сваком; душом која је напуштајући јед-ног љубавника одмах хитала другом, да га у његовој постељи служи као истинског Господара. Звали су ме Оном која нема свог правог Мужа да је воли, негује и поштује, Оном коју сви издају и сви су јој неверни, Оном која увек на крају остаје сама – удовица чију дубоку патњу не жели да ослушне нико…
* * *
…Био сам заточеник сна, био сам дете. Дечак или девојчица, не знам, али знам да сам своје девичанство про¬дао првом ко ми је понудио жељену цену. Дечак или де¬војчица, не знам, ах знам да сам убрзо постао надалеко познат по својој развратности и да ме је стога купио неко веома моћан. Дечак или девојчица, не знам, али сам том Моћнику постао роб: чинио је са мном све што је пожелео, оплодио ми је уста (верујући да је то део древног шаманског ритуала), давао ме је својим пријатељима који су страсно уживали у мојим телесним дражима и мојој бескрајној вештини да другим телима подарим задовољство…
…Био сам заточеник сна, био сам дете. Сићушно, мало створење што се инстинктом животиње парило са било ким ко је то хтео или захтевао од њега: да, управо тако – сићушно мало створење које се парило, а не „водило љубав“ или „одлазило с неким у кревет“. Сићушно мало створење чији су удови били ситнији од Удова који су продирали у његово тело, од Удова који су га разарали, од Удова који су тако немилосрдно са њим изводили исконску Игру. Сићушно мало створење које је, ипак, заиста чезнуло да буде покидано, раскомадано, уни¬штено: таква могућност узбуђивала је то створење до безу¬мља…
…Био сам заточеник сна, био сам дете. Зрачак светлости у плими метафизичке ноћи, блештава несрећа која је тражила другу несрећу, пошто је осећала да две несреће чине једну Срећу: као у математици где минус и минус дају плус, као у стапању боја кад жута и црвена дају наранџасту; као у Љубави, уосталом. Зрачак светлости у плими метафизичке ноћи, зрачак светлости потпуно свестан своје драматичне телесности и ту драму уистину живи. Зрачак светлости у плими метафизичке ноћи, зрачак светлости вечно запитан, вечно у трагању за Нечим, у вечном Немиру…
* * *
…Био сам заточеник сна, био сам хермафродит. Био сам сопствени муж и сопствена жена у исти мах, волео сам самог себе и волео сам се са самим собом. Био сам страствени поклоник властитих дојки, из којих је текло млеко намењено новорођенчади што сам их направио са самим собом: напра¬вио сам их у грчевитом загрљају са самим собом, у заносу који се – можда – може поредити са љубавним заносом богова. Био сам љубавник који је пољупцима покривао све отворе свог тела, и не само отворе него и његове остале делове…
…Био сам заточеник сна, био сам хермафродит. Ако би ме моја женска природа љубоморно упитала зашто много више волим ону мушку, одговарао бих јој: „А зашто тебе не волим као што волим мушкарца у (и на) себи?“ Ако би ме то исто запитала моја мушка природа, наиме, зашто више волим ону женску, добијала је идентичан одговор. Ако би ме, пак, неко питао ко ми је супруг, одговарао бих му да је мој супруг заправо моја супруга и да стварајући потомство чинимо оно што је чинио сам Бог. Ако би неко затражио да појасним то, говорио сам да је божја природа (на ма којег се Бога ово односило) у бити хермафродитска, да садржи и мушки и женски принцип, па је стога у једном специфичном теолошко-еротском смислу самодовољна и самостварајућа…
…Био сам заточеник сна, био сам хермафродит. Један¬пут сам имао љубавника, други пут љубавницу; нисам морао да их имам, а могао сам их имати још више. Једанпут је моје срце било рањено: бол који сами себи наносимо рањава више од онога који нам наносе други, а овај мој – наравно – нанео сам себи ја лично, улазећи својим мушким делом дубоко у материцу мог женског дела, при чему је тај сурови плес овај пут трајао сатима. Једанпут је мој женски део одбио да води љубав и то ме је (тј. мој мушки део) бацило у депресију која би се можда завршила самоубиством да се томе није противио управо њен кривац – мој женски део. Једанпут сам пожелео да се раздвојимо, да живимо као сви други људи са идентитетом пола, али је тај растанак онемогућила Љубав, Љубав која нас је сједињавала онако како никада, чак ни у бајци, нису били сједињени неки љубавници: верно, до гроба, али и вечно, у гробу и на оном свету…
* * *
…Био сам заточеник сна, био сам ембрион. Слушао сам мајчино срце док сам спокојно почивао у њеној утроби, док сам заштићен пливао у њеним топлим соковима. Слушао сам буђење својих чула, додиривао и миловао све оно на мени и око мене што ми је доносило физичку радост, гутао сам течност из које сам настао и која је сада за мене представљала најузвишенију сласт. Слушао сам звуке који су значили да мој отац узима моју мајку: ти звучи као да су узимали и мене, ти звучи као да су и мене пунили оним врелим, пулсирајућим месом које је тако моћно испуњавало моју мајку изнутра…
…Био сам заточеник сна, био сам ембрион. Склупчани ембрион који се задовољава самим собом, али и телесним додирима, телесним дрхтајима свога оца и своје мајке: сваки њихов оргазмички грч био је и мој, сваки њихов уздах страсти такоде је био и мој, сва енергија коју је емитовао њихов дивљи ерос била је енергија која је и у мени стварала – додуше још недозрелу, неартикулисану, несвесну – али ипак такоде снагу дивљег ероса. Склупчани ембрион, још нерођено створење, малено биће које у мајчиној утроби сиса прст, само је дивљи ерос доживљавало као истински ерос, осетивши да је његов врхунац, његов чудни смисао управо у необузданости, претеривању, анималности: ако нас Љубав чини равним богови¬ма, рекао би склупчани ембрион својим немуштим језиком, онда нас телесност на један сакрални начин враћа нашим коренима, нашим архетиповима…
* * *
…Био сам заточеник сна, био сам амеба. Живео сам у води, живео сам нестварно, живео сам животом бесполног организма, живео сам за онај час када ћу се сусрести са другим ентитетом и спојити у потпуности, живео сам за то претапање када постајемо ново, јединствено тело и ново, јединствено биће. Живео сам несвестан да је то заправо савршенство, живео сам несвестан да је савршенство и поседовање променљивог облика тела, живео сам несвестан да са¬вршенство представља и могућност размножавања простом деобом, када се из једног преобразиш у Два. Живео сам несвестан да је свако размножавање на известан начин еротски чин, живео сам несвестан да имам моћи које немају ни најразвијенија божја створења. Живео сам и једноставно плутао, ношен воденим струјама и својим мутним нагонима…
* * *
…Био сам заточеник сна, био сам Биће Ништавила. Или сам био Ништавило само: састојао сам се од Мрака, био сам првобитни Хаос, био сам Небиће које ће у космолошкој ерот¬ској Игри Стварања зачети бескрајне светове и безбројна бића тих светова, а ова ће – опет – у одразу моје првобитне игре понављати своје (бескрајне, безбројне) облике еротске игре и истоветног стварања…
Сава Дамјанов
