„Ништа се не догађа случајно. Овде долазе само прави гости. Ово је херметички круг.“
Тотем, Мермерна жена и Зидарска трилогија само су део Уснулог Универзума Анамарије Миловановић. А шта Он, заправо, сања?
Чини се да сања дугачак, вијугави ходник са мноштвом врата која читајући отварамо, а сама унутрашњост скривена иза њих зависи искључиво од читаоца и његове спремности да завири у самога себе. Нећемо стога погрешити ако овом ходнику додамо и Огледала – мотив који се на посебан начин провлачи кроз ову збирку прича.
Приче својом непосредношћу и обиљем фолклорних елемената доводе читаоца пред два кербера, криву историју коју је потребно читати интерактивно, Микросову глад, чак и пред Праву Смрт која се гнуша спровода. Доводи га до рибљег клупка, до духовника који служи (свом) Тотему у брдовитом крају, до Атине и њене плејаде богова, нимфи и вила, па све до удаљеног каменог острва, мушког и женског принципа и идеје о Сопству, док је посебно наглашен митски слој.
Вешта игра архетипским сликама ствара нове углове приступа и разјашњавања текста, где се посебно истиче инсистирање на подсвесном и на универзалним симболима који представљају крајње упориште ових прича. Самим тим, глобални сан добија свој коначни облик у заједничком искуству похрањеном у сваком од нас.
Рекла бих да се намеће питање – сања ли Универзум или УМИРЕ? Одговор се можда крије у исконској близаначкој вези Хипноса и Танатоса. А да ли је (и на који начин) могуће превазићи овај однос – остављам вам да откријете сами у сопственом (Уснулом и Анамаријином) Универзуму.
А Анамаријин ћете свакако наћи на предстојећем Београдском Сајму књига, на штанду ИКЦ „Соларис“!
Петра Вујанић
