Свети Методије је рођен 815. или 820. године, а Свети Кирило 827. или 828. године. Мајка им Марија беше словенског порекла, те су и они знали говорити њен језик, а отац им се звао Лав и био је високи византијски војни заповедник. Отац им је преминуо када је Константину, како беше Кирилово крштено име, било 14 година, а по књизи „Живот Ћирилов“ он бејаше најмлађи од седморо браће. Министар Теоктистос, који је био логотет поште, постао је његов старатељ. Провео је Кирило са братом Методијем, којем крштено име беше Михаил, најранију младост у Солуну, а затим је Методије постао архонт у источној Македонији, док је Кирило одрастао на царском двору, где је завршио философске и теолошке студије и потом беше постављен за библиотекара Аја Софије у Цариграду и учитеља философије на цариградској високој школи.
Провео је Методије у царевој служби десет година у Македонији када одлучи да се повуче у манастир у Битинији (Витинији – антгрч. Βιθυνία [Bithynía, moderno Vithynía]) на планини Улудаг, званој и мизијски Олимп (монашкој држави), у Малој Азији, и тамо се замонаши, те доби име Методије. Брат Кирило, када год је могао, долазио му је у посете и убрзо му се придружио. Цар је браћу слао као своје изасланике на преговоре са Сараценима, које успешно окончаше. Послаше их цар Михаило III и Партријарх Константинопоља Фотије 860. године као мисионаре у јужну Русију код турско-татарског племена Хазара да проповедају Христову веру, али хазарски Каган постави јудеизам за националну религију (иако има доста прича о Хазарима на тему којој ли су се вери приклонили).
Знали су Кирило и Методије да се реч Божија не може ширити мачем, већ љубављу и просвећивањем, те су се по повратку у Цариград латили посла састављања и преуређења азбуке, и назваше је глагољица, коју хтедоше користити за превођење светих књига, како би се вера ширила и служба вршила на језику верника, јер то беше време такозване тројезичне теорије, према којој постоје само три света језика на којима се могу вршити верски обреди: хебрејски, грчки и латински. На позив кнеза Растислава отишли су у Моравску 862. године, где веру ширише и утврдише, а књиге умножише и дадоше их свештеницима да уче омладину. За тај деликатан и свеобухватан задатак браћа су се добро спремала и Кирило је саставио писмо, коме основа беше стари и пребогати језик народа, који данас називају Словенима, а који је живео у и њиховом родном Солуну и околини, и који је данас најсличнији данашњем македонском језику, јер други претрпеше многе промене, што у писму, што у говору. И то писмо названо је глагољица.
Након трогодишњег рада у Моравској на ширењу писмености и вере, браћа су стигла у Панонију, где су били гости на двору кнеза Коцеља и упознаше га тада са својим радом на писму, што је имало одјека. Стигоше затим у Венецију како би са „тројезичњацима“ завршили полемику о њиховој идеји о богослужбеним језицима. Нису се враћали у Цариград, јер док су били у путу и ширили писменост и Христову веру, убијен је цар Михаило, а на власт је ступио Василије I Македонац, те су браћа 867. године отишла у Рим, носећи са собом мошти Светог Климента Римског. Примио их је папа, јер то беше пре великог раскола, који ће следити у ХI веку, иако су већ постојале разлике. У Риму се Кирило разболео и упокојио се 14. фебруара 869. године, те га сахранише у Цркви Светог Климента у Риму, где се његове мошти и данас налазе у бетонском саркофагу у крипти цркве. Молио је папу Хадријана Методије да братовљеве мошти пренесе у Солун и тамо сахрани, али папа није дозволио, те је Методије отишао у Панонију. Ту су га латински свештеници нападали као јеретика, те је отпутовао у Моравску, али је тамо кнеза Растислава збацио са власти његов синовац Светоплук и локални бискупи су Методија позвали на свој синод, где га осудише и стрпаше у тамницу. Провео је Методије две и по године у тамници. По папином налогу је 873. године пуштен из тамнице, али је словенска литургија забрањена. Методије је ипак наставио са својом мисијом и ширио је писменост, преводио свете књиге и није марио на забране. У Риму подигнуше оптужницу против њега и 879. године би позван пред папу да се оправда. Тада беше папа Јован VIII, који није хтео да римокатоличка црква изгуби своје позиције у Моравској, те је булом „Марљивост твоја“ („Industriae tuae“) из 880. године потврдио да осим на досадашња три језика, богослужења могу бити и на такозваном словенском језику. Исто је потврдио 882. године и цариградски Патријарх Фотије. Методије се упокојио 6. априла 885. године, а убрзо потом у Моравској су опет забрањена служења на народном језику и кнез Светоплук је прогнао његове ученике, од којих су неки допали и ропства, док су други побегли у околне земље. Дело Светог Кирила и Светог Методија наставили су њихови ученици Климент, Горазд, Наум, Сава и Ангеларије, касније названи Петочисленици, који су прешли Дунав и отишли даље на југ, те се настанили у Охриду.
На данашњи дан, осим обележавања дана Светог Кирила и Светог Методија, код Руса, Украјинаца, Бугара, Македонаца, Словака и Чеха слави се и Дан словенске писмености и културе, а од ове године је предложено да им се и Србија придружи у овом обележавању, док овај датум као славу слави Призренска богословија Светог Кирила и Методија. А овог дана 11. Маја, односно 24. маја, СПЦ и њени верници обележавају и дан посвећен Светом Никодиму I Српском, који је био архиепископ српски од 1317. до 1324. године. Подвизивао се Свети Никодим на Светој Гори и био је игуман манастира Хиландара од 1311. до 1316. године, када је по упокојењу Саве III изабран за архиепископа „всеја сербскија и поморскија земљи“. Свети Никодим је крунисао Стефана Дечанског за краља 1322. године, превео је Јерусалимски типик Светог Саве Освећеног на српски језик, а упокојио се 1325. године и мошти му почивају у манастиру у Пећи, те је опзнат и као Свети Никодим I Пећки. Тропарь равноапостольных Мефодия и Кирилла, глас 4.: Яко апостолом единонравнии/ и словенских стран учителие,/ Кирилле и Мефодие богомудрии,/ Владыку всех молите,/ вся языки словенския утвердити в Православии и единомыслии,// умирити мир и спасти души наша. (Тропар, глас 4.: Као Апостолима једнаки животом и учитељи словенских земаља, богомудри Кирило и Методије, молите Господара свега да учврсти све словенске народе у Православљу и једномислију, да подари свету мир, и душама нашим велику милост.) Кондак равноапостольных Мефодия и Кирилла, глас 3.: Священную двоицу просветителей наших почтим,/ Божественных писаний преложением источник богопознания нам источивших,/ из негоже даже доднесь неоскудно почерпающе,/ ублажаем вас, Кирилле и Мефодие,/ Престолу Вышняго предстоящих// и тепле молящихся о душах наших. (Кондак, глас 8.: Двојицу свештених просветитеља наших поштујемо, који су нам као извор, превођењем божанских књига, источили богопознање, из кога чак до данас неоскудно захтватамо. Прослављамо вас, Кирило и Методије, који предстојите престолу Свевишњег и топло се молите за душе наше.)
Тропар Никодиму, глас 4. Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, а сиромаштвом богатства: Оче Никодиме, моли Христа Бога да спасе душе наше. Кондак Никодиму, глас 4. Уздигавши се на висину врлина, њима си се Богу приближио: Моли се за нас, преосвећени, који те са љубављу славимо, као пастира и учитеља.
Снежана Недић
