„Добро, да га јебем, докле ћеш ти да бираш музику?“, упитао је Риста, раздражен бибаперским импровизацијама које су већ добар сат ковитлале задимљени ваздух у соби где су се сместили сви они које је познавао изблиза, а којих је још могао да се сети.
„Све дотле док нам ти будеш сипао пића“, одговорио му је скоро јетко Аца Марксиста, вешто баратајући винилима; једне је враћао у кесе и одлагао поред имитације афричке скулптуре од лаганог, превише слободно префарбаног дрвета, а друге вадио из омота и стављао на грамофон који није престајао да се окреће.
„Па, ја само сипам оно што се затекло код Милса. Нисам ја бирао ову купусову лозовачу. Милсе, је л’ и теби смета што сам сео поред флаше?“ Риста је био васпитан гост и педантан алкохоличар, али тако су себе доживљавали и остали.
„Мени ништа не смета док има шта да се попије“, рече домаћински расположени Милс, једна великодушна појава, висока и мршава, неки би рекли испијена упркос томе што се стално доливао.
„А теби, Боби, да ли теби смета?“, настави Риста са тестирањем и пребројавањем.
„Не, хвала“, смерно процеди Боби, доказани интелектуалац са природно широким интересовањима, удубљен у мисли које су се накострешиле као антене, ишчекујући увод сачињен од главне теме и њених маштовитих, хаотичних варијација.
„Ето“, закључи Риста и отпи гутљај за унутрашњи мир свих споменутих. Није трошио речи на здравицу.
Чарлс Мингас је грунуо са једним од својих непоновљиво спојених малих састава, необуздано и моћно, експресном брзином доносећи ону оплемењујућу грозницу с почетка друге половине прошлог века.
Можда би сада уследио импресионистички опис музике која се чула као објава с неба, и понешто о томе како ти заувек невероватни звуци утичу на истрошене умове и тела оматорелих, ненадано средовечних мушкараца, који су кризу средњих година мењали за кризу апстиненције. Можда би се кренуло и са набрајањем енциклопедијских података везаних за настајање и нестајање музике њихове младости и зрелости, па би историјске чињенице заменили личним сећањима на догађаје који су их инспирисали да другачије ослушну другачију музику. Јер, када мушкарац, напокон, зађе у биолошке педесете, неминовно се осети као варалица са стилом и мисијом кога су преварили из недопустиво ниских побуда…
Све те старе, добре навике и њихово ритуално упражњавање, макар на неко време, одложио је улазак њиховог камарада, с којим су моментално разменили псовке блискости и топлине јер није било сврхе поздрављати се с њим као са странцем, комшијом, колегом или школским другом. Он је био Магични и увек је добијао оно што је заслуживао, а то се поклапало са његовим заумним жељама, тако да је дух опуштености зачас превладао. Вероватно је разлог томе била и неотворена боца фабрички етикетиране ракије у руци њиховог старог, вишеструко опробаног друга.
„Тако се у кућу улази“, рече Р. З. Паја, разваљен у индијанској пози за медитирање и дување, те испусти густ дим у ту част, не вадећи цигарету из уста. Тело му беше складно и набијено, али покрети су били толико гипки, грацилни и нежни да су се могли описати као женствени, без имало погрдних конотација на ту реч. Лице му беше бледо, фино извајано и асектско – беше то лице песника, зависника од мисли лепе или мирисне природе…
Бука одобравања се лењо прошири по читавој соби, оскудно попуњеној али брижљиво намештеној.
Сви примете када је неко даровит, и није било разлога да Магични има другачији третман, иако се он није бавио разношењем алкохола по кућама већ пискарањем и чак се сматрао писцем, а као аргумент за такву смелост служила му је гомилица објављених књижица и књига, чији се садржај могао описати као збирка наивних и опскурних трачева. Али, у питању је био дух времена и за то стање није имало смисла оптуживати ни оне у систему, ни оне изван система. А екипа у Милсовој соби је била на ивици сваког друштва, група у перманентном распадању и окупљању, која је одавно престала да брине о крајњем исходу јер су се сви присутни редовно и у позамашној мери одавали дружењу са самим собом.
Придошлица се сместио на место у средиште једног од ћошкова закривљено овалне собе, али заузимање будистичке позе у ишчекивању сасвим извесног и слатко предвидљивог ракијског послужења као да му није донело никакво олакшање.
„Што си тако нарогушен?“ док му је дотурао више полупразну неголи полупуну флашу, проницљиво загледан у лозовачу узбуркану од вишка метил-алкохола, Риста примети на иначе нераспознатљивом лицу Магичног како су му се рашчупане обрве извиле у титраве лукове који су се скоро додиривали, што беше предзнак високонапонског курцшлуса услед прегрејаног пуњења или заледјеног пражњења.
„Шта је?“, надовеза се стражарски одсечно Аца Марксиста. „Је л’ ’циалис’ престао да делује? Па, дабоме. Мораш да постанеш резистентан кад га толико користиш. Све је то као и с антибиотицима.“
„Пичка није бактерија“, побуни се Р. З. Паја.
„Али је пуна стафилокока, стрептокока, ешерихије коли, кандиде“. Иако флегматичне нарави, од оволиког набрајања Милс поче да губи глас. Прсти му беху дуги и сужаваху се према врху, као прсти истинског уметника, и човек не би био нимало изненађен када би сазнао да је он, у школском узрасту, учио да свира неке музичке инструменте, мада је касније просвирао на сасвим друкчији начин.
„А не треба заборавити ни гонококе“, додаде смиреним гласом Боби. „Без њих не би било гонореје.“ Нежна линија његових ноздрва, сензитивна уста, разбарушена коса – све то је јасно указивало на љупку мождану перцепцију неуобичајеног интезитета.
„Да, хвала им што постоје“, одрешито рече Аца Марксиста, те се још више унесе Магичном у отромбољену фацу. „Дакле? Што си удрвенио носурду уместо курца?“
„Боже, немој им опростити јер ови знају шта чине“, закркља Магични, вероватно од напора да што пре себи сипа пиће, трудећи се да не проспе бензински миришљаву течност пре него је саспе у ларингитично грло. Отпио је дугачак гутљај, прогргољио дисконтну лозовачу да је осети на непцима и потом прогутао као сируп од коприве у раном детињству. И без трежњења, и без опијања, Магични је изгледао као професионални паћеник: погрбљеног стаса, уских рамена, широких кукова, асиметрично зализане косе са гелом без сјаја, и са бубуљицом на челу која је подсећала на кресту код ћурана.
„Прике, је л’ и тебе ова музика чини нервозним?“ Риста га упита, уверен да је време за филаделфијски соул или алтернативни кантри из Вирџиније и обе Каролине.
„Од вас не чујем никакву музику“, рече Магични кружећи по присутнима водњикавим погледом какав имају људи-жабе кад остану без наочара за роњење и кисеоника за дисање.
„Ти ионако чујеш само себе“, продума Р.З. Паја загледајући шта пише на етикети боце коју је донео Магични. Будући да поклањање алкохола у друштву није била особина њиховог дежурног ортака-писца, од недостатка радозналости усукани Р.З. Паја пожелео је да провери о каквој се неоцарињеној тровачини ради.
„Магични, да ли ти је довољно лоше, или само изгледаш као да би на клозетску шољу?“ упита Милс, искрено забринут, будући да је ово било станиште његових родитеља који су, попут свих савесних пензионера, чували тоалет-папир у неприступачним деловима кухињског креденца. А своје залихе је још јутрос потрошио на исписивање дневника који је уредно водио, чак и прекуцавао разговетне делове записа.
„Шта је, опет неко направио срање па нестала даска?“ прикривајући панику и бес, огласи се Аца Марксиста који је патио од увећане простате и често је мокрио, прекидајући се у пићу на бруталан начин. То му је било наследно мада му је отац умро од инфаркта, тако да је, оставши сироче, у свако доба имао на располагању слободно купатило – само што сада није био код куће и бринуо се да не заврши чекајући да дође на ред за мокрење. Није угодно када ти се живот своди на стискање, а сви око тебе се жале како су у стисци.
„Теби увек фали даска“, увређено прокоментариса Риста, који је себе сматрао гостом са узорним алкохоличарским манирима у које је спадало и правило да кад год може бира друштво за опијање. А присутне креатуре, колико год биле нагнуте на супротну страну од његове, били су једини за које је могао рећи да су још увек душевни људи са истрошеним душама и часно искрвављеним срцима. Није могао да их поднесе таман онолико колико није могао да поднесе сопствену исфронцлану личност чији се карактер загубио приликом натезања између прве и друге бивше жене.
Магични обухвати погледом немилосрдног милосрђа сву ту разбуцану сцену са климаво непокретним статистима и скоро да им је завидео на њиховој неважној сувишности и бескорисности у којој су тако опуштено уживали да су сами себи изгледали још невидљивији – скоро да би неко помислио да они ипак неку важну тајну у себи савесно и скоро свесно крију.
Након што се изборио за тренутак драмске паузе, Магични искористи вербалну тишину, те проговори неприродно свечаним гласом: „Пре две недеље, Комисија за историјско помирење при канцеларији Евопске уније у Србији наручила ми је причу“.
„Ау! Шта то треба да значи?“, Р.З. Паја беше толико шокиран да је махинално одложио флашу ракије коју је до тада помно заглеђивао. Вишедеценијско трговачко искуство са навученим дилерима и убаченим пушерима, психоделичним накупцима и полицијским препродавцима, научило га је да, готово аутоматски, заверенички реагује на све што му замирише на заверу.
„Па што си се смрко, уображенко?“, даде Аца Марксиста одушка својој надрканој психи, те намести десет пута намрштенији израз на свом подбулом, лоше обријаном лицу, ишараном црвеним флекама по челу и образима. „Озбиљна фирма те ангажовала. А то значи озбиљан хонорар.“
„А, то ли је, прике“, досети се вазда жедни Риста. „Теби тешко јер сад мораш гала да частиш.“
Пошто је Магични наставио да ћути и после другог гутљаја – гледајући у непостојеће шаре на својим чарапама које су покривале маљаве чланке и својим црнилом складно повезивале скорављено прашњаве патике са искрзаним ногавицама од уштављеног џинса – домаћин Милс, осетљива душа и после много бездушних раскида са девојкама и женама, нађе за сходно да се огласи с мешавином благе бриге и грубе радозналости.
„А шта је тема, Магични?“, упита педагошки, баш како и доликује сину учитеља у пензији, који је и даље давао часове комшијској деци предшколског узраста.
Питање се показало као пун погодак јер Магични одједном гласно и некако горко уздахну, зрачећи ону врсту унутрашње резигнације какву исказују људи који су приморани да се предуго суздржавају да не прдну.
„Ах“, зачу се отегнуто завијање, које је звучало као шкргутање и јецање истовремено. „Тема је јебена стогододишњица сарајевског атентата“. Сада се већ сасвим јасно чуло режање, праћено болним гримасама које, вероватно, само полуанонимни писац може да изведе.
„Наравно, са Гаврилом Принципом као главним јунаком“, додаде Магични, пружајући својој екипи на увид отворено загонетан осмех пун прскосног сарказма.
Читава дружина, нагнута над својим пићима, на тренутак се укочи. Неко склон пластичним триповима описао би их као дружину Пере Квржице скврчену око тињајуће логорске ватре.
„Што га, бре, не пусте да настави да живи мртав, као што је досад чинио?“, фркну Риста, чинећи покрете као да ће да подригне или да се прозева. „Мислим, коме он више може да смета? Ни у Библији нема толико мученог мученика.“
„Нема Србина који више смета данашњим господарима света од Гаврила Принципа“, рече Боби с неумољивим и саосећајним ауторитетом који завибрира у ваздуху, утишавајући чак и Мингасове госпеловске ескападе.
„Вала, баш“, сложи се Милс. „Његов случај је одавно зајебао и Књигу о Јову, и Апокалипсу.“
Аца Марксиста се промешкољи, подбочивши се како би се почешао по саластим слабинама, набраног чела, стиснутих усана, спуштених очних капака, у видном напору да докучи нешто што му се чинило сувише бесмислено; а он је иначе, као регуларно школовани приватни мислилац револуционарног усмерења, апсурдно доживљавање света сматрао плиткоумним будалисањем. Није му било први пут да класна свест почне да га жуља затечена пред баналним чудима отупљујуће свакодневнице. Прогутао је пљувачку као исисану мудрост из свог више пута прегриженог језика, те тактички утишано забрунда, подозриво фиксирајући другара кога је сматрао неком врстом „задружног писца“.
„Је ли, Магични, а куд се тебе сетише за тако сложену тему? Јесу ти из те… Комисије за књижевне злочине или шта већ… Је л’ неко од њих читао нешто твоје?“
„Ацо, ако си марксиста не значи да мораш да питаш глупости“, упаде Риста у запитаност свога друга као маслина у мартини. „Откад такви комесари читају, ‘леба ти? Они се баве шпијунажом, пропагандом и окупацијом.“
„Ма, знам ја шта су комесари, и шта су невладине кртице-свезналице, али овде се одлучује на вишем нивоу. Ипак је ово за њих стратешки много важан догадјај. Не верујем да нису пажљиво бирали ко ће шта да пише поводом једног таквог јубилеја. Па, ово им је највећа шанса да оперу руке.“
„И руке, и ноге, и гениталије“, поче да набраја Боби проповедничким гласом.
„То и мислим. Главоње раде генералку једном у сто година и не разумем који ће им мој Магични да им пише пригодан текст. Јесте он ’субверзиван’ ко споменари из девојачке свлачионице за физичко, али ово ће ипак бити фешта у рангу највеће војне параде.“
„Војна парада? А ја мислио да ће да откопавају аустроугарске гробове и да својим палим борцима шетају мошти од Вардара до Триглава“, рече Милс подругљиво, одајући се ракији да спере згађеност која га беше намах спопала.
„Чак и да су читаву прославу замислили као загробну фарсу, ето, можда због овог новог папе језуите“, као дете разведених родитеља из прецртане радничке средње класе, Аца Марксиста је био научио да не одустаје, нарочито када остане једини у трци са самим собом. „Или због клиничке смрти у коју је запао Краљ Евро“, не користећи прсте, нити папир и оловку, правио је кладионичарске комбинације са прелазима из нуле у нулу, исказујући своју коцкарску задртост оматорелог сиротана који потајно жели да буде нешто више од социјалног случаја. „Опет ми ту нешто не штима“, заврте главом у неверици, што је често чинио када би га фајронт задесио у кладионици „Језда Плус“, са згужваним тикетима у џеповима.
„Нормално да не можеш да се наштимаш од толике зависти, па зато и шкрипиш ко бенџо на есиду“, прогунђа Р.З. Паја скисељеним тоном што је значило да га је попушена ганџа – иако његовом руком сађена, заливана, обрана и ушушкана у сушилице – превише подигла из само једног разлога: да би га спустила као бачену шаку пиринча. „Како, бре, можеш тако да се понашаш? Зар да завидиш Магичном што су га европејски културњаци изабрали?“
„Не могу да верујем да неко може да завиди Магичном“, Милс климну главом у знак дубоког слагања.
„Ама, зајебите ме с вашим извиђачким комплексима“, скоро дрекну Аца Марксиста, занесено зајапурен и изгубљен у жару партијске дискусије. „Ја се само питам, познајући писаније Магичног, какве везе рокенрол и порнографија имају са историјским ломовима?“
„Мени је Гаврило Принцип прави рокенролер“, одлучно му одбруси дотад малкице одсутни Магични, а све због забављености испијањем ракије без просипања као и исто тако прецизним точењем нове количине из флаше у чашу, без да се два стакла додирну уз звецкање и цангрцање. „Као Џери Ли Луис или Џин Винсент.“
„А мени је она Софија прикривена порно дива“, Ристи се очи зацаклише од замишљања ласивних призора, при чему је своју од неумереног самозадовољавања оболелу машту могао да ослободи било каквих стега пристојне перверзије јер принцезу Софију никада није видео, ни на сликама у дебелим књигама, ни на поучним каналима кабловске телевизије.
„И у самом Бечу су је третирали као ’дворску даму’, зато што је била Чехиња“, објасни истинољубиви, елокветно начитани и отмено неухрањени Боби сталешку позадину у сексуалној вертикали бившег царства, додајући како оно ипак није пропало нити због раскалашних оргија, нити због диктатуре моногамије, нити због династичког инцеста, већ је, наводно, за катастрофу крива српска склоност ка превременој ејакулацији. „Сада се ради на томе да та верзија постане званична“, наставио је своје казивање достојанственим кикотом. „Једино она гарантује невиност – макар се радило о нимфоманској девици која није бирала на кога ће да насрне“.
Да би што помније ослушнули и упили Бобијеву енциклопедијску визију, присутни толико искривише вратове да су некоме са друге обале нишавског светионика могли да заличе на дружину Сињи Галеб која имитира лабудове у парењу.
„Откако сам добио ту поруџбину“, отпоче Магични исповедним стругањем, „кад год помислим на све могуће приче о Принципу, кажем себи: Никада ми се ниједан сан није остварио али можда је и боље што је испало тако.“
Овог пута и летећи комбо Чарлса Мингаса се придружио ненадано мучној тишини, у којој се ћутање чуло до неба, оног што може да се види само кад се неко нађе метар и по испод земље. Али испод посмртне маске се осећао неиздрживи сврабеж, јачи од алергије на људе, мед или пеницилин.
„И то име Гаврило Принцип“, промуца Риста попут пијаног сањара, „је л’ му то право име? Мени звучи као уметнички псеудоним.“
„Право је“, рече Милс. „Још нико није споменуо неко друго.“
„Како ли га тако крстише?“, настави Риста да замишљено ромори, прикривајући зачуђеност што се још увек сећа имена својих бивших жена. „Ем име по првом арханђелу, ем му презиме, онако, курчевито.“
„Па, Гаврило јесте Анђео принципа“, проговори Боби дрхтавим гласом чистећи своје замагљене наочари. „Знао је кум како му је спајао име са презименом.“
„Ух“, хукну Р.З. Паја, поприлично разбијен од наглог спуштања, због чега је управо мотао нови џоинт одмеравајући погледом тежину мрвљене ганџе у потрази за бољом хемијском равнотежом. „Обрни-окрени, са таквим именом вреди некога убити.“
„Али не било кога“, нагласи Боби кроз углачана, дебела стакла на наочарима која су много пута успешно прикрила све оне ситне, појединачне сузе што се задржавају у оку.
Пошто је и Р.З. Паја био по природи елегантни плачљивко који је знао како да мандаринском техником дувања осуши трагове суза на образима, он настави са својим закључцима о индивудалностима друштвеног живота: „За онога који одлучи да некога убије, тај неко не може бити било ко“.
„Ма, имаш убиства и убиства“, убаци се Аца Марксиста чешући свој пљоснати нос не би ли умилостивио синусе који су били почели да реагују на алкохол. „Али ово што је урадио Принцип, то је стварно догађај.“
„Немој сада и ти да ми тупиш како је због атентата на оног Франца Фердинанда избио Први светски рат. Он је, бре, био само надвојвода.“ У Ристи се пробуди дух покојног оца, иначе превремено пензионисаног коњичког мајора, који се пропио не могавши да поднесе да му венчана жена током читавог брака има виши чин од њега.
„А Поћорек је био само Поћорек. Зато и није убијен.“ Бобијев смисао за сатиру био је превише епски, али Риста се насмејао – можда је ракија цереком говорила из њега, будући да му је прва бивша жена на суду изјавила како је принуђена да се разведе од њега јер је он „човек без савести и подсвести“. Ваљда је хтела да каже како Риста не бира жене као што не бира ни пића – проба све што му дође под руку. Само је морала то мало ученије да формулише како не би испало да је она нека паћеница која је једва чекала да је неко покупи и узме за закониту жену.
„Све је то била завера“, церек је заменило псовачко драње. „Кад су цару Фрањи Јосифу јавили да му је синовац убијен у Сарајеву, старац их је ладно питао: ’А шта је тражио тамо?’“.
„Постоји у историографији и та теза“, примети Боби с уздржаном грмљавином у гласу, док су му се груди надимале испод џемпера на ве изрез, заврнутих рукава и распарене ранфлице изнад шлица. „Стари цар никада није престао да сумња да је за неочекивану смрт његовог сина Рудолфа један од криваца управо Франц Фердинанд. Поред тога, као прави, тврдокорни католик никако није подносио немачког кајзера Вилхелма, амбициозног лутеранца, кога је сматрао пруским варварином. Непобитна је чињеница да Аустрија није хтела да се уједини са Немачком плашећи се да ће тако бити прогутана. А Гаврило Принцип је сањао о југословенском, не о германском уједињењу. Мада ме не би зачудило да га оптуже како је покушао да завади Фрању Јосифа и Вилхелма, тако што је пустио бркове и писао песме.“
Није само сумњичави Риста са симпатијама гледао у Бобија који је десном ногом непрекидно, грозничаво држао неки свој чарлипаркеровски ритам. Наиме, упркос тиковима ментално стамени Боби, који је с неземаљском лакоћом седео у пози индијанског поглавице са прекрштеним рукама и истуреном брадом, за разлику од осталих компањона није испијао ракију – он ју је нежно и врло повремено сркутао, готово лизуцкао. За некога ко годинама предаје социологију у Угоститељској школи, Боби је прилично буквално схватао синтагму „кратка пића“: било је довољно да му само поквасите дно чашице и он би, одсечно машући руком, рекао: „Хвала, доста је“. Наравно, остали чланови кружока веома су ценили ту његову особину. А ко не воли да се напије у друштву савесне и одговорне особе, довољно снажно грађене да може да понесе људски терет ако дотле дође да тај терет не успе сам да се подигне и пробије се до најближег легала.
Једино Аца Марксиста, исфрустриран због вечитог кашњења револуције, није много ценио Бобијеве мисаоне манире – сматрао га је логореичним књишким мољцем који хоће да се представи као умни светац: ово је имао обичај да му саспе у лице само у посебним тренуцима, обично пре него би се онесвестио од пијанства, или исповраћао по Бобијевим ципелама са надограђеним штиклицама.
Тако је и овог пута искористио прилику да поклопи професорска наклапања свог познаника за кога никако није могао да се сети како су се здружили толико да су се и посећивали, у време када су имали дозволу за посете од стране својих жена, у чијим становима су живели и размишљали о свету који их окружује али их не дотиче.
Док је Боби беседио неподношљиво салонским гласом, Аца Марксиста је десном руком стезао себи вилицу. Када је школски утренирани говорник завршио своје – узгредно, је ли – предавање уз театрални климоглав, његов левичарски опонент је одвојио руку од вилице и полако прешао њоме преко чела.
„Баталите више те теорије завере“, започе Аца Марксиста гласом џелата који машта да постане свештеник. „Принцип се показао јачим од свих тих научних трабуњања и муљања. Зар вам није јасно да је он светски суперстар? Зачетник једне велике традиције, коју данас нико не доводи у питање. Напротив, сви причају о тој традицији, и никада не пропусте да спомену нашег човека. Јер, господо, без Гаврила Принципа не би било ни Че Геваре, ни Карлоса, ни групе ’Бадер-Мајхоф’, ни ’Црвених бригада’. Сви су они његови ђаци и следбеници. А опште је познато колико су дотични задужили све нас, обесправљене али слободномислеће људе.“
„Е, ово је школски пример како Србин замишља светску заверу“, Риста почеша браду у потрази за доколицом.
„Нисам знао, Ацко, да заговараш антитерористички тероризам“, промумла Р.З. Паја додајући самом себи уфалчовани, свом дужином облизани џоинт јер је Милс одбио нови круг да не секира родитеље који су били верзирани да препознају сваку нијансу задаха из уста њиховог одраслог и школованог али погрешно запосленог сина.
„Ацо, признајем, изложио си врло интригантну тезу“, Бобијев тон се истицао нечим неизрецивим, али од њега су и бедуини у ирачкој пустињи очекивали да буде заинтересован за судбину камила-самоубица. „Ако сам те правилно схватио, ти субверзивност мита о Гаврилу Принципу стављаш у контекст поп-арта? Или мислиш да је он иконокласт који је победио филозофију Ендија Ворхола?“
Магични се укочио, не схватајући неразумевање сопствене судбине која га је бацила у ову собу, а пре тога га шутнула у прошлост стару цео један век; некако је знао да је направио грешку што је до краја саслушао Бобијев сувише упитан коментар, то бургијање у ненаписану празнину, која му је личила на причу што му се обећала али му се није дала да је запише или ухвати у ваздуху парчетом самолепивог папира. Знојио се с разлогом у који није хтео дубље да залази, чврсто убеђен да је Боби нехотице удахнуо у своја плућа густи дим ганџе, па му се психогена смола брзо спустила у неприпремљен стомак и залепила за завршетке вегетативног нервног система. И он се осећао неприпремљено али више није ни марио за ког врага је до малопре мислио да мора бити спреман. Пре или касније, ништа неће пропустити.
„Никад не реци увек“, излете му из грла као загрцнути шлајм.
„А-ха“, лењо му се одазва Р.З. Паја. „Овакве разговоре смо већ водили.“
Ова тихо изговорена дијагноза изазва уморно мљацкање и цоктање. Цела екипа је без проблема признавала, а да их нико није питао, да се они клоне дневне светлости, те да старији људи у Нишвилу гаје лоше успомене на њих што једино припросте ниткове може да изненади. Било је време када их је забављало што регуларна светина мисли о њима као о непожељним изродима који су, попут прљавих животиња, били помирени са страшном заразом коју су носили у себи. То им је, некада док су се још упињали да буду млади и неприлагођени, помагало да се осете као дивни губитници. А што би рекла Лусинда Вилијамс – шта бисмо ми без дивних губитника.
„Обрни-окрени“, Р.З. Паја је чежњиво посматрао сав тај издахнути дим што је мирисао на његову изгубљену и поново пронађену душу, „не ваља кад босански лонац поклопиш тако да не можеш да га отклопиш.“
„А и царска гозба преседне ако нема добре ракије за предјело“, Магични поче да отвара флашу коју је донео да се искупи не само неописивом Гаврилу него и свим принципима које је прихватио као своје и потом погазио а да их се није одрекао.
Риста искористи тренутак опште заокупљености припремама за дегустацију нове ракије, потпуно непроваљене сорте, те се дошуња до грамофона, одложи Мингаса у папирнату кесу и крену да копа по несхватљиво поређаним лонгплејкама, брекћући од слатког напора и ликујући због дижџејске победе.
Таман када су се остали куцнули и отпијали пробне гутљаје, мрштећи се од силног ишчекивања да провидна течност покаже своје дејство и открије им још једну непостојећу тајну, Кертис Мејфилд запева о злосрећном Билију Џеку који беше упуцан и мртав зато што се нашао на погрешном месту у погрешно време, са погрешном бојом коже коју му је Творац подарио.
Изгледа да је Милсу пријала ова музичка промена, или је у управо пробаној ракији препознао старог пријатеља који га је бодрио омамљујућом топлином, тек он се протеже попут нежно пробуђеног и наспаваног мачора и прозбори гласом добродошлице и спознаје.
„Од људске природе још нико није побегао, а то нарочито важи за људе. И ко је онда ту претходник а ко следбеник?“
„Јеби га!“. Риста је прелазио језиком по зубима, врло сконцентрисано, као да му се ракија затурила негде испод пломби, мада су му и десни били сумњиви и када нису крварили. „Судбина се никад не коцка. Зато увек добија. Она одређује правила игре, а људи морају да верују да имају неку шансу да добију у тој игри. А зна се шта се једино добије на крају.“
„Воле људи да се играју, па то ти је“, помирљиво закључи Милс. „А и заљубљени су у судбину, и то не крију.“
„Није важна судбина, важна је идеја“, Аца Марксиста презриво зафркта.
„Јеботе, ти ко да о мамутима причамо“, одреза Риста с неком пустињачком мрзовољом – њему је изгледало сасвим могуће да му се свеже попијени алкохол још није спустио тамо где му је место.
„Зашто да не?“, Аца Марксиста је хватао залет. „Мамути су доказана сила. Диносауруси су измишљотина.“
Зачуо се мелодичан, злобан и пискав смех. Више смехова, спонтано синхронизованих у перонски жамор какав се разлеже у ноћи без чекања на локомотиву.
Боби уз невидљиви наклон, прсте леве руке са дугачким ноктима, намести у усправан положај, а другом руком притисну врх нокта, све док није дошао у водораван положај, погодан за одређене врсте мучења.
„Човек никад не би постао човек да није научио да улови мамута“, започео је равним, милосрдним гласом. „Све идеје проистичу из лова на мамута. Како да му се не поквари месо, односно како да га сачува а нема леда. Зато су копали рупе и успут научили како се секира може сломити и о тврду људску главу.“
Милс се закашља због пребрзог цугања, те настави промукло: „Господо, ово је важно да се истакне. Тадашњи људи су били дивљаци али су живот улагали у идеје. Ако не реализујеш идеју, сјебаће те мамут. Има да будеш стапкан и изгњечен.“
„Страшно“, убаци се Р.З. Паја. „Не можеш да одеш код Манитуа цео. А онда те Маниту врати као шкарт мамутима.“
„Био ли је још неко осим тих мамута?“ упита Риста незаинтересовано, свестан да је неидентификована брља дефинитивно сувише разводњена за његов разиграни, грубо охлађени стомак.
„Ја знам само за Тунгу“, рече Магични без жеље да се глупира тако што ће се правити паметнијим него што други мисле да јесте. Ионако није веровао у постојање тих других. Поверљиве сподобе у овој јазбини нису били његови близанци, нити браћа по курвањској матери. Били су странци послати да пију с њим и да га слушају док има шта да се попије, што је сматрао фер нагодбом са Вишим Силама.
„А, да, Тунга“, присети се Милс колекције стрипова коју су његови родитељи утопили на бувљаку у претпоследњој ери хиперинфлације. „Он их је јахао ко доктор Стренџлав атомску бомбу.“
„Тунга је био велики јунак, а није служио народу.“ Магични окрену главу од прозора иако никакавог одраза није било због закона о преламању светлости који не важи када нема светлости која долази споља.
„Чудно“, Р.З. Паја се разговарао са остацима свог џоинта, за који је био уверен да гори брже од фитиља. „А зашто није служио народу? Јунаци обично то чине, кад не иду у штету.“
„Зато што тада није било народа“, рече Магични, „већ само мамута и ретких људских појединаца који нису били сви подједнако храбри да нападну своје господаре.“
„То ми звучи познато“, промумла Р.З. Паја.
„Мора да се тако осећао и Гаврло Принцип пре атентата“. У Магичном се пробуди писац са поруџбином, гладан пара и славе и комфора – свега осим самог костоболног писања. Хемороиди су га стално подсећали на погрешан избор професије коју нико осим њега није ни третирао као професију. Што га је још више болело, у чмару колико и у срцу, мада је бол била различита.
„Ех, да је тад било вегетаријанаца где би нам био крај“, хватала је Ристу носталгија за оном купусовом лозовачом коју су већ били попили. Ова нова ракија је сувише личила на Магичног, очигледно ју је бирао по свом укусу, с намером да дружбу што држи дуже трезном како би им кукао о свом новом списатељском проблему. Онако начет а кварно ненапит, Риста није знао на кога да буде кивнији, на Магичног или на Гаврила Принципа.
„Ристо, зајеби ме с негативним утопијама.“ Р.З. Паја је протестовао анестезираним гласом. „Ако брстим траву по цео дан – шта би ми остало за мотање?“
„Александре“, обрати се Боби укрућеном колеги који је изгледао као неко ко стондира против своје воље. „А када се у твојој хипотези појављују мајмуни? Пре или после Дарвинове теорије о еволуцији?“
„Боби“, одврати му Аца Марксиста отворено троцкистичким тоном, „мајмуни су настали од Дарвина. За твоју едукацају, тај банкротирани реакционар се толико мајмунисао да је једне вечери заборавио да попије своју дозу амброзије. А трезан човек, чак и ако је Енглез, може свашта да учини.“
„Дакле, он је извршио геноцид над мамутима“, рече Риста. „Типично за једног Енглеза.“
„Али, ако смем да приметим“, Боби се, у духу академске расправе, учтиво узврпољио, „Дарвин је преписивао од Малтуса, који је сасвим отворено износио расистичке идеје и нудио решења у складу са својим учењем о гладнима и ситима.“
„Преписивати није што и геноцид починити“, примети Милс. „Нарочито над мамутима који сигурно нису били лак плен.“
„Мамути су нестали у вихору револуције, то ми је јасно“, Р.З. Паја је дуго мрцварио угашени опушак, исцртавајући њиме концентричне кругове по дну пепељаре. „Али, где се денула револуција, је ли, Ацко?“, упиљи се у погуреног ортака као да је угледао стабљику конопље какве су џикљале у околини родног села жене која га је усвојила и очувала.
„Повукла је воду за собом“, бритко му узврати Аца Марксиста.
„И отишла у Велики Обљај да се дружи са Гаврилом Принципом“, допуни га Боби, без жеље да се качи са дијалектиком, чак ни на пиротском дијалекту који му по крвној линији беше усадјен. Можда је зато рапидно оглувео током претходне две деценије, мада је био вагнеровски склон гласном слушању гласне музике, а имао је и гласну жену склону викању, вриштању и дрању коже с његових ледја – што се не може без поштеног мушког урлика поднети.
„Јеби га“, исцеди Магични из себе горки уздах. „Изгледа да се од њега не може побећи.“
„Од кога? Од Бобија?“ Аца Марксиста нехотице климну главом, дајући до знања да је нападно толерантни средњошколски професор, који о свему има брбљиво мишљење, стварнија опасност у односу на елементарне непогоде које доносе природа и друштво.
„Не од Бобија него од Светог Гаврила“, исправи га Магични.
„Хвала за поређење, другови моји“, ускликну достојанствено Боби, и не покушавајући да прикрије усхићење што га је свег преплавило и као мртвачки зној облило. „Наравно да се нико не може мерити са тим херојем“.
„Јесте, то стоји“, рече помало раздражљиво Магични. „Само, стоји и правило да што је већи херој – то је теже писати о њему.“
„Зашто се мучиш ако ти се не пише?“, упита Аца Марксиста, приносећи чашу устима. Код њега је сваки алкохол клизио као револуција која тече. Тако су га задојили још на малој матури. „Имају они пун лагер добровољаца за ту работу. Ваљда не мислиш да си незаменљив?“
„Не ради се о мени, него о хонорару. Он је незаменљив.“ Магични је чврсто стезао своју славску чашицу док је објашњавао позадину црних рупа у црном Космосу.
„Значи, потрошио си га на себе уместо на курве“, жалостиво закључи Милс.
„Па кад у овом граду нема поштених курви“, Магични поче да брани своју алавост од које га ни бабине бајалице нису успеле да излече.
„Издувао си га, а?“, Р.З. Паја му удели један пожутели, крњав осмех. „Ко онај виски што сам ти га ономад поклонио да га отвориш када једном и ја умрем“, застаде замишљајући сцену где се није видело ко се с ким и од кога опрашта, а потом процеди кроз оптужујући кез: „Е, па, дувај га, Магични“.
„То и радим“, слеже раменима покуњени писац, загледан у призор који га је мотрио из даљине: зидови су се раздвојили, смањили се и поново искрсли уз велику буку и облаке загушљиве прашине од кречњака, непрестано формирајући шестороуглове уместо четвороуглова када би се саставили.
„Ако већ не можеш да их одбијеш, што им не увалиш онај твој покушај есеја који си писао о ’Дивљој хорди’?“ У складу са суровим левичарским дрилом којем се добровољно подвргао, Аца Марксиста би добијао нападе лојалности тек када би му неки друг наглавачке упао у септичку јаму. „Мислиш да ће да примете разлику између ’Младе Босне’ и ’Дивље хорде’? Ма, нема шансе.“
„Како да примете“, рече Боби с ватреним убеђењем, „кад су за њих и једни и други иста врста бандита које треба ликвидирати, и физички и психички.“
„Испирање мозга мртвацима“, примети Р.З. Паја, уморан од наизменичног надувавања и сплашњавања.
„Па, то је оно што нам све време раде, зар не?“ Иако је питање било реторичко, Боби овога пута није звучао као потковани интелектуалац у парадном касу. Могао је да се препозна предумишљај у његовом пркосу, али није било тог терористе који би се, ненаоружан, инатио с Бобијем.
„Боби, бре, чекај мало“, огласи се Риста који се уморио од прегањања са новом ракијом, па ју је једноставно испијао без упозорења кад год би му се нашла на дохват руке. „Мани више теорију. Нисмо ми још мртви. Мислим, нисмо још довољно мртви, разумеш?“
„Ја бих пре рекао да нисмо довољно живи“, уљудно се огласи Боби. Са два прста на отворима ноздрва, њушкао је ваздух, што беше наговештај да је заокупљен покушајем да предвиди карактер проћерданог времена.
„Тешко је у тим стварима направити разлику. Изгледа као да нема јасно постављене границе“, скрушено продума Магични. Његово утроњано бледо лице постало је сиво. Размишљајући која је најгора од свих мука које су га спопале, скроз се уплео у мрежу својих простопроширених мисли.
Однекуд се зачуо часовник како несметано и бестидно откуцава секунде као да рецитује самогласнике из неке авангардне песме какве су се писале у доба пре Великог рата. То беше знак да је Кертис Мејфилд одложио своју гитару и свој фалсет, придружујући се последњим изабраним слушаоцима у овом делу света, где се ниједан окрајак Делте Мисисипија не укршта са Друмом 61 и Рутом 66.
Непрозирна атмосфера беше у исто време испуњена зујањем мумлајућих молитви и псовки, као и алкохолисаним испарењима неизрециве тежине.
У складу са својом улогом домаћина, неоптерећујуће припити Милс је сматрао како је на њега дошао ред да се побрине око следеће музике. Сходно богатом искуству у баратању својом колекцијом – која се споро смањивала будући да нико од млађих рођака и комшија није био заинтересован да им поклони понеки винил – није дуго чепркао и тражио; вероватно није ни био начисто шта уопште жели да чује. Знао је само да никада није волео помодне разговоре о „последњим музичким жељама“.
Три ћутања касније, заувек опичени Бо Дидли започе запрашивање џунгле својом тика-такајућом, дум-думастом, коцкастом гитаром укљученом у непознату теслинску струју мистично високог напона; док је стругао и окидао жице у облику затегнуте муње, трансично је дозивао опако згодну девојку Мону, која је час кокетно врцкала у ознојеном мраку, час откачињала напаљене фрајере – све док заумно подрхтавање не обузе све преостале који су се усудили да наставе да прате ненадјебиви дидлијевски ритам. Када је Велики Врач запитао, без увијања а са много завијања, „Кога ти оно стварно волиш?“, као да је у скочањеној, од доконог џемовања скоро убуђалој соби, неко подигао руку упозорења. Било је прекасно да се сада стане али и прекасно да се прогласи предаја, примирје или разлаз.
„Скроз смо пропали а храброст стекли нисмо“, покислим гласом објави Р.З. Паја.
„За пропадање ти није потребна храброст“, примети Боби чији је глас био сув као ћегарски барут.
„Храбар човек не пропада“, Милс је занесено мрдао главом, клањајући се Дидлију кога је поново открио у новој димензији величине, не чудећи се шта је све пропустио да заборави. Није било бољег потеза него препустити се луцкастој вожњи током које ти шофер аутомеханичарским речником објашњава како се не може судити књизи на основу корица.
„Нема храброг човека“, загуди Аца Марксиста с укусом млаког беса у гласу. „Постоји само пропалица која грешком открије Бога, па се претвори у просјака.“
„ Ацко, ко је ту грешка – Бог или просјак?“ Р.З. Паја припали цигарету, машући рукама као да не зна како да слети након вијугавог летења.
„Е, то ћеш морати да питаш њих“, одсечно одговори Аца Марксиста те устаде да испоштује своју простату и да се олакша сувишног терета. Проклето свестан како никакво пишање уз ветар не успева да отклони онај ропски осећај надимања доле око пупка. Човек се просто не може надати да ће срести финијег господина од Аце Марксисте када раздрљени левичар са снисходљивом елеганцијом одлази према таолету, као да залази иза хоризонта.
„Храброст је нужда, све остало је бескорисни луксуз“. Док је посматрао озбиљно зататетураног ортака како се неустрашиво гега према вратима, Ристи се заталасаше мокре мисли, па је морао да се потруди да остане стабилан на спљесканој гузици.
„Ето, ја имам муда“, настави раздражено. „Моја два брака су доказ да, без обзира што сам пизда, ипак имам муда. Је л’ тако? Јесте.“ Дежмекасти, проћелави мудоња унесе мало дијалога у свој трочетвртински монолог. „Па? Шта с тим? Ево ме где сам завршио.“ Наједаред се осетио као човек кога је дух напустио и дуже времена остао даље од њега. Неугладјено понашање му од детињства не беше одбојно, иако је почео редовније да пије алкохол тек на почетку другог полугодја трећег разреда гимназије.
„Ко год има велика муда заврши тако што чеше иста и уздише без разлога“, рече Милс и поглади свој равни стомак који се ретко одвајао од кичме обележене ишијасом.
Ваздух беше загушљив и пун тмастих, тмурних облака од дуванског дима, што је дисање чинило изузетно тешким сви типовима људима који нису били савршено здрави. Изгужвана екипа се трудила да хладнокрвно гледа испед себе, али то не потраја дуже од пет и по тактова Дидлијеве песме „Ја сам мушко“. Са изузетком Бобија који је, за дивно чудо, умео културно и да ћути, остали накривише вратове на нимало рафиниран начин. Са готово религиозном неверицом, расејано су се освртали у потрази за неком флашом која није била испражњена. Залудан им беше напор јер неизговорљива празнина беше завладала у сваком кутку небеског бара.
Погнувши главу, као да је надоле вуче тежина намрштених обрва, Магични рече мрачним гласом: „Знам да никада нећу написати причу о Гаврилу Принципу. Биће да је нисам заслужио. Али од њега сам научио нешто много веће од било које литературе“.
„Шта ли то може бити?“ упита Милс невино, са раширеним очима које би радије да не буду овде описане.
„Важно је да извршиш самоубиство али тако да после не робијаш због тога“, саопшти Магични, забацујући проширене вене на лобањи уназад – са жељом да се осети макар на тренутак усправно.
„Овакве разговоре смо већ водили.“ Р.З. Паја рече и задржа свој осмех још дуго пошто је испунио своју сврху.
Зоран Ћирић
Аутор графике : Будимир Димитријевић
(приредила : Анамарија Миловановић)
Свако неовлашћено копирање, монтирање и јавно извођење без сагласности аутора најстроже је забрањено и кажњиво по закону.
