У улици у Београду са њеним именом, на броју 25, налази се урушено здање са две собе, купатилом и предсобљем, које је Милунка користила као кухињу. На истом плацу је и дом породице Јовановић.
Јовановићи из Врања су купили кућу 1976. од Милункиних наследника, после њене смрти, за синове студенте. На плацу су изградили спратницу, а на предњој кући данас стоји спомен-табла да је ту некада живела жена о којој данас ђаци уче како се борила у Колубарској и Брегалничкој бици, и на Кајмакчалану, како је прошла Албанију иако је претходно била рањена у главу, како је преживела Солунски фронт…
Њен некадашњи дом већ годинама је у веома лошем стању.
– Држава нема интерес да рестаурише кућу – тврди Сретен Јовановић, власник плаца. – Само што се не сруши. Зидови су попуцали, а кров прокишњава јер је цреп оштећен…
Пролонгирао сам рушење колико год сам могао, али сада више нисам сигуран да ћу моћи да издржим, јер није безбедно. Немам новца да је реновирам, а из државне комисије која је изашла не терен рекли су ми да је то моје власништво и да радим шта хоћу.
ЗАВОД: НИЈЕ ПОД НАШОМ ЗАШТИТОМ
КУЋА Милунке Савић на Вождовцу, у истоименој улици, у складу са Законом о културним добрима, није утврђена као културно добро, не налази се у оквиру просторне културно-историјске целине, не ужива статус добра под претходном заштитом и не налази се у оквиру претходно заштићене целине. Сходно томе, она није у надлежности Завода за заштиту споменика културе Града Београда, наводи се у писменом одговору Завода „Новостима“.
Слободанка Грковић (72), Милункина унука, чију су исповест „Новости“ пренеле у јучерашњем, недељном броју, каже да је за ту малу кућу везују најлепше успомене.
– Мама и тетке су је продале после бакине смрти јер су нам рекли да ће ту пролазити пут.
Тада није било табле, за Милунку Савић се није знало, у школама је нико није помињао.
Тешко ми је било да овде долазим када је продата, јер су ме за њу везивала дивна сећања.
Сваке недеље смо долазили код баке на ручак. Довезли бисмо се трамвајем и кад закорачимо у њену улицу, било је као да смо стигли на село. Свуда дрвеће, ливаде, комшије су гајиле кокошке. Играли смо се жмурке, јурке, каубоја и Индијанаца – прича Слободанка.
ИМАЛА ТЕЖАК ЖИВОТ
ДУГО је Милунка живела тешко. После рата радила је неко време у БиХ као куварица, болничарка, прегледачица у фабрици војних униформи. Удала се за Вељка Глигоровића, са којим је добила кћерку Милену, али је убрзо усвојила још три девојчице: Вишњу, Радмилу и Зорку. Брак је кратко трајао, па је сама подигла девојчице.
Ратни саборци су јој помогли да се 1929. запосли као чистачица у Хипотекарној банци у Београду. После Другог светског рата радила је и као чистачица у кафанама.
Милунка је имала двориште пуно цвећа, а за децу је посебно гајила јагоде. Нарочито је волела да седи под једним дрветом ког, како каже њена унука, више нема. Живела је са усвојеном кћерком Зорком, која није могла сама о себи да брине. Када је ратна хероина добила од тадашњег градоначелника Бранка Пешића стан, обе су се преселиле у насеље Браћа Јерковић. Тамо је и умрла, плетући, у фотељи, 5. октобра 1973.
В. ЦРЊАНСКИ СПАСОЈЕВИЋ/С. РОВЧАНИН ТОМКОВИЋ Новости
